Jovan Jovanovic Zmaj - Djulici i uveoci

XLI

Она мила, а он врстан; —
Ево иду, купе свате.
Дођоше ми са лимуном,
Да ме њиме старосвате.

Остав’те ме, моји драги,
Нису више за ме свати!
Они моле, тако својски,
— Ја морадох обећати.

Топчидерска црква мала,
Ал’ је пуна светла нада:
Како не би била нада,
Србин војно, српска млада.

Хај, како је сунце топло!
Хај, како је цвеће славно!
Хај, како је мени драго
Миловање ваше јавно!
Како српско коло игра,
Како српске мисли буди!
А кум Јосим загрли ме:
„Стари свате, весô буди!“

Песме јече, чаше звече,
Руменији сви у лицу.
Де, старојко, реци и ти
Ма најкраћу здравичицу!

А старојко жеље ниже
(Као да небо њега слуша):
„Весела вам буди cpeћa,
И кô данас увек душа!“

Испи чашу, — па је хити
И песму је отпевао, —
Кô да није ноћас удиљ
С гробовима друговао...

Lxii

Сваку нашу срећу
Страшна авет вија;
Испод сваког цвета
Скривена је змија.

Сваком часку миља
Нека клетва прети;
Свака радост наша
Љуто нам се свети.

Ох, блажени дани,
Кад се заносимо,
Змије, клетве и авети
Јоште не видимо!

XlІІi

Срећа стоји, нешто чека;
А јад иде, Бог зна окле.
Срећа им је била кратка,
Јад ће бити Бог зна докле.

„Куме, куме, погледај га, —
Има ли му јоште дана?“
Мила кумо, ја га видим,
Умреће ти данас Јана.

Ето вам га мога кумства!
Ето вам га мојих жеља!
Ето вам га моје песме!
Ето вам га мог весеља!

Xliv

Моје небо, јер је мутно;
Моје сунце, — јер је село;
Моје цвеће, где год које, —
Јер је тако невесело.

Моји врти, моја поља, —
Јер је тако сузна трава;
Моје звезде, — јер се крију;
Моје доба, јер свет спава.

Моје стазе, — јер су пусте, —
Кад су моје, идем њима;
Моја гора, — јер се сада
Нико о њу не отима.

Гора стрепи на све стране,
Кâ да пропаст свету слути;
Само лишће кашто шане:
Слободно је уздахнути!

Xlv

Кад сам на свет овај пао,
На свет овај магловити,
Кажу да сам много плакô,
— Не сећам се, може бити.

Кад се магла ведрит’ поче,
Па ми зорин зрак засвити,
Кажу да сам много певô,
— Не сећам се, може бити.

Ал’ кад стиснем болно чело,
Кô кроз сан се сећам свега, —
Да сам увек тајно зебô
Од проклетства данашњега.

Xlvi

Док имах срећу пуну,
Свету је нисам крио;
У песме сам је слио:
„Прими је, свете мио!“

Сад бих да падне на ме
Целога света туга;
У срећи сам онако,
Сад ’вако тражим друга.

Xlvii

Други на гроб плоче мећу
И ваљају на њих хриде,
Е да спомен дуже траје,
Да с’ гробови даље виде.

Нека ради ко шта хоће,
Слободно је, свак по своме,
А ја мртве моје дижем,
Па у срцу носим своме.

Гроб је и то, ал’ на њему
Душа моја цркву зида.
Гроб је и то, и на њему
Од бола је пирамида.

Кад ја умрем, бол ће пасти,
Ал’ ће с’ бршљан ширит’ јаче,
— А остаће можда дуже
Него плоче и крстаче.

XLVІІІ

„Разумеш ли шта је свет?“
Питô ме негда cpeћe лет.

„Разумеш ли га сад?“
Пита ме горки јад.

— Тад рећи нисам хтео;
Сад рећи — не бих смео.

Xlix

Пепо ли ми описујеш
Оно дивно, силно море,
Кад маина дланом меким
Разглади му с чела боре.

Па још ноћца кад заплави,
Па затрепте звезде мило, —
А теби се тако чини,
Да се море с небом слило.

Оно море, што кад рикне,
Задршћу се даљни краји. —
Та страхота даклем уме
Да се стиша и затаји!

Ко га гледа, не би рекô
Кол’ко с’ у њем мртвих снова,
Кол’ко с’ у њем изгубило
Жеља, нада и бродова.
Ох, причај ми, причај јоште —
Груд се моја од тог шири,
Даклем море, силно море,
Тако уме да се смири!?

Аој, Боже свемогући,
Молим силу твоју јаку,
Дај и мени — мојој души,
Површину барем таку.

L

Молио сам Бога крепко,
Што га мољах Бог ми даде,
Те ми с’ чини душа моја
Да ј’ и она море саде.

Легли вали, па заспали,
Као вишим чудом неким;
Маина им богодана
Чело глади дланом меким.

Па сад плави, ноћи света!
Треперите звезде мило!
Ево море — душа моја —
Уједно се с вама слило.

На зрцалу душе моје
Огледа се месечина.
— Ко те пита, ко ли хаје,
Што је доле у дубина.
Ко те пита, ко ли хаје,
Кол’ко ј’ на дну мртвих снова,
Кол’ко с’ у њој утопило
Жеља, нада и бродова!