Jovan Jovanovic Zmaj - Djulici i uveoci

I

Све што даље време хити,
Све се већма прошлост грли,
Све се већма моји мртви
Мени чине неумрли.

Све их већа светлост хвата,
И рајске их зраке љубе;
Нестаје им сенке с лица
С облика се црте губе.

Све што дубље у њих гледим,
Примајућ’ им светлост у се,
Све то већма, све то јаче,
Душе њине сливају се.

Махом дође мом погледу,
Па не могу разазнати
Које ли је моја љуба,
Које ли је моја мати!
Тражим слику оца свога, —
Јест, она је, — ал’ је нова —
Проплетена ј’ сликом мојих
Пријатеља и другова.

Тражим лица своје деце,
Што су рано у гроб пала, —
Спојила се, —- а кроза њих
Смеши с’ сестра моја мала.

Кликнем: Оче, мајко, љубо,
Друзи, децо, сејо моја!
И сузе се моје суше
На светлости тога споја.

Кроз смрт само ваља проћи,
Па ћу с’ и ја с њима слити,
Ако л’ тамо нема ништа?!
— И тад ћемо једно бити.

Ево венца тужна цвећа,
Кој’ сам теби почô вити,
А венац се шире сплео
Све вас може загрлити!
Не могу га у вис бацит’ —
Па нек стоји иза свега
Међ Србима као спомен
Мог живота и вашега.

Ii

Болна лежи, а нас вара нада:
Оздравиће, оздравиће млада!
Наша нада, — сен празнога сена —
Поседасмо поред одра њена.
Ми и сену верујемо слепо.
— Она моли:
„Причај ми што лепо!“

Гладећ’ косу са чела јој врела,
Смишљам шта би радо чути хтела.
Што ј’ најлепше радо бих јој низô:
Видиш, душо, пролеће је близо. —
А њој свану:
„Пролеће је близо.“

Небо ће се заблистати блистом,
Гора ће се заоденут’ листом,
Сунце синут’ како није давно, —
Одазва се:
„Ох, сунашце славно!“

Оживиће у лугу славуји,
Сва ће гора песмом да забруји.
Она шапну:
„Ох, мили славуји!“

Дић’ ћемо се фрушкогорском рају,
Ићићемо све у загрљају,
Пландовати по оном буквику.
Она рече:
„Ти ћеш носит’ Смиљку!“

Гледаћемо лишће и дрвеће,
Братићемо јагоде и цвеће,
Дивећи се планинскоме миру,
Стићићемо белом манастиру;
Па у храму, где су рајски зраци,
Молићемо с’ Богу —
„И Божијој мајци.“

Знаш у хладу, испод оне гране,
Бистри извор, где смо били лане,
Кажу да је из велиних двора,
Од њег’ болник оздравити мора.
„Оздравити мора...“

Откуд видиш на све четир’ стране
Даљна места, њиве и пољане;
Лево Дунав, Банат, Бачка мила,
Авала се десно заплавила,
А подаље ти брежуљци сиви,
То је Босна — и ту Србин живи.
„Је ли, — Србин живи...“

То је рекла, па је задрхтала;
Очи свела, па мирно заспала.
— Гледамо је, шта ли, Боже, сања,
Уморена од ТОГ путовања.

Ми стојимо, — мира јој чувари —
Гледећ’ лице како јој се жари, —
А том жару допирују хлада
Уздисаји нашег празног нада.

ІІІ

Јуче чарах пролеће и цвеће,
Да се по њем’ шеће;
Будих горе, да зелен прихвате,
И славује да се песме лате;
Причах извор из вилиних двора,
Од ког болник оздравити мора;
Надолевах црних мисли таму;
Клечах надом у божијем храму;
Звах природу, која јоште дрема,
А данаске, — свега тога нема.
Гледам тамо, — па опет овамо,
Нигде ништа, — једно сунце само,
Једно сунце, и то ће да зађе,
— Да ми никад више не изађе...

