Milovan Danojlic - Pesme

ОВАЈ ДЕЧАК ЗОВЕ СЕ ПЕПО КРСТА

Овај дечак зове се Пепо Крста.
Он станује у последњој улици у великој каменој кући.
Његов тата је џамбас коме су у једној тучи
Одсекли пола увета и два прста.
Овај тужни дечак зове се Крста Пепо
Од мајке Лизе и оца Хохохонда.
Па лепо.
И шта онда?
Зар не видите: дечак је погружен, као цар
Кога су прогнали из домовине, тако свирепо ...
— Е, ту лежи цела ствар,
То јест, ту је оно што није лепо.
Џон Хохохонд изнад свега воли да се напије,
Касно у ноћ се враћа, пуца у небо, виче.
Кад дође пред кућу — извали пола капије,
А престрашени Пепо задрхти као птиче.
 
Мама Лиза га сачека на прагу, тужна као ружа
У јесен, са нежним лицем Ђоконде,
Скине му блатњаве чизме, целог га разоружа,
И тихо запита: „Докле, о Џоне Хохохонде?”

А Хохохонд се мршти, ко да из земље чупа
дебеле сонде,

И никад не каже
Ни „довде”
Ни „донде”.

Код других није тако. Свуд лепше сунце грије,
У свим другим кућама боље се живети може.
Ено, Џим Хухухинд виски уопште не пије,
Има дућан препун седларске коже,
Своје синове мази и никада их не бије.

Живот Крсте Пепе зато је препун бола...
Сам, у каменој кући, он не зна за другарство.
Гледајте га: личи на цара без престола
Коме су варвари отели дечје царство.

РАЗБОЛЕО СЕ ПЕПО КРСТА

Разболео се Пепо Крста,
једне мрачне ноћи кад су облаци наносили буру,
Заболела га глава, груди, крста,
Добио високу температуру.

Код кревета бди мама; светиљка дрхти кроз тмину,
И ветар, око зидина, као пас љутит кевће.
Дошао и Џон Хохохонд, отпасао револвер, скинуо шеширчину
Стао уз кревет, велики као брдо, и почео да трепће.

Први пут се џамбас сетио да, ето, има сина,
Па из кухиње, где су јела разних врста,
Донео, у једној руци, млека и мандарина,
А другом руком (оном на којој нема два прста),
Пажљиво, као кад ветар дуне у обрве трави,
Помиловао болесног дечака по глави.

Погледао Крста чисту, мирну собицу,
И мамину плаву, изношену блузу,
И још је спазио на Џоновом лицу
Нешто што је, можда, личило на сузу.

Па поново заспао, ознојен, као снег кад ојужи,
Са нечим топлим и ведрим испод очних капака,
Зажелевши да се то вече доброте продужи
До краја живота кроз живот свих дечака.

КРСТА ПЕПО ПОСЛЕ БОЛЕСТИ


Два месеца је Пепо лежао у кревету,
И јутрос ишетао на снег где се светлост ко сребро точи.

Сунце блешти по дрвећу, по целом белом свету,
Млечни зимски зраци заслепљују му очи.

Размишља дечак о сунцу као о лепој причи,
Која се дуго преноси и кроз сећања множи;
На мангупску фуруну сунце личи,
Стално гори, а нико га не ложи.

Џон Хохохонд је отишао на вашар коња, у правцу Џорџије.
Мама, поред прозора, плете и нешто певуши ...
Уопште, кад је Џон на путу, све је чистије и радосније,
И мирно, ко рубље на конопцу које се поспано суши.

У врту, грана грану од снега, нежно, брише.
А двориште је тако светло и бело...
И све му некако чудно, свеже мирише,
Онако... онако... као тек сашивено одело.

КАКО ШЕТА СТАРИ ПРОФЕСОР


У недељу поподне, кад се све смири,
Када под стрехом заспи кавгаџија петао,
У такву недељу, док невидљиви ветар пири,
један стари професор на улицу ишетао.

Са шеширом на глави, узаним као приближени дланови,
Жмирка, очима и наочарима,
Као да држи говор сав се укрутио...
— Да ми је знати какви су сад његови планови,
На коју ли се страну света поподне упутио?

У кафану ниједном у животу тај није навратио.
Биоскоп? Никад! („Каубоји, и разни Џејмси Дини” ).
Једном је случајно неког тапкароша ухватио
И дуго му објашњавао да „није добро то што чини”.

Корача, ногу пред ногу, гледа преда се, зна се...
Улица је пуста одавде до Тахита.

То је време кад се чак и трамваји негде скрасе
И кад беспослени ветар по вртовима скита.

Ногу пред ногу, па све преда се..
Изгледа, нечега сећа се...

Пре десет година предавао је алгебру у Сомбору...
Поподне, исто овако... Часови, досадни, празни...
Неки дечак шутнуо је лопту,
Прсло је стакло на његову прозору;
Предложио је да се „деран најстроже казни”.

Јa, јa... Било је свега. — Деца су крива.
Никад се ни на једног од њих он није испизмио;
Оно, јесте... деца нису крива што су жива.
— Бог убио, лопто, ко те измислио!

Корача седи професор кроз тишину без краја,
Ногу пред ногу, низ дугу улицу, пешке,
Кад, гле, поред цркве:
Дечаци, гужва, граја,
Утакмица!
— Висока улица против Љешке!


Успорио професор корак, тако да нико не види.
Гледао би и он утакмицу, али се нечега стиди...

И таман кад је хтео да пође, пред ноге му се тутну
Лопта, жута ко кора на мркви...
Старац, не размишљајући, жестоко шутну
И пуче плави прозор на цркви.

Истрча црквењак:
„Бог те убио!
Тако матор, а полудио!”

