Vojislav J. Ilic

Zvezda



Noć je vedra, blaga,
bledi mesec sja,
u milini tone
vasiona sva.

I zvezdice mile
rasipaju zrak...
Samo jedna trepnu,
pa je pokri mrak.

Čija beše zvezda?
Bog jedini zna!
Spokojna je, mirna
vasiona sva.

(1881)

Elegija



Hladna je jesen; i sumorno veče
nad pustim poljem razastire mrak;
a studen vetar sa uvelim lisćem
talasa seče magloviti zrak.

I nigde zraka od života nema,
proletnji davno izumro je klas;
kišica sipi... A iz sela malog
večernjeg zvona razleže se glas...

I strahom srce u čas se pritaji
gledajuć mutno na jesenji dan -
ah, šta su snovi i beskrajne želje,
kad život pada kao tih san!...

(1880)

Na Drini



Kroz tučna polja i pitome ravni,
srditim tokom, u nedogled tavni,
ti širiš tvoja šuštajuća krila,
o Drino, vodo mila!

Obale tvoje šarenilo krasi,
ko ljupki venac nevestinske vlasi,
al' tvoj se talas ravnodušno kreće,
ostavlja rosno cveće.

Talasi mili! Ravnodušno tako
ostavljah i ja sve što ljubljah jako,
i gonim - jurim - a gde li ću stati,
- sudba će, možda, znati!

(1882)

U noći



U noći
Na mutnom nebu oblaci se sleću,
studen vetar duše kroz maglu i mrak;
a ponoćne seni lagano se kreću,
da nečistim dahom obesvete zrak. -
O, počivaj, srce, spokojno i blago,
žeđ pravednih želja u nedrima kri',
jer sve što je tebi i milo i drago,
u dubokom sanku počiva i spi.

Na poprištu gordom praotačkih snova
hladna samrt kosi lepotu i kras,
a jekne li uzvik i kroz polja ova,
tužnog roba to je umirući glas!
Ah, al' nije truba što grobove budi,
koja krvcu pali, da plamti i vri,
jer bog večne pravde, vekova i ljudi,
u dubokom sanku počiva i spi.

Samo bleda zvezda uzdanja i nade
svod nebeski krasi i rasipa zrak,
kao čisti anđo što se u noć krade,
da razgoni tamu i razbije mrak. -
A nebo je mirno i milosti nema,
da slobodnoj zemlji zapevamo mi,
jer okovan titan, što užase sprema,
u dubokom sanku počiva i spi!

Šta? Zar cvetan venac što joj čelo krasi,
sipajući miris zanošljivi svoj
na njezine mile devičanske vlasi,
da mirisom plaća podvodnike njoj?
Nevestica tužna! Mutni teku dani,
i sumorni s njima tužićemo mi,
dok obmanut titan, što slobodu brani,
u dubokom sanku počiva i spi.

(1882)

San



Hladna jesen magle svija
poljem zelenim,
sunce trepti, sunce sija
zrakom ledenim.

Na ognjištu plamen liže
kamen studeni,
i u kutu slike niže
mrtve jeseni.

Hladnom kišom ovlažene
ćute ravnice -
i ja sklopih umorene
svoje zenice.

Snevao sam premaleće,
snove šarene,
bistar potok, šarno cveće,
ruže rumene.

Suri orli uzletaju
gorskom visinom,
a potoci belaskaju
cvetnom dolinom.

Svet izumro. Nikog nema,
da me pozdravi,
ko da celi život drema,
život ubavi!

Sanjalački gora bruji,
a po stranama
narandža se stidno ruji
među granama.

Ja zapitah ukraj mene
potok, ružice:
"Gde su ljudi? Gde su žene?
Kamo dečice?"

A ružice ćeretaju
s blagim lahorom,
i potoci žuberkaju
tajnim žuborom:

"Mesto ljudi, što ih zmija
od nas odrodi,
lepši svet će da zasija,
bolji narodi."

Moju dušu tuga uze
s takve novosti,
ali moje behu suze,
suze radosti.