Іv

Пођем, клецнем, идем, застајавам,
Шеталицу сату задржавам;
Јурим, бежим, кâ очајник клети:
Зборим речи, речи без памети:
„Не сме нам умрети!“

Вичем Богу: Она је још млада!
Вичем правди: Она се још нада!
Анђелима: Ви јој срца знате!
Вичем земљи: Она није за те!
Ниоткуда нема ми одјека, —
Вичем себи: Зар јој немаш лека!...
Идем, станем, кâ очајник клети,
Опет зборим речи без памети:
„Не сме нам умрети!“

Идем, станем, па ми клоне глава
Над колевком, где нам чедо спава.
Чедо с’ буди, па ме гледа немо;
Гледамо се, па се заплачемо;
Па и њему, кâ очајник клети,
Зборим речи, речи без памети:
„Не сме нам умрети!“

V

Нит хоће воде, нит хоће лека.
— Ипак бих рекô, да нешто чека.
Понуде носе мајка и сеја,
— Она с’ насмеја.
Били да видиш пролетно цвеће?
— Па ни то неће.
Да шта ми хоћеш, патнице моја?
— Xoћy да буде Божија воља...“

VI

Мишљасмо да ће дуго да траје.
— Уђи-де мајко, — издахнула je!
И крај је болу, и крај је муци;
Издахнула је на левој ми руци.

Светиња грозна тог смртног часа
Паде нам на душу, паде нам на груди,
И нико нема ни речи, ни гласа,
Нико с’ не усуди
Дотакнут се крила тог сна, ил’ јаве,
Заталасат’ ваздух око мртве главе.
Стајасмо неми код мртваца близу, —
Болови наши онесвеснули су;
Обамрло срце, претрнули ваји,
Следиле се сузе, смрзли уздисаји.
Питање једно дрхта нам на усти,
А ни то не сме нико да изусти,
Ове две-три речи, пуне вечна јада:
„Шта ћемо сада?..“

Vii

Сунце с’ роди, па завири
У поноре мојих груди;
Ужасне се, па ме мане,
Пође даље путем својим.
Ја останем с јадом мојим
У ужасно вел’ком свету
Сам;
Сунце с’ диже, спушта, зађе, —
То се зове дан.

Све се тиша, све се мири,
— Свет је канда сад још шири —
А бескрајност у црнини
Жели негде да одане,
Па на моју душу пане,
Ту пребледе, као да је
Црна рани моћ, —
Гледи на ме, оставља ме, —
То се зове ноћ.

Viii

Мртво небо, мртва земља,
Не мичу се магле сиве;
Мртви дани, мртве ноћи,
— Само боли јоште живе.

Тоне, пада мртва нада
У наруче мртвом Богу,
Изумрло што је могло,
Само боли још не могу.

Навикла се суза оку,
Издахнути ту је рада;
Ал’ се с мртва ока враћа,
Па на мртво срце пада.

Мртво срце суза буди,
Падајући на њ са виса,
Из њег’ ничу ове песме,
Мртво цвеће без мириса.

Ix

Кад сам био на твом гробу
Замириса мир босиљка,
А мени се причу гласак:
„Шта ми ради моја Смиљка?“

Твоја Смиљка, сиротанка,
Још не може ногом стати,
А отац је зборит’ учи —
Прва реч јој биће: Мати!

Кад узмогне ногом стати,
Кад научи матер звати,
Довешћу је гробу твоме,
Ту нек каже: Мати, мати!

Ох, како ће на те гласе
Црна гуја јада мога
Упити се, стегнути се
Око срца рањенога!
Па ће можда смртним стегом
Раздробити сву теготу, —
Ви’ш, како су лепи нади,
Што ме држе у животу!

X
Зар ја љубит’ више не смем?
Зар се мени само крати
Своју драгу драгом звати,
Уздахнути, осећати!?
Ко ми може љубав убит’,
Ма да ј’ срце раскидано!
— Ја те љубим, чедо моје,
Чедо моје, закопано!

Ја не умем жеље крити,
Та жеље нам живот чине;
Ја још живим, а ко живи,
Тај за рајем својим гине.
И ја гинем срцем живим,
И ја гинем непрестано —
Ја за тобом гинем злато,
Злато моје — закопано!

Сваком сјаје једна звезда
Кроз тамнину горких јада,
Сваког теши ова звезда —
А зар за ме нема нада!?
Зар ти ниси увек била
Мелем цвеће мојих рана,
Зар ми ниси и сад нада,
Надо моја — закопана!

Кад су били часи златни,
Кад времена беху срећна,
Ја сам имô много вере,
— Ал’ зар вера није вечна
Зар је вера што у јаду
Изневери сиротана!?
— Зар те не смем својом звати,
Веро моја — закопана?

Ти си мртва, мој животе,
Отишла си с овог света,
Тој даљини нема мере —
Па зар и то да нам смета!
Нека пада над и вера,
То ми љубав, не савлада —
Ја те љубим, празна сенко,
И без вере и без нада!