Збуњен, обневидео, чуо је
Псовку, али се није стидео,
— Да је шутнуо — шутнуо је,
И Бобек би му позавидео.

И продужи стари професор низ улицу,
Деца, крај лопте у центру, утонуше у ћутање,
Само је ветар пиркао у танку фрулицу,
У неком врту, на крају неке путање.

Одмах потом, клицање радосно чуо је.
А да је шутнуо — е, вала, шутнуо је!

ГДЕ ЈЕ ЦИЦА

Јутрос рано кад је топли дан осванô
И сунце лено пошло према крову неба,
Рекла мама Цици: „Иди полагано
Код Мите пекара, купи нам хлеба...

Ближи се ручак,
Одмакô далеко дан,
Цврчи цврчак,
Сунце корача кроз стан,
Сваки час се мршти мамино лице:
— Нема ни хлеба, ни Цице!

Не може мама више мирно да послује по кући.
Оставила је поквашен веш, млаз по поду кривуда;
Мршти се и крши руке, уздишући,
И погледа кроз прозор, незнано куда...

Нема хлеба, нема Цице,
Па како да човек не изгуби живце!

А лепо јој је рекла: „Пожури, није далеко;
Пази на трамвај, окрени се на све стране;
Данас немој куповати млеко —
Имамо превише хране.”

И док јој је намештала на хаљиници брош,
Додала је још:

„Чика-Мити прво кажи: Добар дан.
Сачекај у реду,
Немој се провлачити између жена.
Пред тезгом, реци: Молим хлеб, печен и слан;
А кад ти га да, ти кажи: Довиђења.”

Све јој је објаснила, по реду.
Добро памти своје речи јутрос изговорене.
Не стоји ваљда још у реду?
Све пекаре су одавно затворене...

А ето, ни од корова нема Цице,
Па како да човек не изгуби живце!

Можда се оклизнула, па пала...
Можда је заборавила да Мити каже: Хвала.
...Можда та ни хлеба купити није знала!
А шта ако ју је нека рђава жена украла?!

У неко црно доба, на крају улице,
Плану боја познате хаљинице:
— Ево Цице!

И мама, која је очајавала све док је зној не проби,
Стално измишљајући непознате кривце,
Брзо се размаха по спаваћој соби
И покупи све изгубљене живце...

„Забога, Цицо, где си досад била?
Ниси се ваљда у црној земљи крила?
Брже би дошла из седмогодишњег рата...
— Четири сата. Молим те, четири сата!

Цица трепће, у чуду се чуди,
Трепће и њена хаљиница, плава па бела;
Што су ти чудне маме, и људи:
— Овај прекор она није предвидела.

Четири сата? Каква четири сата!
Оно јесте, стајала је једно време поред пута,
Док су се дечаци-рвачи хватали око врата,
И то је трајало — па... једно четири минута.

СТАРЦИ У ЛЕТО

У време годишњих одмора
Пландују, ал далеко од мора:

Заседну, свако пред кућом
У друштву са досадом текућом

И све тако, седећи,
Питају се: „Ко је следећи?”

Открила им се нит најтања:
Сласт чистога трајања.

По цео дан чекају
До грла у бескрају,

С ногама спуштеним у лаворе
Тихи и срећни, таворе.

ПЕСМА О БАБИ КОЈА ПЛИВА ПОСРЕД САВЕ

Гледам, гледам, не верујем својим очима:
Једна баба у марами насред Саве скочила.

Ја се питам: вид очињи да ли вара ме?
Ено жене, насред Саве, ено мараме!

Стари, млади, деде, бабе, богати, сиромаси:
Кад је врело, свак би главу да у води покваси!

Па се баца у загрљај Сави, Морави
И на глави покривало тад заборави ...

У бабе је повезача красна, прикладна,
И зато се не одваја од ње никада ...

Црвена, по рубу бела, с плавим шарама
Посред Саве, ко застава, вијори се марама!

А ја гледам, са обале, гледам, па ми је
Цео живот данас лепши због те шамије.

Свак се носи по свом хиру, укусу и хобију,
А вода нас, све заједно, носи у недођију.

ДОГАЂАЈ НА УЛИЦИ

Одједном, тролејбус је подскочио
Високо, лудо — чак до крова!
А као муња дотле је ишао.
Наједном, тролејбус се укочио,
Троле се извиле ко крива слова,
— А онда је даље прошишао ...

Сви су викали:
„Каква је то вожња!
Да грдне пропасти, да грдна зла!”
А нису знали, ни помишљали
Да је кондуктер спасао живот
једног великог, жутог пса.

А могао је, с пуним правом...
Растао би се Жућа с главом,
Или би у ногу остао рањен;
Јер ван обележеног места псима
Као и људима
Прелаз је најстроже забрањен!

Тролејбус сад јури, не трепћући,
Силази на трг стреловито, право,
Сунце, с њим, језди у истом смеру.
И док Жућа одлази кући ,
Неко би могао рећи: „Браво!”
Старом и добром кондуктеру.

У ОПЕРИ

У оперу,
у оперу,
довели су судоперу.

Гледа она:
са плафона
виси лустер од шест тона.

Блиста сребро,
сева злато,
све крцато, све богато.

А бисери
а бисери —
то већ нико не измери!

Судопера
врат свој криви:
Боже, ал се овде живи!
— — — — — — — — —

Кад су светла
утрнула,
заћутали гости,

судопера
запевала
тихо, од радости.

У ШКРИПЦУ

Један дрипац
Упао у шкрипац.

Другом јаму копао,
Па сам у њу пропао.

Ал је шкрипац гадан!
Ал је дрипац јадан!

Сад, када је пао,
Дође ми га жао.

Кад заплаче дрипац,
Кад га стегне шкрипац,

Знај, то се, кратковек,
У њему рађа човек.