Jovan Jovanovic Zmaj - Djulici i uveoci

Xi

Бежећ’ некуд — дођох, стигох
У тишину горе свете,
Па дозивах беле виле,
Што их снивах као дете.

Заћуташе горске птице,
Само дрва лишћем тресу,
А тај шапат кâ да вели:
„Не тражи их, — умрле су!“

Xii

Времену је, тако с’ чини,
Вековечно вечит трај,
Овом свету, тој празнини,
Нигде почет, нигде крај.

Вечност само?! — Е, па шта је!
Е, па шта је простор тај!?
Испунити кадар га је
Један цигли уздисај.

Xiii

Као свећа воштаница,
Коју је држала
Рука малаксала,
И гледале очи,
Заносном немоћи,
На самртном часу,
На своме угасу —
Очи магла прели,
Борба груди смори,
Патник се исцели
— А свећа још гори...
Гори у тишини,
У пустоши тој, —
Такав ми се чини
Сада живот мој.

Xiv

Ти си већем бледа била,
Ал’ весело са мном шета;
Ти си већем била болна —
...Ја се сећам једног цвета.

Ја се сећам једног цвета,
Који сам ти онда дао,
— Баш бејасмо код Дунава —
Ти задрхта, — цветак пао.

Наводи се још окренô,
Кô да вели: С богом, роде!
П’онда оде, п’онда оде
Путем вала, струјом воде,

Изгуби се тако брзо,
Однесе га вода мутна;
Из твог ока суза кану,
Као нека тужна слутња.
Брзо оде цвет за цветом,
— Она прва суза твоја
Створила је море суза,
У ком тоне душа моја.

Xv

У гроб, у гроб спуштају је.
Живот мој, и моје све.
Страшан је тај црни амбиз, —
Само у гроб у гроб не!

Па зар ја да први бацим
Шаку земље на њен лес!
Рука ми се натраг трза, —
Тај обичај кује бес.

Ох, што нисмо сада онде,
Где је „дивљи“ обичај;
Место гроба кроз ломачу
Јурне пламен, сине сјај,

Ја бих смело потпалио
Тај жртвеник, одар њен,
Да трулежу, да гњилежу
Отмен плен.

Xvi

Листај, горо, листала
Тужнима рад лека!
Блистај, зоро, блистала
Овако довека!

Шапћи, луже тихани,
Мири, липо, мири,
А лахоре лагани,
Ти јој мирис шири!

Прижељкујте у гори
Славујићи нујни,
Жубори-де, жубори
Поточићу бујни!

Остај тако марљива
И за дочек спремна,
Остај тако дарљива,
Самоћо мелемна.
Лечи, теши довека
Све болане груди,
Које беже од света,
Од веселих људи..

Xvii

Што ме људи гледе тако
Што ме тако прате свуде?
Та пред њима нисам плакô, —
Па што ми се тако чуде?

Ја им нисам приповедô,
Моје боле, моје јаде, —
А лице је моје бледо,
Бледо било од вајкаде.

Ја пред њима нисам клекô,
Нисам прса своја био;
Ја им нисам ништа рекô,
Ја сам хладна стена био.

Ха — осмејак тај ме сећа,
Шта је чудно овим људма —
То је ова кита цвећа,
Што ј’ на мојим виде грудма.
Ох, опрос’те страни људи,
Опрости ми, ледно доба,
Ево скидам с мојих груди
Росно цвеће с — њена гроба.

Ја се нећу китит’ цвећем,
Већ га кидам на оделке,
У књигу га, ево, мећем,
Те ђулиће — те увелке.

XVIII

Преврћући прашне књиге,
Прашне књиге и хартије,
Нађох песму забачену,
Што је нико читô није.

Та је песма излив срца,
Излив душе срећних дана,
У њојзи је моја cpeћa,
Љубав моја опевана.

У њојзи је одзив раја
На усклике жића млада,
Са највишег негда виса,
Са врхунца мојих нада.

Али ко би данас смео
Сећати ме срећних дана
— Не смем ни ја да те читам,
Песмо моја нечитана.
Поред мене свећа дршће,
Кâ да б’ песму читат’ хтела,
Ја је дадох њеном пламу —
Хартија је изгорела.

Хартија је изгорела,
Ал’ осташе слова бела,
Песма моја нечитана
Још се види са пепела.

И ја читам своју песму,
Одисаје срца врела,
Читам цветак своје среће,
Све то читам са пепела.

Ох, зар тако, љубав света
И по смрти јоште траје!
Ох, зар тако пепô чува
Моје свете осећаје!

Зар је пепô тако веран,
Па не пушта миље своје!
— Аој песмо, туго моја!
Ој, пепеле, добро моје!

Xix

Ево њена марамица,
Ево књига драга,
Ево њена подножница,
Гле ноге јој трага!

Све остало као нека
Увреда голема,
Пак ми виче: Ту смо, ту смо —
Ал’ ње нема, нема.

„Ви лажете, нема ни вас,
Нема света, сјаја!“
Тако виче из мог мозга
Лудило очаја.

Xx

Шта је туга која дође
Наједаред махом целим!
Опије те, занесе те,
Обори те падом смелим!

Залети се, да те сломи,
Захука се, да те скрши,
Загрли те, па те стоми,
Пољуби те — па те сврши!

Тако туга срце вида,
У вечити мир га смешта,
Така туга није туга,
Није силна, није вешта.

То је туга, што те дигне,
Пак те у свом крилу њија,
Сваки дан ти срце рани,
А рану ти још превија!
Што те љуби, што те пази,
Око тебе брижно лети,
Отрује те, Боже свети,
Ал’ ти не да још умрети!

А кад заспиш, она шапће:
„Спавај, спавај, жртво моја,
Одмори се на мом крилу,
Чува тебе туга твоја!“

А кад сване зора бела,
Кликће као соко сиви,
Она ти се прва јави:
„Добро јутро, још смо живи!

Од јесени до јесени,
Од пролећа до пролећа,
Од дан’ на дан бива јача,
Од час’ до час’ бива већа.

Што те крепи, ако клонеш,
Што те дигне, ако паднеш,
Што ти не да да потонеш,
Што те чека да одахнеш.
Кад ти срце ледом следи,
Задахне те, да се згреваш,
Кад ти сузе све исцеди,
Нагони те да јој певаш.

Учини се кâ да спава,
Кô да није више туга,
Па ти кане заборава,
А после се томе руга.

Кад помислиш: сишô с ума,
Разбере те у то доба,
Па се смеши па те теши:
„’Вако ћемо све до гроба!“