Jovan Jovanovic Zmaj - Djulici i uveoci

I

Све што даље време хити,
Све се већма прошлост грли,
Све се већма моји мртви
Мени чине неумрли.

Све их већа светлост хвата,
И рајске их зраке љубе;
Нестаје им сенке с лица
С облика се црте губе.

Све што дубље у њих гледим,
Примајућ’ им светлост у се,
Све то већма, све то јаче,
Душе њине сливају се.

Махом дође мом погледу,
Па не могу разазнати
Које ли је моја љуба,
Које ли је моја мати!
Тражим слику оца свога, —
Јест, она је, — ал’ је нова —
Проплетена ј’ сликом мојих
Пријатеља и другова.

Тражим лица своје деце,
Што су рано у гроб пала, —
Спојила се, —- а кроза њих
Смеши с’ сестра моја мала.

Кликнем: Оче, мајко, љубо,
Друзи, децо, сејо моја!
И сузе се моје суше
На светлости тога споја.

Кроз смрт само ваља проћи,
Па ћу с’ и ја с њима слити,
Ако л’ тамо нема ништа?!
— И тад ћемо једно бити.

Ево венца тужна цвећа,
Кој’ сам теби почô вити,
А венац се шире сплео
Све вас може загрлити!
Не могу га у вис бацит’ —
Па нек стоји иза свега
Међ Србима као спомен
Мог живота и вашега.

Ii

Болна лежи, а нас вара нада:
Оздравиће, оздравиће млада!
Наша нада, — сен празнога сена —
Поседасмо поред одра њена.
Ми и сену верујемо слепо.
— Она моли:
„Причај ми што лепо!“

Гладећ’ косу са чела јој врела,
Смишљам шта би радо чути хтела.
Што ј’ најлепше радо бих јој низô:
Видиш, душо, пролеће је близо. —
А њој свану:
„Пролеће је близо.“

Небо ће се заблистати блистом,
Гора ће се заоденут’ листом,
Сунце синут’ како није давно, —
Одазва се:
„Ох, сунашце славно!“

Оживиће у лугу славуји,
Сва ће гора песмом да забруји.
Она шапну:
„Ох, мили славуји!“

Дић’ ћемо се фрушкогорском рају,
Ићићемо све у загрљају,
Пландовати по оном буквику.
Она рече:
„Ти ћеш носит’ Смиљку!“

Гледаћемо лишће и дрвеће,
Братићемо јагоде и цвеће,
Дивећи се планинскоме миру,
Стићићемо белом манастиру;
Па у храму, где су рајски зраци,
Молићемо с’ Богу —
„И Божијој мајци.“

Знаш у хладу, испод оне гране,
Бистри извор, где смо били лане,
Кажу да је из велиних двора,
Од њег’ болник оздравити мора.
„Оздравити мора...“

Откуд видиш на све четир’ стране
Даљна места, њиве и пољане;
Лево Дунав, Банат, Бачка мила,
Авала се десно заплавила,
А подаље ти брежуљци сиви,
То је Босна — и ту Србин живи.
„Је ли, — Србин живи...“

То је рекла, па је задрхтала;
Очи свела, па мирно заспала.
— Гледамо је, шта ли, Боже, сања,
Уморена од ТОГ путовања.

Ми стојимо, — мира јој чувари —
Гледећ’ лице како јој се жари, —
А том жару допирују хлада
Уздисаји нашег празног нада.

ІІІ

Јуче чарах пролеће и цвеће,
Да се по њем’ шеће;
Будих горе, да зелен прихвате,
И славује да се песме лате;
Причах извор из вилиних двора,
Од ког болник оздравити мора;
Надолевах црних мисли таму;
Клечах надом у божијем храму;
Звах природу, која јоште дрема,
А данаске, — свега тога нема.
Гледам тамо, — па опет овамо,
Нигде ништа, — једно сунце само,
Једно сунце, и то ће да зађе,
— Да ми никад више не изађе...

