Edgar Allan Poe - Poezija

Edgar Allan Poe - Poezija


Edgar Alan Po (Boston, 19. januar 1809. - Baltimor , 7. oktobar 1849.), američki američki književnik, pesnik, urednik literarnih magazina i jedan od najznačajnijih predstavnika američkog romantizma. Edgar Alan Po, za života gotovo nepoznat, postao jedan od najuticajnijih američkih pesnika kada su vrednost njegovog dela otkrili francuski pesnici Bodler, Malarme i Valeri. Njegove kratke pripovetke smatraju se pretečom detektivskog romana.

Biografija

Njegov otac i majka, Dejvid Po ml. i Elizabeta Hopkins Po (oboje glumci) preminuli su u roku od dve godine (otac 1810, majka 1811.) nakon njegovog rođenja - nakon toga, Po je odveden u Ričmond, gdje je živeo kod Džona Alana, te onda poslan u Englesku gde je od 1815. do 1820. pohađao Манор Сцхоол u Svindon Njuingtonu. Nikad legalno usvojen, prezime Alan uzeo je kao srednje ime.

Godine 1826., Po odlazi na studije na virdžinijski univerzitet pod imenom, ali je izbačen zbog kockarskih dugova, što ga dovodi u svađu s Džonom Alanom koji ga se tada odrekao kao sina. Godine 1827. pridružio se vojsci, lagavši o svom imenu i starosti; 1830. stiže do Vest Pointa, ali je izbačen godinu kasnije zbog neizvršavanja dužnosti.

O sledećem periodu Poova života malo se zna, osim da je 1833. živeo s očevom sestrom u Baltimoru. Nakon što je s kratkom pričom Poruka u Boci osvojio 50 dolara, započinje karijeru pisca: u časopisima Sadern literari mesindžer (u Ričmondu, gde je stvarao od 1835. do 1837.), te filadelfijskim Bartonz džentlmenz magazin i Grejemz magazin (1839. - 1843.), izlaze neka od njegovih najpoznatijih dela.

Godine 1835, Po se ženi trinaestogodišnjom rođakinjom Virdžinijom Klem, koja će kasnije od posledica tuberkuloze postati invalid, te na kraju i preminuti, što se smatra uzrokom Poovog neobuzdanog alkoholizma. Slavna pesma Anabel Li (1849.) posvećena je Virdžiniji.

Njegova prva zbirka, Priče iz Groteske i Arabeske, pojavila se 1840. godine, a sadrži jedno od njegovih najpoznatijih dela, Pad kuće Ašerovih. U ranim četrdesetim godinama 19. veka, izlazi i Školjkareva prva knjiga, njegovo najprodavanije djelo.

Mračna poema o izgubljenoj ljubavi, Gavran donela je Pou svetsku slavu kad je izdana 1845, a Ubistva u Rue Morgue te Ukradeno pismo, takođe iz tog perioda, smatraju se Poovim najpoznatijim kriminalističkim romanima. Takođe, bio je aktivan književni novinar.

Godine 1848, depresivan i u očaju, Po pokušava samoubistvo. Nakon toga je nakon zabave na putu novoj zaručnici nestao na tri dana. Pojavio se u vrlo čudnom stanju u Baltimoru, gde je i na kraju preminuo 7. oktobra 1849.

Gavran



Jednom jedne strašne noći, ja zamišljah u samoći,
Čitah crne, prašne knjige, koje staro znanje skriše;
Dok sam u san skoro pao, netko mi je zakucao,
Na vrata mi zakucao - zakucao tiho - tiše -
"To je putnik" ja promrmljah, "koji bježi ispred kiše" ,
Samo to i ništa više.



Ah, da, još se sjećam jasno, u decembru beše kasno
Svaki ugarak, što trne, duhove po podu riše.
Željno čekam ja svanuće, uzalud iz knjiga vučem
Spas od boli što me muče, jer me od Nje rastaviše.
Od djevojke anđeoske, od Lenore rastaviše,
Ah, nje sada nema više.



