Tema: Arthur Jean Rimbaud - Poezija

Arthur Jean Rimbaud - Poezija

Bal obešenih

Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.
Gospodar Velzevul za kravatu vuce
Crne te pajace što se nebu keze,
I dok ih po celu starom cizmom tuce,
Uz pesmu božicnu s njima igru veze.
A pajaci na to splicu ruke tanke:
Iz orgulja crnih, iz tih šupljih grudi
Koje su grlile ljupke vragolanke,
Od tih se sudara ružna ljubav budi.
Ura, o igraci lišeni stomaka!
Skokovi su laki, dugo polje ovo!
Hop! je li to bitka ili igra laka!
Vrag je violinu loše naštimovo!
O tvrdih li peta kada se bos ide!
Kad košulje kože sa tela otpire!
Niceg što im smeta i cega se stide.
Sneg im na lobanje stavio šešire.
Pod gavranom - kapom za naprsle glave -
S mršave se cupe parce mesa žuti:
Kao da su oni usred bitke prave
S kartonskim oklopom vitezovi kruti.
Na balu skeleta zviždi bura ljuta!
Ura! - ko orgulje gubilište vice.
Iz plavkastih šuma vucji odjek luta,
Crven se pakao horizontom mice...
Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove
Što slomljenim prstom podmuklo prebiru
Brojanice kicme, svoje pršljenove:
Pokojnici, niste sad u manastiru!
Oh! evo gde usred mrtvackog plesa
Velik ludi kostur u plam neba skace,
Zanet, kao konj se propinje i stresa
I, jer mu je uže šiju steglo jace,
Grci pest na kuku što krcka od stiska,
Pa se, ko cirkuzan u svoj šator, gura
Natrag, sa cerenjem što je blizu vriska,
U taj bal, zanjihan pevanjem kostura.
Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.

Sećanje

I

Bistra voda; ko suze što mute decji vid,
belina ženskih tela što se na sunce valja;
svila, s cistotom krina, i zastava kralja
s kojom je neka devojka branila gradski zid;
igra andela; - Ne . . . sveže ruke od trave,
ruke crne i teške pokrece zlatni tok.
Sen mosta i brega njoj su zastor, dok
ko nebo nad krevetom nebesa joj se plave.

II

Ah! vlažna okna bistre mehure šire!
Na ležaj voda lije bledo zlato bez dna.
Zelena haljina decja postati zna
vrba, gde ptice bez uzda nece da se smire.
Žuti kapak oka, cistiji od cekina,
neven vodeni - Suprugo, vernosti tvoja! -
u podne, mrzi iz svog zrcala bez boja
Crven-kuglu s neba sivog od vrelina.

III

Mnogo uspravna gospa na livadi bdi
gde sneže sinovi rada; suncobran joj je dat;
ponosna, gazi cvat, s kojom vodi rat;
deca sede u cvetnoj travi, i citaju svi
knjigu od marokena crvenog! A On, jao,
ko hiljadu andela koje put razdvaja,
nestaje za gorom! Ona, sva bez sjaja,
sva hladna, trci! Covek je otišao!

IV

Žal što prože cistu i mladu travu gustu!
Zlato aprilskih luna što greju krevet svet!
Slavlje smetlišta recnih gde buja divlji splet
kada klijati pocne trulež u avgustu!
Sada, pod bedemima u proticanju placi!
Gore samo s lahorom topolin dah se sliva;
posle je - voda, bez vrela, bez odraza, siva:
starac, u mrtvoj barci, mucno mulj izvlaci.

V

O prekratka ruko! o nepokretni brode!
Igracka mrtve vode, ja ni do jednog cveta
ne mogu dopreti - do žutog što mi smeta,
ni do tog druga plavog, pepeljaste vode.
Oh! prah sa vrba! Krilo što ih ljulja!
Davno su progutane sve trskine ruže!
Moj camac, nepomican - a njegovo uže
na dnu te silne vode - sred kakvoga mulja?