Іv

Пођем, клецнем, идем, застајавам,
Шеталицу сату задржавам;
Јурим, бежим, кâ очајник клети:
Зборим речи, речи без памети:
„Не сме нам умрети!“

Вичем Богу: Она је још млада!
Вичем правди: Она се још нада!
Анђелима: Ви јој срца знате!
Вичем земљи: Она није за те!
Ниоткуда нема ми одјека, —
Вичем себи: Зар јој немаш лека!...
Идем, станем, кâ очајник клети,
Опет зборим речи без памети:
„Не сме нам умрети!“

Идем, станем, па ми клоне глава
Над колевком, где нам чедо спава.
Чедо с’ буди, па ме гледа немо;
Гледамо се, па се заплачемо;
Па и њему, кâ очајник клети,
Зборим речи, речи без памети:
„Не сме нам умрети!“

V

Нит хоће воде, нит хоће лека.
— Ипак бих рекô, да нешто чека.
Понуде носе мајка и сеја,
— Она с’ насмеја.
Били да видиш пролетно цвеће?
— Па ни то неће.
Да шта ми хоћеш, патнице моја?
— Xoћy да буде Божија воља...“

VI

Мишљасмо да ће дуго да траје.
— Уђи-де мајко, — издахнула je!
И крај је болу, и крај је муци;
Издахнула је на левој ми руци.

Светиња грозна тог смртног часа
Паде нам на душу, паде нам на груди,
И нико нема ни речи, ни гласа,
Нико с’ не усуди
Дотакнут се крила тог сна, ил’ јаве,
Заталасат’ ваздух око мртве главе.
Стајасмо неми код мртваца близу, —
Болови наши онесвеснули су;
Обамрло срце, претрнули ваји,
Следиле се сузе, смрзли уздисаји.
Питање једно дрхта нам на усти,
А ни то не сме нико да изусти,
Ове две-три речи, пуне вечна јада:
„Шта ћемо сада?..“

Vii

Сунце с’ роди, па завири
У поноре мојих груди;
Ужасне се, па ме мане,
Пође даље путем својим.
Ја останем с јадом мојим
У ужасно вел’ком свету
Сам;
Сунце с’ диже, спушта, зађе, —
То се зове дан.

Све се тиша, све се мири,
— Свет је канда сад још шири —
А бескрајност у црнини
Жели негде да одане,
Па на моју душу пане,
Ту пребледе, као да је
Црна рани моћ, —
Гледи на ме, оставља ме, —
То се зове ноћ.

Viii

Мртво небо, мртва земља,
Не мичу се магле сиве;
Мртви дани, мртве ноћи,
— Само боли јоште живе.

Тоне, пада мртва нада
У наруче мртвом Богу,
Изумрло што је могло,
Само боли још не могу.

Навикла се суза оку,
Издахнути ту је рада;
Ал’ се с мртва ока враћа,
Па на мртво срце пада.

Мртво срце суза буди,
Падајући на њ са виса,
Из њег’ ничу ове песме,
Мртво цвеће без мириса.

Ix

Кад сам био на твом гробу
Замириса мир босиљка,
А мени се причу гласак:
„Шта ми ради моја Смиљка?“

Твоја Смиљка, сиротанка,
Још не може ногом стати,
А отац је зборит’ учи —
Прва реч јој биће: Мати!

Кад узмогне ногом стати,
Кад научи матер звати,
Довешћу је гробу твоме,
Ту нек каже: Мати, мати!

Ох, како ће на те гласе
Црна гуја јада мога
Упити се, стегнути се
Око срца рањенога!
Па ће можда смртним стегом
Раздробити сву теготу, —
Ви’ш, како су лепи нади,
Што ме држе у животу!

X
Зар ја љубит’ више не смем?
Зар се мени само крати
Своју драгу драгом звати,
Уздахнути, осећати!?
Ко ми може љубав убит’,
Ма да ј’ срце раскидано!
— Ја те љубим, чедо моје,
Чедо моје, закопано!

Ја не умем жеље крити,
Та жеље нам живот чине;
Ја још живим, а ко живи,
Тај за рајем својим гине.
И ја гинем срцем живим,
И ја гинем непрестано —
Ја за тобом гинем злато,
Злато моје — закопано!

Сваком сјаје једна звезда
Кроз тамнину горких јада,
Сваког теши ова звезда —
А зар за ме нема нада!?
Зар ти ниси увек била
Мелем цвеће мојих рана,
Зар ми ниси и сад нада,
Надо моја — закопана!

Кад су били часи златни,
Кад времена беху срећна,
Ја сам имô много вере,
— Ал’ зар вера није вечна
Зар је вера што у јаду
Изневери сиротана!?
— Зар те не смем својом звати,
Веро моја — закопана?