Od svilenog, tužnog šuma iz zastora od baršuna
Nikad prije osjećani užasi me zahvatiše;
Dok mi srce snažno bije, ja ga mirim sve hrabrije:
"Putnik moli da se skrije od te noći, bure, kiše.
Putnik kuca na ta vrata, da se skrije ispred kiše.
Samo to je, ništa više."



Ohrabrih se iznenada, ne oklijevah više tada:
"Gospodine il gospođo, izvinjenje moje stiže!
Mene teški snovi prate, a vi nježno kucat znate,
Tako tiho i bez snage, vaši prsti vrata biše,
Da sam sanjiv jedva čuo" - Tu se vrata otvoriše -
Mrak je tamo, ništa više.



Pogled mrak je prodrijet htio, čudno zastrašen sam bio,
Sumnjajući, sanjajući, sni mi paklenski se sniše;
Nedirnuta bje tišina, znaka nije dala tmina,
Rečena je reč jedina, šapnuta od zvuka kiše:
"Lenora" ja šapnuh tiho, jeka mi je vrati tiše,
Samo to i ništa više.



Kad u sobu ja se vratih, cijelom dušom tad zaplamtih:
Nešto jači nego prije udarci se ponoviše.
"Sigurno", ja rekoh, "to je na prozoru sobe moje;
Pogledat ću trenom što je, kakve se tu tajne skriše.
Mirno, srce. Da, vidimo, kakve se tu tajne skriše -
Vjetar to je, ništa više.



Prozorsku otvorih kuku, kad uz lepet i uz buku,
Kroza nj uđe gordi Gavran, svetih dana što već biše,
Nit da poklon glavom mahne, ni trenutak on da stane,
S likom lorda ili dame kroz moju se sobu diže
I na kip Palade sleti, što se iznad vrata diže,
Sleti, sjede, ništa više.



Ovaj stvor u crnom plaštu, nasmija mi tužnu maštu
Teškim, mrkim dostojanstvom, kojim čitav lik mu diše.
"Nek ti kresta jadno visi", rekoh, "kukavica nisi,
Strašni, mračni Gavran ti si, što sa žala Noći stiže,
Kako te na žalu zovu hadske noći otkud stiže?"
Reče Gavran: "Nikad više".



Začudih se tome mnogo, što je jasno zborit mogo,
Premda nejasne mu riječi malo tog mi razjasniše.
Ali priznat mora svako, ne događa da se lako,
Da živ čovjek gleda tako, pticu što se nad njim njiše,
Životinju ili pticu, što nad vratima se njiše
S tim imenom "Nikad više".



Ali Gavran sjedeć tamo, govori riječ jednu samo,
Ko da duša mu i srce u tu jednu riječ se sliše.
To je sve što on mi reče - dalje krila ne pokreće,
Dok moj šapat mir presiječe: "Svi me druzi ostaviše,
Otići će i on kao nade što me ostaviše".
Tad će Gavran "Nikad više".



Dok ja stajah još zatečen - odgovor bje spremno rečen.
"Nema sumnje," rekoh, "ta je riječ tek trica, ništa više
Od nesretnog gazde čuta, kojega je sudba kruta,
Pratila duž njegova puta, dok mu sve se pjesme sliše
U tužaljke puste nade, koje teretu se zbiše,
Od "nikada-nikad više".



Al taj stvor u crnom plaštu, još mi u smijeh goni maštu,
Ja naslonjač tad okrenuh bisti, gdje se Gavran njiše
Na baršun mi glava klone, a ja mislim misli one,
Stapam mašte tužne, bolne; kakvu meni sudbu piše
Ova strašna kobna ptica, kakvu meni sudba piše
Grakćuć stalno: "Nikad više".



Sjedih tražeć smiso toga, ne govoreć niti sloga
Ptici, čije žarke oči moju dušu rasplamtiše;
Tako misleć misli bone, pustih glavu da mi klone
I u baršun da mi tone, kojim svijetlo sjene riše,
Naslonit se na taj baršun, kojim svijetlo sjene riše
O n a ne će nikad više.