O zamkovi, o vremena,
Koja je duša savršena?
O zamkovi, o vremena!
Prodoh magijski nauk srece
Kom pobeci niko nece.
Neka joj svako pozdrav klikne
Kad galski pevac kukurikne.
Ali ja nemam ni želja više:
Meni se samo sreca piše.
Taj urok! napore mi ruši,
Vlada u telu mom, i duši . . .
Jer kako rec mi razumeti?
Zbog srece ona beži, leti!
O zamkovi, o vremena!
(Stigne li nesreca, sumnje nema,
Nemilost njena mi se sprema.
Jao! prezir osude njene
Treba smrti da preda mene.)
O zamkovi, o vremena!

Sram

Tek kad se rez u mozak spusti
Da ga presece - u taj tren
Taj svežanj zeleni, beli, tusti,
Vazduhu nikad otvoren,
(Ah! On, treba da odsece
Svoj nos, i uši, usne skota,
Svoj trbuh! i da odaleci
Svoje noge! kakva divota!)
Ali, ne; ja mislim: dok
Rez ne pomogne glavi
I ne lupi šljunak u bok,
I plamen creva ne preplavi,
To smetajuce dete,
Poput životinje lude,
Nece prestati da plete
Varke, i izdajnik bude,
Ko macak u Gori Kamenoj,
Kroz sve sfere smrad mu digne!
Nek ipak na smrt mu, bože moj,
Molitva koja stigne!

Svetkovine gladi

Moja gladi, Ano, Ano,
Na magarcu beži svom.
Ako postoji neki moj tek,
Njemu su kamen i zemlja lek.
Din, din, din! Jedimo zrak,
Nek ugalj i gvožde guta svak!
Menjaj, gladi! Travu zvuka
Malo pasi.
Otrov ladoleža, lukav,
Nek te gasi.
Jedi
Šljunak od koga siromah živi,
Iz stare crkve kamen sivi,
Oblutke koje poplava širi,
Hleb koji leži na sivoj njivi!
Moja glad, to je rub crnog zraka,
Plavet što zvoni;
To je muka moga stomaka,
Jad što me goni.
Gle, lišce lista zemljom tom!
I voce gnjilo ceka mene.
Ljubice cu i odoljene
Iz brazda brati rodnim tlom!

Moja gladi, Ano, Ano,
Na magarcu beži svom.

Avgusta 1872.

Zlatno doba

Ponekad jedan glas,
No uvek andeoski
- U pitanju sam ja -
Poruku jasnu nosi:
Iz kruga pitanja silnih
Koji se stalno širi
Pijanstvo u suštini
Ili ludilo viri;
Prepoznaj pesmu tu,
Veselja punu i milja,
U svetu vala i bilja
Svojtu ceš naci svu!
O veselje i milje,
U lakom napevu tom,
Vidljivo golim okom. . .
- Ja se raspevam s njom -
Prepoznaj pesmu tu,
Veselja punu i milja;
U svetu vala i bilja
Svojtu ceš naci svu! . . . itd. . . .
A zatim jedan glas
- Zar nije andeoski! -
U pitanju sam ja,
Poruku jasnu nosi:
Cuješ li? Pesma ona,
Ko sestra silnog daha,
U nemackome tonu,
Al' puna žara i plaha:
Taj svet je porok sam;
Ta zar se cudiš tome!
Živi, nek nosi plam
Mracne nesrece tvoje.
O lepa kulo naša,
Vedrom življenju data!
Iz kojeg li si doba,
Prirodno zacarana
Velikog našeg brata? itd . . .
I moj glas uz njih poje:
O sestre stostruke moje!
Nipošto javni glasi!
Vaš hor nek dane moje
Stidljivom slavom krasi . . . itd. . . .