Ти си мртва, мој животе,
Отишла си с овог света,
Тој даљини нема мере —
Па зар и то да нам смета!
Нека пада над и вера,
То ми љубав, не савлада —
Ја те љубим, празна сенко,
И без вере и без нада!

Xi

Бежећ’ некуд — дођох, стигох
У тишину горе свете,
Па дозивах беле виле,
Што их снивах као дете.

Заћуташе горске птице,
Само дрва лишћем тресу,
А тај шапат кâ да вели:
„Не тражи их, — умрле су!“

Xii

Времену је, тако с’ чини,
Вековечно вечит трај,
Овом свету, тој празнини,
Нигде почет, нигде крај.

Вечност само?! — Е, па шта је!
Е, па шта је простор тај!?
Испунити кадар га је
Један цигли уздисај.

Xiii

Као свећа воштаница,
Коју је држала
Рука малаксала,
И гледале очи,
Заносном немоћи,
На самртном часу,
На своме угасу —
Очи магла прели,
Борба груди смори,
Патник се исцели
— А свећа још гори...
Гори у тишини,
У пустоши тој, —
Такав ми се чини
Сада живот мој.

Xiv

Ти си већем бледа била,
Ал’ весело са мном шета;
Ти си већем била болна —
...Ја се сећам једног цвета.

Ја се сећам једног цвета,
Који сам ти онда дао,
— Баш бејасмо код Дунава —
Ти задрхта, — цветак пао.

Наводи се још окренô,
Кô да вели: С богом, роде!
П’онда оде, п’онда оде
Путем вала, струјом воде,

Изгуби се тако брзо,
Однесе га вода мутна;
Из твог ока суза кану,
Као нека тужна слутња.
Брзо оде цвет за цветом,
— Она прва суза твоја
Створила је море суза,
У ком тоне душа моја.

Xv

У гроб, у гроб спуштају је.
Живот мој, и моје све.
Страшан је тај црни амбиз, —
Само у гроб у гроб не!

Па зар ја да први бацим
Шаку земље на њен лес!
Рука ми се натраг трза, —
Тај обичај кује бес.

Ох, што нисмо сада онде,
Где је „дивљи“ обичај;
Место гроба кроз ломачу
Јурне пламен, сине сјај,

Ја бих смело потпалио
Тај жртвеник, одар њен,
Да трулежу, да гњилежу
Отмен плен.

Xvi

Листај, горо, листала
Тужнима рад лека!
Блистај, зоро, блистала
Овако довека!

Шапћи, луже тихани,
Мири, липо, мири,
А лахоре лагани,
Ти јој мирис шири!

Прижељкујте у гори
Славујићи нујни,
Жубори-де, жубори
Поточићу бујни!

Остај тако марљива
И за дочек спремна,
Остај тако дарљива,
Самоћо мелемна.
Лечи, теши довека
Све болане груди,
Које беже од света,
Од веселих људи..

Xvii

Што ме људи гледе тако
Што ме тако прате свуде?
Та пред њима нисам плакô, —
Па што ми се тако чуде?

Ја им нисам приповедô,
Моје боле, моје јаде, —
А лице је моје бледо,
Бледо било од вајкаде.

Ја пред њима нисам клекô,
Нисам прса своја био;
Ја им нисам ништа рекô,
Ја сам хладна стена био.

Ха — осмејак тај ме сећа,
Шта је чудно овим људма —
То је ова кита цвећа,
Што ј’ на мојим виде грудма.
Ох, опрос’те страни људи,
Опрости ми, ледно доба,
Ево скидам с мојих груди
Росно цвеће с — њена гроба.

Ја се нећу китит’ цвећем,
Већ га кидам на оделке,
У књигу га, ево, мећем,
Те ђулиће — те увелке.

XVIII

Преврћући прашне књиге,
Прашне књиге и хартије,
Нађох песму забачену,
Што је нико читô није.

Та је песма излив срца,
Излив душе срећних дана,
У њојзи је моја cpeћa,
Љубав моја опевана.

У њојзи је одзив раја
На усклике жића млада,
Са највишег негда виса,
Са врхунца мојих нада.

Али ко би данас смео
Сећати ме срећних дана
— Не смем ни ја да те читам,
Песмо моја нечитана.
Поред мене свећа дршће,
Кâ да б’ песму читат’ хтела,
Ја је дадох њеном пламу —
Хартија је изгорела.

Хартија је изгорела,
Ал’ осташе слова бела,
Песма моја нечитана
Још се види са пепела.

