Printable View
Xxi
Пробудио с’ оркан љути,
Ишчупао врту цвете;
Отуд даље — кô да риче:
Тешко теби, јадни свете!
Подигô се у висину,
Па облаке раздерао;
Стогодишњем храсту рече:
„Ето видиш, сад си пао!“
Тражи море, па га нађе.
Тресну, смрви беле броде;
Па уздахну урнебесно, —
Насмеја се — даље оде.
Гром га прати, а он лети!
Куда лети, куд ли бега?
Оде цркви, па ту сруши
Крст са храма божијега.
Што то чиниш? — питали ли га,
Кад је клонô, па се стишô...
„Ко би чуо моју тајну,
Тај би с места сума сишô!“
Xxii
Ох, како је сиво, тамно,
Кô да није данак сванô;
А небо је тако мутно.
Као око исплакано.
А ја гледам кроз ту таму,
Гледам, гледам на високо,
Гледам у то сетно небо,
У то сузно мутно око;
Гледам у тај сумор јадни,
У празнину ту голему,
У тај уздах, грдни, хладни,
Гледам у ту сету нему.
Па то ми је сада лепо,
Па то ми је сада мило...
Као да ми никад око
Није сунца ни видило, —
Кô да никад прамалећа
Мом животу није било,
Кô да никад, није сунце
Срећу моју пољубило.
XxiІІ
Ноћ је пала страшно мрачна
После мутна дана;
Ја у мраку Смиљку држим,
Она расплакана.
Покушавам да је тешим,
Па јој зборим туде:
„Залуд плачеш, чедо моје
Мртви се не буде.“
XXIV
Можда није то баш тако —
— Можда бејах где на путу,
Па се жељан врнух дома,
Своме гнезду, своме куту.
А преда ме ти изиђе,
Окићена са бисери,
Са бисери наше среће,
Са три сина и две кћери.
Ја вас спазих, па задрхта’, —
Хтедох питат’, ал’ се боја:
„Је л’ то Мирко? Је л’ то Сава?
Југ, Тијана, Смиљка моја?“
Сви сте здрави, сви весели,
— А ја чујем рајске трубе:
На груди ми љуба лети
А деца ми руке љубе.
Српска мати, српска деца, —
Па све чило — па све моје —
„Стан’те мало, беж’те мало,
Ово сунце велико је!“
А ви мени српском речи,
Љуба: „Друже!“ Деца: „Бабо!“
А ја руком, не знам зашто,
Морах стиснут’ чело слабо.
„Немојте ме топом cpeћe,
Ја се бојим тог куршума!“
И ја онда, — и ја онда, —
И ја онда, — сиђох с ума.
Па сад видим неке страве. —
Час бих клео, час бих плакô.
— Сиђох с ума, — смилујте се —
Реците ми да је тако!
Xxv
Сунце с’ рађа, зора блиста,
Облачићи златом сјаје.
Да, — природа ј’ увек иста,
Велика је, дивотна је.
Развијају с’, преливају с’
Исте слике, исте боје;
Као кључем навијена
Сва природа чини своје.
Исто небо тамо горе, —
Истим миром цвет мирише, —
Иста земља испод мене,
— Само један гробак више.
Исте горе, исти лузи,
Које гледах тол’ко пути;
Ал’ то негда све збораше,
А сад — ћути, страшно ћути...
Xxvi
Судбина се зове, — како л’?
Ова рука тако ледна,
Рука хладна као змија,
Рука злобна, — не знаш чија.
Лева страна наших груди,
То је њено игралиште;
Има нокте кâ у тигра, —
Срцима се нашим игра.
Кад полете сузе оку,
Она стисне, па им крати;
На вечну те муку меће, —
Да јој платиш тренут среће.
Xxvii
Та, дабогме свака рана
Има своје биље,
— А мене је очарало
Моје — ново миље.
Хај, ала је дивна мома
Нашла верна друга!
Ох, ала се ми волимо,
Ја и моја туга.
Моја друга, моја туга,
Суза не пролива,
Моја туга, моја друга,
Тихо с’ осмехива.
Моје лане није смртно,
Да растанком прети,
Моја друга, моја туга
Не може умрети.
Моје луче не јауче,
Већ ме љуби живо,
А ја сам је вером, надом,
Животом даривô.
Пољупци су њени дуги,
Крај им се не знаде,
Само што су отровани,
Ал’ баш зато сладе.
Ми идемо загрљени
Посред бела света,
А нико нас и не види,
Нико нам не смета.
Нико не зна, што још никад
Није осећано;
Како љуби своју тугу
Срце раздерано;
Не зна њихне осећаје,
Њихне уздисаје,
И шта зборе, шта говоре,
Шта ли свету таје.
Ој, песници, стари друзи,
Што срца имате,
Насмејте се на ту љубав,
Коју не схватате!
Xxviii
Благо оном, који уме
Да без речи бол изрази,
Било складом гласовирним,
Било вруле меки гласи;
Ил’ превлаком преко струне
Уздисајне оне силе,
Ил’ трепетом харфе свете,
Ил’ јецањем китре миле.
Тај је синак вишег духа,
Коме речи дао није, —
Само звуке, само складе,
Само чисте мелодије.
Музика је чиста суза,
Коју носе крила рајска
— А речи су здраво земске,
Кад је туга надземаљска.
Xxix
Овај прамен косе плаве,
То је коса моје мајке.
Овај прамен косе црне,
То је коса мог бабајке.
Ово су ми кô два цвета
Из детинства, из давнина;
Ова роса на том цвећу,
То је суза њина сина.
Xxx
Што је јава тако кивна,
Да ти веру сву потреса!
Откуд санку сила дивна,
Да отвори сва небеса?
Засијају зрачне стазе,
Кâ да с’ у дуж звезде сјате,
Видиш своје како слазе,
— Саме душе — ал’ познате.
Рај са земљом загрли се,
И хладноћа са топлотом;
Оне међе растопе се
Међу смрти и животом.
Чујеш вечност како бруји,
На њеном се сунцу згреваш;
Кроз душу ти вера струји
— И ти не знаш да то сневаш.