Zrak tad ko da gušćim stade, na me neki miris pade
Ko da anđel lakih nogu kadionik čudni njiše.
"Ludo", viknuh, "to su glasi, bog će posla da te spasi
Bol i tugu da ti gasi, što te tako izmučiše.
Pij nepenthe, da u srcu zaborav Lenoru zbriše."
Rače Gavran: "Nikad više".



"Zli proroče, ne znam pravo, da l si ptica ili đavo,
Da li te je Satan poslo, il te bure izbaciše
Sama, al nezastrašena, u tu pustu zemlju sjena
U dom ovaj opsednuti, - zaklinjem te, ah, ne šuti
Reci, reci ima' l melem jada, što me izmučiše?"
Reče Gavran: "Nikad više".



"Zli proroče, ne znam pravo, da l si ptica ili đavo,
Al u ime Boga po kom obojici grud nam diše,
Smiri dušu rastuženu, reci da l ću u Edenu
Zagrliti svoju ženu, od koje me rastaviše, Anđeosku tu
Lenoru, od koje me rastaviše?"
Reče Gavran: "Nikad više".



"Dosta ti govorit dadoh, crna ptico!" Tad ustadoh,
"U oluje divlje bježi, što se kroz noć raskriliše!
Ne ostavi niti traga svojih laži kraj mog praga,
Meni je samoća draga - usne same dovršiše -
Iz mog srca kljun svoj vadi, nek ti trag se ovdje zbriše!"
Reče Gavran: "Nikad više".



I taj Gavran, šuteć samo, još je tamo, još je tamo,
Na Palade kip je sjeo, što se iznad vrata diže,
Oči su mu slika prava zloduha što sniva, spava,
Svijetlost, što ga obasjava, na dnu njegovu sjenu riše,
Moja duša iz tih sjena, što mi cijelu sobu skriše
Ustat neće - nikad više!

Gle! slavne li noći
Na kraju godina samotnih!
Mnogo je anđela krilatih, što su hteli doći,
Pod velom i suzama natopljeni,
U pozorište da vide
Igru strahova i nada silnih,
Dok svirači snažno izduvavaju
Muziku svetova davnih.

Mimeza, ko božanstvo sa visina samo,
Mrmori tiho sebi u bradu,
I leti tamo-amo —
Obične lutke, oni što banu pa se iskradu
Po naredbi velikih, bezličnih stvari
Od pozornice prave paradu
I krilima svojim od kondora stvaraju
Nesrećnu nakaradu!

Ta nemoguća drama! — uveren budi
Zaboravljena neće biti!
Sa svojim prividom gonjenim večno od ljudi
Što ga nikad neće dohvatiti
Kružeći istim putem, a uvek
Na isto mesto dolaziti,
I sa još mnogo ludila i mnogo greha
I užasa u čitavoj ovoj uroti.

Ali gle! sred igre što se odvija,
Stvorenje neko puzeći upada!
Krvavi stvor što se otud svija
Ulazi na scenu sada!
Uvija se! — vija! — u smrtnim trzajima
I igra joj plenom pada,
Serafini jecaju kraj zmijskog zuba
Što u ljudsku krv ubada.

Napolju — napolju su svetla — svi napolje sada!
I na drhtave prilike
Zavesa, pokrov mrtvih pada,
Uz olujne hučne slike,
I anđeli bezbojni i bledi
Uspravni i otkriveni, slažu se bez replike
Da je drama tragedija — "čovek",
A herojsko ime pobedniku, crvu pripada.

Julaluma


Kao pep'o siv je sav nebeski svod,
Sklupčalo lišće svenule tajne -
Uvelo lišće u sne očajne;
Samotni Oktobar usporio hod -
Godine moje te prenesećajne;
Tmine i tmuše zatamnjuju rod -
Zgran - jezero strepi od zebnje beskrajne
Sred utvarne Gore, zvane Nedohod,
Gde su gule grobne - mračno zavičajne.

Jednom, kroz aleju kiparisa zgranski'
Sa svojom tu dušom ja jezivo bludih -
Sa dušom, sa Psihom, kad srcem, vulkanski,
Rekama od zgure bujicom poludih -
Kad lava uzrujnih bogaze pregudih
Sumpornim vrtlogom niz slom velikanski -
Ka polarnom krugu susrete kad budih;
O kako urliče prizor severjanski:
Cik promuklih zora borelano ludih.