И ја читам своју песму,
Одисаје срца врела,
Читам цветак своје среће,
Све то читам са пепела.

Ох, зар тако, љубав света
И по смрти јоште траје!
Ох, зар тако пепô чува
Моје свете осећаје!

Зар је пепô тако веран,
Па не пушта миље своје!
— Аој песмо, туго моја!
Ој, пепеле, добро моје!

Xix

Ево њена марамица,
Ево књига драга,
Ево њена подножница,
Гле ноге јој трага!

Све остало као нека
Увреда голема,
Пак ми виче: Ту смо, ту смо —
Ал’ ње нема, нема.

„Ви лажете, нема ни вас,
Нема света, сјаја!“
Тако виче из мог мозга
Лудило очаја.

Xx

Шта је туга која дође
Наједаред махом целим!
Опије те, занесе те,
Обори те падом смелим!

Залети се, да те сломи,
Захука се, да те скрши,
Загрли те, па те стоми,
Пољуби те — па те сврши!

Тако туга срце вида,
У вечити мир га смешта,
Така туга није туга,
Није силна, није вешта.

То је туга, што те дигне,
Пак те у свом крилу њија,
Сваки дан ти срце рани,
А рану ти још превија!
Што те љуби, што те пази,
Око тебе брижно лети,
Отрује те, Боже свети,
Ал’ ти не да још умрети!

А кад заспиш, она шапће:
„Спавај, спавај, жртво моја,
Одмори се на мом крилу,
Чува тебе туга твоја!“

А кад сване зора бела,
Кликће као соко сиви,
Она ти се прва јави:
„Добро јутро, још смо живи!

Од јесени до јесени,
Од пролећа до пролећа,
Од дан’ на дан бива јача,
Од час’ до час’ бива већа.

Што те крепи, ако клонеш,
Што те дигне, ако паднеш,
Што ти не да да потонеш,
Што те чека да одахнеш.
Кад ти срце ледом следи,
Задахне те, да се згреваш,
Кад ти сузе све исцеди,
Нагони те да јој певаш.

Учини се кâ да спава,
Кô да није више туга,
Па ти кане заборава,
А после се томе руга.

Кад помислиш: сишô с ума,
Разбере те у то доба,
Па се смеши па те теши:
„’Вако ћемо све до гроба!“

Xxi

Пробудио с’ оркан љути,
Ишчупао врту цвете;
Отуд даље — кô да риче:
Тешко теби, јадни свете!

Подигô се у висину,
Па облаке раздерао;
Стогодишњем храсту рече:
„Ето видиш, сад си пао!“

Тражи море, па га нађе.
Тресну, смрви беле броде;
Па уздахну урнебесно, —
Насмеја се — даље оде.

Гром га прати, а он лети!
Куда лети, куд ли бега?
Оде цркви, па ту сруши
Крст са храма божијега.
Што то чиниш? — питали ли га,
Кад је клонô, па се стишô...
„Ко би чуо моју тајну,
Тај би с места сума сишô!“

Xxii

Ох, како је сиво, тамно,
Кô да није данак сванô;
А небо је тако мутно.
Као око исплакано.

А ја гледам кроз ту таму,
Гледам, гледам на високо,
Гледам у то сетно небо,
У то сузно мутно око;

Гледам у тај сумор јадни,
У празнину ту голему,
У тај уздах, грдни, хладни,
Гледам у ту сету нему.

Па то ми је сада лепо,
Па то ми је сада мило...
Као да ми никад око
Није сунца ни видило, —
Кô да никад прамалећа
Мом животу није било,
Кô да никад, није сунце
Срећу моју пољубило.

XxiІІ

Ноћ је пала страшно мрачна
После мутна дана;
Ја у мраку Смиљку држим,
Она расплакана.

Покушавам да је тешим,
Па јој зборим туде:
„Залуд плачеш, чедо моје
Мртви се не буде.“

XXIV

Можда није то баш тако —
— Можда бејах где на путу,
Па се жељан врнух дома,
Своме гнезду, своме куту.

А преда ме ти изиђе,
Окићена са бисери,
Са бисери наше среће,
Са три сина и две кћери.

