Vojislav J. Ilic

Maskenbal na Rudniku



Maskenbal na Rudniku
I kod nas ovamo maskenbal se gradi,
pozvati su stari, pozvati su mladi -
i odbor je sklopljen. I već ovih dana
pozvaćemo goste i sa drugih strana.
Predsednik odbora o svemu se stara,
jer je on određen da predstavlja cara:
imaće na grud'ma orden zlatnog runa,
ali mu na glavi neće biti kruna -
nego, mesto krune, čakov ili kapa;
odbornici biće gomila satrapa.
Kraj njegovih nogu skupiće se zveri:
medvedi, majmuni, mačke i panteri.
Gospođice lepe i gospođe mlade
predstavljaće gole nimfe i najade.
Ta i sam će Rudnik, kad ga smej probudi,
od silnoga smeja da razvali grudi.
Za veselje takvo i za ljubav njinu,
sam načelnik pristo da predstavlja svinju.
Jedna lepa gospa, ali dosta stara,
nabavila ruvo od jednog žandara.
Car je na to pažnju obratio mnogo
svaki svoga "faha" da se drži strogo:
tako smo pozvali i jednog seljaka
da predstavlja sobom hromoga prosjaka.
Nego tu se društvo zabrinulo celo:
da li seljak ima prosjačko odelo?
Jedna mudra glava reši zbrku celu:
ta nek dođe seljak u svome odelu.

* * *
Eto to je program, neka svako vidi;
pišite nam, Srbi, kako vam se svidi?

Crni domino

(1887)

Mojim prijateljima



1
Šta ja hoću? Čemu srce žudi?
Ah, ta ko bi razumeti mogo...
A želja je ognjevitih mnogo,
što mi ognjem raspaljuju grudi.
Moja duša od detinjskih dana
stremila je u burnome letu
u predele zanošljivih strana,
nekom čudnom, nepoznatom svetu,
gde radošću sve živo miriše
i večitom harmonijom diše.

2
Sad ne žalim obmanute nade,
niti letim u nebeske strane;
ja ne tražim prijatelje mlade,
moje davno pogubljene dane!
Ja ne ištem nežnog sažaljenja
od ledenih i paklenih ljudi:
u danima gorkoga mučenja
njinim ledom zamrzo sam grudi...
Vaši borci mene malo plaše,
hladno pljujem na svetinje vaše!

3
No jesenji kada stignu dani,
i na put se lastavica krene,
prijatelji, setite se mene
u dalekoj, nepoznatoj strani -
i u vašem prijateljskom krugu
podignite napunjene čaše,
nazdravite svome vernom drugu
iz mladosti, iz prošlosti vaše -
a vetar će pozdrav mi doneti
kroz dubrave i mračne vrleti.

(1886)

Pećina na Rudniku



Triput crni gavran zagrakta i prnu
nad mračnim kulama Ostrovice grada...
A despota Lazar podiže se tada,
mračan pogled baci u daljinu crnu.
Sumorno graktanje kao krik se hori
i gubi se naglo u neme daljine,
niti potok šumi, nit listak šumori,
počivaju mirno rudničke planine -
al' njegovu dušu crna slutnja para,
i Branković dozva sveštenika stara.

Kad sveštenik stari u odaju dođe,
a despot ogrnut crnim ogrtačem,
pa niti se diže, nit mu ruci pođe,
no nemirno zvecka mamuzom i mačem.
Voštanica tiho na stolu mu gori,
oboren mu pehar i vino prosuto...
Nalakćen na stolu on je mračno ćuto,
kao tajni užas da mu dušu mori -
no bezumno ruka poletela maču
kad se krik užasni još jedanput začu.

"Zvao sam te noćas, sedi svešteniče,
jer sodomski greh mi um i dušu mrači. -
Čuj, nad mojom glavom crni gavran kliče,
krik njegov užasni moj svršetak znači.
Neće mnogo proći, a ja ću umreti,
opusteće sjajni Brankovića dvori:
ali tajnu svoju ja ne smem poneti,
tajnu što me muči i dušu mi mori!
Ispovest mi treba, za to sam te zvao:
oče, - ja sam majku svoju otrovao...

Kad se Rudnik pređe i malena reka,
ima jedno divlje i sumorno mesto,
na koje sam nekad odlazio često,
a na tome mestu pećina je neka,
i u njoj jezero. Sa njenih visina
ne vije se bršljan, ne šumori cveće,
hladna pustoš bije iz njenih dubina,
a jezero mrtvo nikad se ne kreće. -
No kad kamen padne ili reč se rekne,
u hladnoj praznini stokratno odjekne.