A kada je, pun miline,
sanak minuo,
bled, maglovit, sa visine
dan je sinuo.

I okisli vrapci mali,
puni žagora,
glasno su se cerekali
pored prozora.

(1883)

Jedna noć



Na trošnoj klupi, blizu starog zida,
gde burjan raste, i predeo pust
pred mutnim okom gubi se iz vida,
sanjivi bršljan nikao je gust.

Bilo je veče. Po nebeskom visu
kandila bleda sipala su zrak,
i budni popac pevao je blizu,
kroz tiho veče i duboki mrak.

O, bajne noći! - mislio sam tada,
i opet meni beše pusto sve -
ko mladom orlu, kad ga želja svlada,
što napred hoće - ali ne zna gde.

I laki šušanj iz misli me trže;
to beše anđo nespokojstva mog,
i noć se uzvi, i koprenu vrže
na bledo čelo pratioca svog...

A sanjiv bršljan iz trave se diže -
ja strasno grlih njezin mili stas,
a on joj blago do kosice stiže,
i vencem uvi raspletenu vlas.

(1883)

Prvi sneg



U osvitku zore, kroz sumračak tavni,
pokrivene snegom počivaju ravni.

A studeni lahor kroz doline mirne
preko pustih polja kadikada pirne -

i s vihorom lakim seoca se hvata,
pa zasiplje snegom i strehe i vrata.

A u selu jošte u prozorje milo
noć, vedra i hladna, ne podiže krilo.

Iz daljine samo lisica se krade,
pa kokoši vreba i piliće mlade -

i od njenih šapa i tuna i tamo
u prvome snegu trag se vidi samo...

(1884)

Poslednji gost



Ponoć je odavno prošla. U krčmi nikoga nema,
osim krčmara starog, što zguren, kraj toplog plama,
pretura debelu knjigu. Napolju mrtvilo vlada,
i sitna kišica sipi i gusta caruje tama.

Utom se kucanje začu. U krčmu uiđe naglo
čudnovat nekakav gost; usne mu grozno se smeše;
iz praznih supljina očnih studena pustoš se širi,
u ruci držaše kosu. To samrt ledena beše.

Krčmar je dremao mirno, držeći debelu knjigu,
kad samrt tiho mu priđe i mirno stade nad njime,
pa onda uzede pero s krčmarskog prljavog stola,
i svojom mrtvačkom rukom zapisa sopstveno ime -

I zatim u budžak ode. Iz tanke polutame
strašno se kezila otud... Vetar je sa vlažnom rukom
tresao prozore mutne i teška hrastova vrata,
zviždeći kroz praznu krčmu sumornim i strašnim zvukom.

(1885)

Sumoran dan



Kiša sipi... U daljini
povila se magla gusta;
dan prolazi u tišini,
gora nema, polja pusta.
U mrtvilu sve počiva,
nigde nema stvora živa.

Svuda pustoš i dosada
caruje i vlada,
niti srce štogod želi,
nit se čemu nada.
Rasejano pogled bludi,

tromo idu časi,
iz daljine zvono gudi,
razležu se glasi -
odjekuju nadaleko...
Mora da je umro neko.

(1886)

T*



Pod nama lisje šuštalo je žuto,
kraj mene, dušo, stajala si ti;
mirna si bila, - ah, i ja sam ćuto,
obojim nama tužni behu sni.

Tavno bledilo po čeocu tvome,
ko priznak smrti, širilo se svud,
valovi tuge u trenutku tome
burno su moju talasali grud.

To beše predznak da će skoro doći
rastanka našeg neželjeni čas,
ko dim, ko magla da će radost proći,
i nebo da će rastaviti nas...

Udar sudbine obišo me nije,
iz groba zaman dozivljem te ja;
jesenji vetar u lice me bije,
priroda ćuti oko mene sva -

ćuti, i život goni svojim redom,
ne vidi tugu, ne razume jad,
ni vrele suze po licu mi bledom,
ni smrću tvojom oboren mi nad.

(1885)

* Tijani, ženi svojoj, kćeri pesnika Ðure Jakšića.