Razgovor nam bio ozbiljna i krut,
Al' misli, te misli od grca, od plaha -
I pamćenje nade izdajničkog maha -
Okrobar je smrkli presazdao kut
(Koje li nas noći obavio skut?) -
Ne znadasmo noći kretanje, ni put,
(Mada smo već jednom sišli u taj slut):
Sve nam van sećanja, uzavrela daha -
Ta gora utvarna i tog Zgrama ćut.

Pa dokle se Noći naginjala ravan,
Jutru usmeravo zvezdanik je sat -
Jutro uskoravo zvezdanik je sat -
Odjednom, gle, zvežđa mutni grumen tavan
Izroni na nebu dvorog čudno stravan,
Bledi srp Astarte, maglen neboklat -
Dragulj dijamantski smamljen i prizvat:
Tako razgovetan i dvorogo stravan.

Rekoh: ''Od Dijane topliji je On;
Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran -
Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran;
Vide da se suza ne osuši zvon
Sa obraza ljudskih, gde suza zgon,
Pa je došo zračan, i ljubavan, On,
Iz sazvežđa Lava, da nam kaže, veran,
Gde je zaborava umir neizmeran -
Da pokaže neba zaton tihobon -
On da nam osvetli i zračan i smeran:
Gde je večnog mira prenebesni tron;
Sa ležaja Lava dojezdio On.''

Al' Psiha podiže prst u vis, pa tmurno:
''Ovoj zvezdi, avaj, ne poklanjam vere -
Bledilu tom njenom ne poklanjam veru -
Nego ne oklevaj, prenimo se žurno:
Bežimo što dalje izvan smisla, mere;
To jedino osta - samo bekstvo burno!''
U strahu grcaše, ko gonjeno zvere
Klonuše joj krila - bezumno ih stere -
Padoše na zemlju da ih blato ždere -
Na zemlju joj pade okrilje biljurno.

A ja odgovorih: ''To su snova sanje;
O, daj u biljurni da greznemo zrak!
O, daj da prepurni prečeznemo zrak!
Sibilski taj blesak blešti nam: Uzdanje,
Nada i Lepota njegovo su tkanje -
Gle: prolomi nebo i opak mu mrak!
O, verujmo mirno u to nadbliskanje:
Vodiće nas pravo, to je uzdan znak -
Ta vidiš da noću prolomi se mrak,
Graknu iz noći promukao grak:
Prolomi se mraka teško očajanje.''

Smirio sam Psihu, poljub' dadoh njoj
S mnogo bolne strasti s mnogo žalnog šuma
I ubedih Psihu, sred pečalnih gluma;
Tad pođosmo dalje; kad, jezivo: Stoj!
Pred nama Grobnice izvio se kroj
Sa natpisom nekim vrh svoda, vrh huma!
''Šta piše, o Sestro, kom za upokoj?
Kome, izgubljenom, slova žalinh roj?''
Odgovori ona: ''Piše: Julaluma;
Počiva u njemu tvoja Julaluma.''
Tad, ko pep'o siv mi dođe srca svod,
Ko lišće sklupčano u sne očajne -
Ko lišće klonulo u svenule tajne;
Zavikah: ''Oktobar usporio hod,
Pre godinu dana tu dobrodih brod -
O, tu je donesoh, strepnje mi beskrajne,
Tu sam je doneo mrtvim u pohod:
O sad prepoznajem i taj Nedohod,
I sve što je u njemu najprisniji rod:
Zgran, jezero magle, i te misli vajne -
Kroz utvarne gore gulom zavičajne.''

Anabel Li


U carstvu na žalu sinjega mora -
pre mnogo leta to bi -
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo jedno joj beše na umu
da se volimo mi.

U carstvu na žalu sinjega mora
deca smo bili mi,
al volesmo se više no iko
ja i Anabel Li,
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski andjeli svi.