Pesma s najviše kule

O mladosti, dokonosti
Što za ropstvo samo zna,
Zbog previše tananosti
Uništih svoj život ja.
Ah! nek stigne onaj cas
Što zanosom prožme nas!
Rekao sam sebi: mani
I nevidljiv budi ti,
Obecanja se okani
Svake više radosti.
Nek ne spreci tebi ništa
Slavni uzmak sa bojišta.
Toliko sam strpljiv bio
Da me hvata zaborav.
Strah mi se na nebo skrio,
A bol mi je nesto sav.
I bolesna žed se stvori
Da mi mrakom žile mori.
I Livada tako šalje,
Prepuštena zaboravu,
Sve bujnije i sve dalje
Miris, korov, cvetnu travu,
Dok prljavi oblak muha
Divlje zuji iz vazduha.
Udovištva, ah! tolika
Tako jadne duše te
Kojoj je sve blago slika
Naše Gospe Marije!
Zar do Bogomajke svete
Da molitve naše lete?
O mladosti, dokonosti
Što za ropstvo samo zna,
Zbog previše tananosti
Uništih svoj život ja!
Ah! nek stigne onaj cas
Što zanosom prožme nas!

Vecnost

Nadosmo opet. - Kog?
Pa Vecnost izgubljenu.
To su mora što krenu
Sa vatrom suncevom.
Stražarska moja dušo,
Promrmljajmo priznanje
O ništavilu noci
I o tom ognju danjem.
Sad spona ljudskih mnjenja
I opštih oduševljenja
Na tebi više nema
I ti letiš prema.
Jer, satanska žeravice,
Nestrpljenje smiri
Jedino ona Dužnost
Što se iz tebe širi.
Tu orietur pada,
Tu više nade nema.
Strpljenje, nauk vlada,
Muka se samo sprema.
Nadosmo opet. - Kog?
Pa Vecnost izgubljenu.
To su mora što krenu
Sa vatrom suncevom.

Gavrani

Gospode, kad se livada sledi,
Kad angelusi svi odzvone
Nad zaseokom koji klone,
Na prirodu, gde cvece bledi,
Sruši s nebesa jata nova
Dragih i divnih gavranova.
Armijo cudna okrutnog krika,
Na gnezda vam huje bure ljute!
Vi, uzduž reka koje se žute,
Kraj kalvarija mucenika,
Na jarku, grani što se trese,
Raspršite se, skupite se!
Nad Francuskom, nad svakim poljem
S prekjucerašnjom žetvom smrti,
Nek vam se zimsko kolo vrti,
Da zamisle se ljudi bolje!
Izvikuj dužnost u svako doba,
O crna ptico, vesnice groba!
Ali, Gospode, na jarbolima
Hrašca u opcinjenoj noci
Nek majska ptica pesmu toci
Za svakog ko u šumskim dnima
Bez buducnosti prikovan leži
U travi iz koje niko ne beži.

Majski barjaci

Na blistavim granama lipe
Bolešljivi zov roga mre.
Ali duhovnih pesama glas
Leprša medu ribizlama.
Nek nam sred žila smeje se krv,
Evo se zaplicu vinogradi.
Lepotom andela nebo sja
Dok se pricešcuju azur i val.
Izlazim. Umrecu na mahovini
Ako me rani sjajni zrak.
Strpljiv biti, dosadu znati
Mnogo je lako. Glup je moj jad.
Neka me potresno leto veže
U svojih srecnih kola spreg.
Neka, Prirodo, dugo kroz tebe
- Manje sitan i samotan - mrem.
Umesto što Pastire skoro
Smešnom smrcu dariva svet.
Nek me iscrpu godišnja doba.
Tebi se, Prirodo, predajem ja;
Dajem ti glad svoju, svu svoju žed,
Pa, ako želiš, napoj, nahrani.
Ne obmanjuje baš ništa mene.
Smeškanje suncu postaje smešak
Za roditelje, no do smeška mi nije,
I nek je slobodna nevolja ta.

Dobra jutarnja misao

U cetiri jutrom, leti,
San ljubavni još se sanja.
Miris nocnog svetkovanja
Zorom kroz šumarak leti.
Na ogromnom se Gradilištu,
Gde sunce Hesperida tece,
S rukavima zasukanim
Komešaju Drvosece.
U pustinji biljnoj treba
Oplate da spreme krasne
Gde ce raskoš gradska da se
Smeje ispod lažnog neba.
Za Radnike - podanike
Jednog vavilonskog kralja -
Venero, pusti Ljubavnike
Cija je duša puna slavlja.
O Kraljice Pastira!
Daj Radniku rakiju životvornu,
Nek mu snaga bude mirna
Do kupanja u podnevnom moru.