Kada samrt stegne moje grudi bolne,
i potone duša u večnome mraku,
vi pođite tamo, razmaknite volne,
i na dnu jezera kopajte mi raku,
i tamo sahran'te. Preko moga groba
nek se metne teška krstača gvozdena,
da mi nema traga za poznije doba,
da mi grob ne kunu u seda vremena.
Sve sam sada kazo, sad umreti mogu,
a ti moju dušu preporuči bogu."

Tako despot svrši. A kad treće noći
počivaše Rudnik u krilu tišine,
gluv nekakav šum se razli po samoći,
kao val ogromni na sinjoj pučini -
i potonu u noć... Celo ovo veče
sanovnici srpski stojahu na dvoru;
mučio se despot do pred samu zoru,
a u zoru čelnik izađe i reče:
"Gospodo vitezi! Svršene su muke,
despot dade dušu u božije ruke."

Sa rudničkog visa, po sumornoj noći,
mrtvački se sprovod polagano slazi.
Tupo zvoni doboš u nemoj samoći,
dva i dva se kreću po uzanoj stazi.
Napred ide četa snažnih kopljanika,
a za njime sluge s rujnim buktinjama -
i mrtvački sanduk. I hor sveštenika
oglašava ponoć svetim molitvama.
U crnome ruvu, spram buktinja sjajni',
izgledaju oni ko duhovi tajni.

Mrtva, pusta ponoć, nigde živa znaka!
Samo katkad sova krikne i poleti,
preplašena možda od rumena zraka,
od potmule lupe i pesama sveti'...
Kad stigoše mestu, blizu do obale,
hor otpeva onda sumorno opelo;
ustavama jakim razmakoše vale,
iskopaše raku i spustiše telo,
i krst preko njega. I nad mračnim grobom
zašumori voda i pokri ga sobom. -

I mir večni nasta... Mrki kopljanici
oboriše ćutke koplja naopako,
pogasiše sveće sedi sveštenici,
i krenuše natrag pogruženi jako,
a ostade pusta i prazna pećina...
Nju ne krasi bršljan niti rosno cveće:
hladna pustoš bije iz njenih dubina,
a jezero mrtvo nikad se ne kreće.
No kad kamen padne ili reč se rekne,
u hladnoj praznini stokratno odjekne.

(1887)

Poslanica prijatelju


1
Ima dana i časova kad te ništa ne veseli,
kad ti srce i ne žali, i ne ljubi, i ne želi,
kad ovlada mračna pustoš u dubini tvojih grudi,
kad ti pogled besmisleno u daleke ravni bludi -
a težak se otme uzdah, i tvoje se čelo smrači,
i ti ne znaš u tom času ni otkud je, ni šta znači.

Prijatelju, tako isto mojim grud'ma pustoš vlada,
i na moje bledo čelo hladna neka senka pada.
Ja uveče dižem pehar i nazdravljam njime zori,
dah studeni da odagnam, dah koji mi dušu mori,
ispred koga svetla radost i nebeska gine nada
kao cveće, koje vene kad studena jesen vlada.

Da, jesen se približuje... Na vrtove mojih dana
magluština tiho pada, jer dolazi jesen rana.
Ovaj hladni, čudni vetar, što mi dušu provejava,
to je vesnik koji javlja da dolazi jesen prava.
Pa zar tako?... brzo tako? Zar baš nikad neće doći
one vedre, majske zore, i zvezdane letnje noći?

2
Ko ogromni morski vali, od vekova rasturene,
rudničke se gore dižu i gube se oko mene.
sa ruina starih dvora, gde duboka prošlost spava,
krik jeine, kćeri mraka, nemu pustoš oglašava.
Razorene stoje kule nad gomilom od kamenja.
Kao hladni spomenici izumrlih pokolenja.

Tako gine sve i pada u vekove i vremena,
tako samrt uništava silna carstva i plemena!
Ah, kakve li behu strasti, kakve borbe, kakva mnenja,
na kojima sad počiva duh sumornog razorenja -
i u hladu ruševina, kao cveće zaborava,
mahovina mirno raste, i visoka, gusta trava?