I zato, u carstvu na morskome žalu,
pradavno ovo se zbi
poduhnu vetar nocu sa neba,
sledi mi Anabel Li
i dodjoše od mene da je odnesu
njezini rodjaci svi,
u grob na morskome je spustiše žalu
da vecni sanak sni.

Andjele zavist je morila što su
tek upola srecni ko mi
da! zato samo ( kao što znaju
u carstvu onome svi)
poduhnu vetar sa neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.

Al mi nadjacasmo ljubavlju one
što stariji behu no mi -
što mudriji behu no mi -
i slabi su andjeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li

Jer vecite snove, dok Mesec sjaj toci,
snivam o Anabel Li
kad zvezde zaplove, svud vidjam ja oci
prelepe Anabel Li
po svu noc ja tako uz dragu pocivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more buci i vri.

San u snu

Čak mi i život davan
(pošto može) liči na san,
ja nikada ne bih hteo
da budem car Napoleon,
nit se moja zvezda gnezdi
na dalekoj nekoj zvezdi.

Odlazeć od tebe sada
priznajem ti srca rada -
takvih bića bi niz ceo
koja moj duh ne bi sreo
da su prošla pored mene
kroz oči mi zatvorene -
ako mir se moj raspada,
noću, danju, bilo kada,
poput ničeg, poput sanje,
dal ga zato ode manje?

Stojim dok svud oko mene
na sprudu se vali pene
i na mome dlanu bleska
roj zrnaca zlatnog peska -
malo! Al je i to malo
kroz prste u ponor palo!
Moje rane nade? - davno
iščezle su one slavno,
poput munje što zasija
za tren nebom - pa ću i ja.

Tako mlad ? Ah! Ne - zacelo!
Još me smori moje čelo,
al ti da sam ohol kažu -
oni lažu - glasno lažu -
od srama mi drhte grudi,
jer se bedni čas usudi
da čast osećanja mojih
sa imenom niskim spoji -
ni stoičan? Ne! - U zlobi
i teskobi moje kobi
s podsmehom ću prezirati
tu žalosnu slast "trajati"
Šta? Zenona senka! - Nikad!
Ja! Trajati! - Ne -ne čikat'!

Primi poljubac u čelo!
I, dok krećem neveselo,
potvrđujem tebi smelo -
jer istinu sada znamo
da moj život san bi samo;
Sad kad nesta moja nada,
poput ničeg, poput sanje,
dal je zato ode manje?
Sve što znamo i gledamo
zbilja san u snu je samo.

Dolazim do šumnog žala
izmučenog srdžbom vala,
i uzimam zrnca peska
koji kao zlato bleska -
malo! Al je i to malo
kroz prste u ponor palo,
dok mre srce malaksalo!
O sudbo! Zar nema spasa
ni jednom od zlog talasa?
Sve što znamo i gledamo
da li san u snu je samo?

Silence

There are some qualities- some incorporate things,
That have a double life, which thus is made
A type of that twin entity which springs
From matter and light, evinced in solid and shade.
There is a two-fold Silence- sea and shore-
Body and soul. One dwells in lonely places,
Newly with grass o'ergrown; some solemn graces,
Some human memories and tearful lore,
Render him terrorless: his name's "No More."
He is the corporate Silence: dread him not!
No power hath he of evil in himself;
But should some urgent fate (untimely lot!)
Bring thee to meet his shadow (nameless elf,
That haunteth the lone regions where hath trod
No foot of man,) commend thyself to God!

Jednoj u raju


Sve si mi bila, ljubavi,
Sve sto mi duse iste
Moj zeleni otok, ljubavi,
I cesma, i svetiste;
Svud vijenci voca, cvjetne hvoje,
I sve sto bjese moje.

Prelijepi snu, ne trajes vise!
O, zvijezde nade, sto ste sjale,
Sad oblaci vas sakrise!
Glas Buduceg mi vice: "Dalje!"
Ali moj duh se, lebdec, njise
Nad tamnim morem prosle srece
Uzasnut, nijem, sve tise.

Jer jao! Jao, u meni
Zivota svjetlo trne.
"Nikad vec - nikad za te"
(kao da valove crne
slusam sto sapucu kleti)
"Spaljeno stablo ne cvate,
Orao ranjen ne leti."