Ја вас спазих, па задрхта’, —
Хтедох питат’, ал’ се боја:
„Је л’ то Мирко? Је л’ то Сава?
Југ, Тијана, Смиљка моја?“

Сви сте здрави, сви весели,
— А ја чујем рајске трубе:
На груди ми љуба лети
А деца ми руке љубе.
Српска мати, српска деца, —
Па све чило — па све моје —
„Стан’те мало, беж’те мало,
Ово сунце велико је!“

А ви мени српском речи,
Љуба: „Друже!“ Деца: „Бабо!“
А ја руком, не знам зашто,
Морах стиснут’ чело слабо.

„Немојте ме топом cpeћe,
Ја се бојим тог куршума!“
И ја онда, — и ја онда, —
И ја онда, — сиђох с ума.

Па сад видим неке страве. —
Час бих клео, час бих плакô.
— Сиђох с ума, — смилујте се —
Реците ми да је тако!

Xxv

Сунце с’ рађа, зора блиста,
Облачићи златом сјаје.
Да, — природа ј’ увек иста,
Велика је, дивотна је.

Развијају с’, преливају с’
Исте слике, исте боје;
Као кључем навијена
Сва природа чини своје.

Исто небо тамо горе, —
Истим миром цвет мирише, —
Иста земља испод мене,
— Само један гробак више.

Исте горе, исти лузи,
Које гледах тол’ко пути;
Ал’ то негда све збораше,
А сад — ћути, страшно ћути...

Xxvi

Судбина се зове, — како л’?
Ова рука тако ледна,
Рука хладна као змија,
Рука злобна, — не знаш чија.

Лева страна наших груди,
То је њено игралиште;
Има нокте кâ у тигра, —
Срцима се нашим игра.

Кад полете сузе оку,
Она стисне, па им крати;
На вечну те муку меће, —
Да јој платиш тренут среће.

Xxvii

Та, дабогме свака рана
Има своје биље,
— А мене је очарало
Моје — ново миље.

Хај, ала је дивна мома
Нашла верна друга!
Ох, ала се ми волимо,
Ја и моја туга.

Моја друга, моја туга,
Суза не пролива,
Моја туга, моја друга,
Тихо с’ осмехива.

Моје лане није смртно,
Да растанком прети,
Моја друга, моја туга
Не може умрети.
Моје луче не јауче,
Већ ме љуби живо,
А ја сам је вером, надом,
Животом даривô.

Пољупци су њени дуги,
Крај им се не знаде,
Само што су отровани,
Ал’ баш зато сладе.

Ми идемо загрљени
Посред бела света,
А нико нас и не види,
Нико нам не смета.

Нико не зна, што још никад
Није осећано;
Како љуби своју тугу
Срце раздерано;

Не зна њихне осећаје,
Њихне уздисаје,
И шта зборе, шта говоре,
Шта ли свету таје.
Ој, песници, стари друзи,
Што срца имате,
Насмејте се на ту љубав,
Коју не схватате!

Xxviii

Благо оном, који уме
Да без речи бол изрази,
Било складом гласовирним,
Било вруле меки гласи;

Ил’ превлаком преко струне
Уздисајне оне силе,
Ил’ трепетом харфе свете,
Ил’ јецањем китре миле.

Тај је синак вишег духа,
Коме речи дао није, —
Само звуке, само складе,
Само чисте мелодије.

Музика је чиста суза,
Коју носе крила рајска
— А речи су здраво земске,
Кад је туга надземаљска.

Xxix

Овај прамен косе плаве,
То је коса моје мајке.
Овај прамен косе црне,
То је коса мог бабајке.

Ово су ми кô два цвета
Из детинства, из давнина;
Ова роса на том цвећу,
То је суза њина сина.

Xxx

Што је јава тако кивна,
Да ти веру сву потреса!
Откуд санку сила дивна,
Да отвори сва небеса?

Засијају зрачне стазе,
Кâ да с’ у дуж звезде сјате,
Видиш своје како слазе,
— Саме душе — ал’ познате.

Рај са земљом загрли се,
И хладноћа са топлотом;
Оне међе растопе се
Међу смрти и животом.

Чујеш вечност како бруји,
На њеном се сунцу згреваш;
Кроз душу ти вера струји
— И ти не знаш да то сневаш.

XXXI

Од муке се песме вију;
Rad leka се сузе лију,
Ал’ ко пита за те ноћи,
За авети њене црне,

Кад под клетвом њине моћи
Очи, срце, све претрне.
Нигде звезде, свуда тама,
— Па ни суза, ни песама.

Xxxii

Иза горе сунце ниче,
Па на гробљу дрва злати;
Роса пала на цветиће,
Па их учи мирисати.