Ali jedan stari gavran, nad kulama što šestari,
pričao mi o tim ljud'ma zanimljive neke stvari.
Kad jedared bude dokon i prebrine svoje brige,
on će sve to da prikupi i odštampa u tri knjige.
Prvoj biće naslov: prošlost, a već drugoj dok se seti,
al' će treću svoju knjigu tiranima da posveti. -

3
U njojzi će dokazati: da sadašnjost služi njima,
al' budućnost samo sudi, jer pripada narodima...
O, ala će mnoge tice da podignu silnu graju
kad nabave ovu knjigu i kada je pročitaju!
To je, zbilja, malo teško što će knjige biti skupe,
al' orlovi pristali su da pretplatu oni kupe.

To će biti u proleće, kad se vrate silni ždrali,
kad procveta rosno cveće i zašume bistri vali;
kad prestane hladna zima, što nas tako dugo mori,
i odjekne slatka pesma u slobodnoj srpskoj gori;
kad prohladni, blagi vetrić sa toplije duhne strane,
i veselo pirkajući zaleljuja guste grane.

Ali tada, prijatelju, biće sede naše vlasi,
naš će život biti plamen polagano što se gasi.
No u praznik obnovljenja ako samrt htedne doći,
mi ćemo se zagrliti na dverima večne noći:
i poslednja pesma naša nek slobodu oglašava,
što svečano, kao feniks, iz pepela vaskršava!

(1887)

U teškom času



U teškom času bolesti i tuge
ja bacam pogled u minulo doba,
i pitam savest: je li mirna ona
pred večnim mrakom otvorena groba?

Mogući plamen plemenitih strasti
kome je bogu na žrtvenik dala?
Je l' živa vera, je li pala nada
u moru ljudskih kleveta i zala?

A savest meni: "Me plašim se smrti,
ja mirno idem u predele mraka:
živa je vera u opštega oca,
i nada moja silna je i jaka.

Za ljubav mira bližnjih oko tebe,
mirna i stroga, iz tvojih sam grudi
nebesku tvoju ljubav odagnala,
ne trazeć hvale od bližnjih, od ljudi.

Ubijen tugom kad si gotov bio
prokleti volju promisla i moju,
ja sam mudrošću okrepiti znala
za nove žrtve bolnu dušu tvoju.

I ti si onda, suzom oblivene,
ljubavi rajskoj svoje žice dao...
Pevo si ljubav čistu i nevinu,
mada si u njoj samo tugu znao!

Ja sam u srcu podsticala tvome
božanski oganj, koji dušu grije -
venac te zato nije ukrašavo,
al' te ni podsmeh kolebao nije.

Tirani nisu tvoje hvale čuli,
a satrapima si pljunuo u lice,
spokojan budi ako samrt htedne
na liri tvojoj da pokida žice.

Duh tvoje drage međ' zvezdama gore,
kad ostavite prah svoj u dolini,
sa duhom tvojim stopiće se blago,
ko jedan uzdah, kao zvuk jedini."

(1887)

Bajka o jasici



Puklo polje oko mene,
u daljini sure stene.

Na sredini malo hlada,
gde jasika trepti mlada.

Njezino se lisje nija
i kad lahor ne ćarlija.

Ona šumi sa visina
mutne bajke od starina.

Ona šumi: "Davnim davno,
u minulo doba tavno -

ja sam lepa moma bila,
i surova, kao vila.

Ja ljubiti nisam znala,
nit sam kome ruku dala.

Bog me zato, ona zbori,
u jasiku mladu stvori.

Tako trajem odvajkada,
tako šumim još i sada.

Kad u letnje podne žarko
s neba sija sunce jarko -

mladi pastir dogna stada
pod okrilje moga hlada.

I pod senkom gusta granja
o jasici snove sanja."

(1887)

Stara pesma



To je stara pesma koju čitam sada,
mračna neka tuga u pesmi je toj;
ta me pesma seća na vremena mlada,
prošlost je u njoj.

U njojzi je pesnik o istini pevo,
o istini gorkoj: sve je laž i san,
dan ljubavi rajske, o kojoj sam snevo,
i slobode dan.

Ah, šta li sam puta u tihoj samoći
s tajnom tugom čito svaki njezin red;
i zamišljen ćuto po čitave noći,
sumoran i bled...

Čudna, mračna pesmo! Ko je tebe piso?
I u kome groblju leži otac tvoj?
Strašan je i tužan tvoj sumorni smiso -
ko i život moj.

Ti si dušu moju otrovala sobom,
ti si meni nade sahranila sve,
moje misli ti si pomirila s grobom,
sa životom... ne.

(1888)