Svi sati su mi poput zore,
A noc ko sanja cista,
Gdje tvoje tamne oci gore,
I gdje ti korak blista:
U kojem plesu sad se vije,
Kraj kojih voda Italije?

Prokleto bilo ono doba:
Od ljubavi su odveli te.
Za tudji lezaj tad su zloba
I crni zlocin oteli te,
Od nasih magla i od mene,
Gdje srebro tuznih vrba vene

Poseta mrtvih

Tvoja će duša da se nađe sama -
sama međ' svima na zemlji; - uzrok tama
skriva; bez ikog da propoveda
u tvome času tajnog obreda.

Budi bez reči u samoći,
što nije napuštenost - tu vlada
svet duhova mrtvih, što zanoći
u životu ispred tebe, i njihov hir
senkom oviće tebe - sačuvaj mir.

Jer noć, mada jasna, nosi bole,
a zvezde neće gledati dole
s mračnog neba na svojim vrsima
svetlošću nalik Nadi datoj smrtnima,
al' crveni im krug, bez odsjaja,
pred tvojim srcem punim očaja
biće groznica praćena teskobom
koja se zauvek vezala tek s tobom.

Al' napustiće te kao i zvezda svaka
u svetlosti jutarnjega zraka
što će te napustiti - i minut;
al' misao njenu ne možeš prekinut.

Lahor, dah Boga, slavi mir;
a svijajući brda šir,
tmurno, tmurno, laka tmica
simbol je i prethodnica.
Kako visi po granama
ta tajna nad tajnama.

SNOVI

Oh! taj moj mlad život bi trajan san!
Moj duh se budio nije, tek zrak jasan
Večnosti najavljivaše jutra druga.
Da! taj san dugi bi beznadežna tuga,
koja beše bolja nego stvarnost hladna
budnog života, tom čije srce sa dna
bi i još jeste, na zemlji sve što menja,
smršenost duboke strasti, od rođenja.
Al' da l' mogao je - kako bi san večno
trajao - sa snima nikad protivrečno
mladosti mi prve - da se ne koleba,
zbog lude nade u dar višega Neba?
Stog se opih - videć gde sunce osvaja
letnji svod - snovima od živoga sjaja
i ljupkosti - ostavih vlastito srce
u dnima svoje mašte, presekoh vrpce
sa svojim domom, s bićima što su bila
u mojoj misli - zar takva bi ta sila?
To bi jednom - tek jednom - i taj tren
divlji još dobro pamtim - beh kao plen
neke moći il' čini - kao hladni vihor
nagna me kroz noć, i ostavi taj prizor
sred moga duha - il' to bejaše luna
što zasja dok dremah, visoka i puna
odviše ledna - il' zvezde - takođe,
taj san bi kao taj noćnik - nek prođe.

Ja srećan sam bio i pored sveg u snu
Ja srećan sam bio - i volim temu tu:
Snovi! i njihovu sveživotnu boju
kao u kratkom, tamnom, maglenom boju
prividnog i stvarnog - boju koju dari
pomamnom oku najkrasnije stvari
Ljubavi i Raja - i sve nam najdraže.
Čas najsunčaniji mladu Nadu kaže.

Sam

Od djetinjstva ja ne bjeh kao,
Drugi-ja gledati nisam znao.
Kao drugi-dusa nije htjela.
Strasti iz skupnog primati vrela.

Iz istog vrutka nisam jad,
Pio-u istom tonu mlad.
Budio nisam srca plam,
I sve sto voljeh - voljeh sam.

Tad se - u djetinjstvu - u zori,
Burnog zivota moga - stvori.
U bezdanu dobra ili zla,
Tajna sto jos me mami sva;
U bujici sto se pjeni.
U crvenoj gorskoj stijeni.
U suncu sto kupa svojom.
Jesenjom me zlatnom bojom.

U mutnji sto nebo prene,
I proleti pokraj mene.
U oluji,groma rici.
U oblaku sto po slici.
Za me (nasred neba plavog)
Lici na demona pravog.