Више мене славуј птица
Тужне своје песме вије,
Кô да чита с мога лица,
Па ме пита како ми је?

Мени ј’, друже, нешто лако
Како ј’ данак огрануо;
Сневао сам да сам плакô,
Па ми ј’ терет одлануо.

Xxxiii

И опет ме к вама води
Моја стара, верна мисô, —
— Што миришеш, песмо моја,
Још те нисам ни написô.

Мирно куца срце моје,
Кô у храму свете збиље.
— Што миришеш, песмо моја,
Као тамјан босиље?

„Не мирише твоја песма,
— То је мирис рајска цвећа,
То ј’ близина двеју душа,
Којих-но се синак сећа.

Једно душа твојег оца,
— Сушта благост и доброта,—
Друго душа мајке твоје,
Хранитељке твог живота.
Оне стоје ту па гледе,
Како вијеш сплет малени
Из дубине душе своје
Њиној светој успомени.

И ако ти с’ кашто чини
Да се сузе твоје суше,
Ти се сети откуда је —
То ј’ топлота њине душе.

Осетиш ли часак, који
Радној тежњи поља тражи,
Ти се сети ко те крепи,
Ти се сети ко те снажи.

Xxxiv

Смрти, смрти, црна смрти,
Ти си дошла по њу, — је ли?
Не пресеци, Бога ради,
Везу нашу! — А смрт вели:

„Ја разумем твоју стрепњу, —
Пресекла сам везу многу;
Ваша ј’ веза тако јака,
Пресећи је ја не могу.“

„Само ћу јој — то ми с’ може —
Друго име сада дати,
Досада се љубав звала,
— Отсад ће се тугом звати.“

Xxxv

Много ли је загонетно
У природи што се стиче.
Кад убију гују љуту
— Још се дуго она миче.

То трзање само трпе,
— Не разуму хладне стене.
Ал’ мени се то трзање
Чини, да су — песме њене.

Xxxvi

На студени срца мога,
Кâ два зрака поврх леда,
Остала ми два соколка,
Два пупољна братучеда.

„Не вара ли све на свету —
Бранко ће ми мелем бити!
Не вара ли све на свету —
Цветом ћу се поносити!

Не вара ли све на свету —“
— Али вара кад је моје...
За недељу кратких дана
Преминуше обадвоје.

Xxxvii

Месечина као негда,
Гле, још има живих птица!
Лахор ветар крили махну,
Замириса љубичица.

Спојила се душа ноћи,
Спојила се с душом дања,
Па шапнуше: Сузе точи,
Ал’ се сећај радовања!

Коме зборе ови гласи?
Ја помислим сам у себи;
Душа дања, душа ноћи
Загрли ме: Теби, теби!

А ја што им рећи хтедох,
То славујак певну прије:
Од радости ништа слађе;
Од жалости ништ’ светије.

Xxxviii

Од детињства, од једва-сећања,
У времену невина голубља,
Имао сам, уз које приања’, —
Тад не знадох колико их љубља’.

У младости, у прозорју снова,
У то бујно чиловања доба,
Имао сам од срца другова,
И од срца — и до њина гроба.

У зрелости на оствару жеља
Кад се стаза бољој срећи прти,
Имао сам добрих пријатеља,
— Није свако умро пре самрти.

Драги часи, — мили загрљаји —
Речи песме, — уздисаји, нади,
Љубав, вера — а вера се сјаји —
Кад’јоница младости их кади.
Сад на све то спустила се тама;
Сад на све то спустила се туга;
Моја суза или тече сама,
Или једва нађе плачидруга.

Спомену вам одужит’ се хтети,
То је тлапња слепилом голема...
Ал’ ми нико не може отети:
Љубити вас — и када вас нема.

Xxxix

Вратисмо се спред олтара
Са бурмама измењеним;
Рузмарин је мирисао
На грудима њеним.

Киша пљушти, небо плаче,
Па весеље мути. —
Онда нисам ни помишљô,
На што ли то слути.

Xl

Свако јутро сунце суши
Бисер-росу са цветова,
Сунце зађе, ноћца дође,
А на цвећу роса нова.

Опет сунце росу брише,
А роса се нова слива;
Тако данас, тако сутра,
Тако дуго, дуго бива...

И сунце је малаксало, —
Роса с’ није уморила.
Онда сунце виде шта је:
Да то није роса била.