Printable View
LXI
Сад разумем вечност шта је,
И бескрајност колика је.
Ко је мери мером cpeћe,
Тај је никад схватит’ неће.
Ако хоће да је схвати,
Мора бола осећати.
Срећан срећом за њом гине,
— Ал’ остаје још празнине.
Њена с’ међа тужном крије,
— Ал’ бол ипак испуни је.
Lxii
Гроб је трулеж, — он не уме
Брзо пепô стварат’ —
Ту смо близу, кад ће мртве
Живи огањ згарат’.
Ако тада будем имô
Живих пријатеља,
Сетиће се мојих тијо
Прошаптаних жеља.
Ломачу ће разбуктати
Да гори поштено,
Сагореће тело моје,
Сагорет’ и њено.
Са топлотом у вис лети,
Што се не пепели,
Што остане, жара прима
Више се не дели.
Стаклен-жара радо прима
Ту спојину јаку,
Па нек стоји ма где било,
Само не у мраку.
То би била последња ми,
Верујте, не мала;
А добрима пријатељма
Напред велим: Хвала.
Lxiii
Окер, кармин, ултрамарин,
То су само бледе шаре,
Да су сузе разне боје,
Ја бих от’шô у сликаре.
Моловô бих слике ведре,
Све што оку вашем прија;
Месечина како ј’ мека, —
Како звезда јато сија.
Како лепо зора руди; —
Како с’ дивно сунце рађа; —
А на мора мирних груди
Како сретно плови лађа.
Како у вис шева лета; —
Како неву грли срећа; —
Како красно ружа цвета;
Како ј’ живот пун пролећа.
Таке слике ја бих свету
Брже него песму дао,
Ником никад не бих рекô,
Чиме сам их моловао.
Lxiv
Ко је тужан, нек не тражи
Туге нове.
Доста му је, доста му је, —
Нек не чита песме ове.
Ко је срећан, нека грли
Своје снове,
Нек не мути ведру душу, —
Нек не чита песме ове.
Ко их чита, нека прашта
Слаботану,
Кâ што прашта мутном небу,
Плачном дану.
Lxv
Волео сам негда цвеће,
— И сада ми јоште прија —
Ал’ сад волим нешто веће:
Деца су ми најмилија.
У деци је света клица,
Нова моћ се у њим’ крије,
Бољи свет би могô нићи,
Кад би знали развити је.
Волим дечју чисту душу
Посматрати, неговати;
Ако с’ после унакази, —
То бар нећу дочекати.
Lxvi
Месечина кад прелије боле,
И кроз јаде дуне поноћ сива,
Замирише од горе до доле, —
И обоје у једно се слива.
Размакну се простори бескрајни
Растворе се времена таласи,
Тад задршћу васионе широм
Тихих звона надземаљски гласи.
Васиона храмом се саздава, —
Христос сиђе с иконе престолне,
Из путира, где су општи боли,
Причешћује појединце болне.
Из путира, где су општи боли,
Свих срдаца, свиколких времена,
С честицама и суза и крви,
За патнике што је проливена.
Ко окуси, миром се озрачи,
Осети се целином исцељен,
Није више самоћом пригушен,
Није више од света одељен.
Многи дођу, ал’ су још неспремни,
А анђели тад запоје кругом:
Иди, иди, па се скоро врати
С пречишћеном, с узвишеном тугом.
Lxvii
Пале сузе, — не из ока
Већ из срца ојађена,
На увелу ружу пале, —
То је сада роса њена.
Ноћ је била. Зором рано
Зраци сунца засинуше;
Жарко сјају и певају:
„Овако се сузе суше!“
Друге ноћи: опет сузе
На остатку мртве руже;
Опет веле топли зраци:
Овако се сузе суше!“
Тако било цела лета,
Сузне капи сунце суши;
Лето прође, јесен дође,
И зима се запенуши.
И северци на сухору
Ружиноме сузе гледе;
Камен пуца, они веле:
„Овако се сузе леде!“
Следише се росне капи
Да се с њима ружа кити.
То последње сузе беху, —
Престало је срце бити.
LxviІi
Промисли се, — нису ране
Само теби дане;
На свету је много бола,
Свуда на све стране.
Теци песмо, поточићу
Порушена нада,
Изгуби се у пучини
Општих, вечних јада!
Lxix
Нешто си рећи хтела
Кад више ниси могла;
Уста ти беху нема,
— Ал’ суза ти помогла.
Онда сам сузу збрисô,
Сад је разумем тек,
Ти с’ чеду нашем, Смиљци,
Видела кратак век.
А сјајак у тој сузи,
И тај разумем сад, —
Твојој је српској души
У деци био над.
И ти си рећи хтела:
„Кад Смиљку отме ноћ — — —“
Разумем, ох, разумем! —
Ал’, где ми је та моћ?..
И испуни се слутња
Самртног часа твог,
Мезимче моје драго,
И то ми узе Бог.
Сад често у сну чујем
Дечице моје глас:
„Где год је Српче које,
Љуби га, ради нас!“
И тог је гласа тако
Рајски утешна моћ,
Од гласа тог се ведри
Жалости моје ноћ!
И читав врт се створи,
У њему цвећа шар, —
И ја по врту ходим
И берем цвеће, стар.
Па вијући умрлим
У спомен невен сплет,
Чини ми с’ кâ да грлим
Цео будући свет.