Jovan Jovanovic Zmaj - Djulici

ЂУЛИЋИ
 
РАЗГОВОР СА СРЦЕМ

Какви тебе, срце,
Тајни јади ломе,
Те ме често молиш:
Поклони ме коме!

Та у мојим грудма
Пакост те не слама,
У вину те купам,
Лежиш на песмама.

На то мени срце:
Добро ј’ мени туди,
Ал’ би време било
Да променим груди.

Здружиће се срећа
да ме тамо прати,
Одакле ћу теби
Нову срећу слати.
Та знаш ли кад грли
Свако злато своје,
Знаш како те боли
Самовање твоје!

Тако моје срце
Често ми се моли,
А ја ћу му рећи:
Утоли, утоли!

Знаш ли где на свету
Анђелску прилику,
Анђела по души,
Анђела по лику.

Пуне очи жара;
Пуна уста сласти,
Мирисава недра
Пуна бујне страсти;

Мило чедо, коме
У погледу пише,
Да ни само не зна
За чиме уздише;
Што би знало чарне
Не склапати очи
Грлећи, љубећи
Три божије ноћи.

А четврте кад би
Легло да почива,
Молило би Бога
Да о мени снива;

Што би осећало
Да га љубим јако,
А љубит’ ме знало
Бар уполак тако;

Што би у радости
Са мном сузе лило, —
Хеј, које би моје
Само моје било.

Тако ја мом срцу
Зборим више пути.
А оно задршће,
Снужди се — па ћути.

I

Ао, небо, плаво небо,
Тајовита красото, —
Са висине звезда сине,
Ао рајска милото!

Ноћца бајна, нема тајна,
Само звезда шапће сјај.
Срце чује слатке струје
Тијомирни уздисај.

По уздаси плове гласи
— Васелену обли пој —
Све уздише... више... више...
о љубави вечитој.

Па набуја, кâ олуја,
— Ао јада големог!
Ал’ ме текне кад одјекне
Од празнине срца мог.

Ii

Мрачни, кратки дани,
Суморно јесење,
На небу облаци —
На срцу камење.
Сестра моја болна,
Оца, мајке нема, —
Ја је љубим, грлим
Рукама обема, —
Грлим, љубим, тешим —
Ал’ суморно вече
Кô да песму пева:
„Ој, пелен-пеленче!“

Ој, не знам је тешит’,
Срце ми је стена;
Лепше ли је теши
Другарица њена.
То румено чедо,
Мелем наших рана,
То пролеће живо
Сред јесењих дана.
Ох, румено чедо,
Пролеће и цвеће,
Знаш ли ону песму:
„Ој, пелен-пеленче!“

Сестро моја, селе,
Тебе мелем вида,
Мене туга мори,
Срце ми се кида.
Реци твојој друзи —
Ох, не реци, ћути, —
Не знам ни сам шта је,
Што ми душу мути.
Ај, румено чедо,
Пролеће и цвеће,
Ја знам ону песму:
„Ој, пелен-пеленче!“

Сестро моја, селе,
Одлани ми тугу,
Ој, загрли, сестро,
Своју верну другу,
Па јој реци, реци...
Ој, не реци, ћути,
Боље је нек не зна, —
Нека ине слути.
Што да чује јаде,
Кад разумет’ неће —
Тужна је то песма:
„Ој, пелен-пеленче!“

Iii
Мој је живот тужан пустолина грдна,
Моје ломне груди порушена црква,
Увенуло цвеће по гробу се њија —
Кâ да га је љута отровала змија;
Побегле су тице од сува растиња...
Само још у цркви мали жижак тиња.

Куд ћеш, момо, куд ћеш у пустињу ову?
Тице, цвеће, сунце другамо те зову;
Куд ћеш овом гробљу сахрањена нада,
Ту је хладно, грозно, куд ћеш тако млада!
Куд ћеш овој цркви, стубови су пали —
Веру су и љубав собом Затрпали.

Ал’ већ кад си дошла у ову самоћу,
Видиш ону хладну од мрамора плочу,
Ту урежи твоје непознато име,
Па док жижак гори — нек гори пред њиме;
А ти беж’, ил’ лети, ако имаш крила,
Заборави да си икад овде била.

Iv

И ти си храбра била
— Ох довео те Бог —
Записала си име
Сред кама студеног.

Записала си име
Злаћаном руком ту,
И скинула си тиме
Ту страшну уклетву.

И подигла си цркву
Кô тврди неки град,
Оживела си веру,
Пробудила си над.

Распламтела си љубав,
И разлила си сјај
Задахнула си цвеће,
Повратила си мај.
Отворила си чесме
Кроз горе убаве,
Оснажила си песме
Да славу прославе.

Дочарали си птице
Да лете по цвећу,
Славуји да се с мојом
Песмом надмећу.

V

Ој девојко, жељо жива,
Што си тако жалостива?
„Ја сам снила мало прије
Да у теби срца није!“
Кад си снила, зоро бела,
Тад си га однела.

Vi

Мислећ’ на те — у том вају,
Мислећ— на те — у том сјају —
Кад се моја душа пита,
Је л’ на земљи, ил’ у рају;
Мислећ’ на те, кад ми душа
Грли, љуби света оба, —
Мила ружо, душе душо,
Шта ти мислиш у то доба?

Мислећ’ нате, мислећ’ на те,
Трепавица кад ми клоне,
Па у ноћи, у самоћи,
У том санку ружичноме,
Кад се мајка моја спусти —
У том санку пуном миља,
Те над нама руке дигне,
Заједно нас благосиља —
Од суза се море диже,
Ми пловимо по таласу —
Мила ружо, душе душо,
Шта ти мислиш у том часу?

Мислећ’ на те, мислећ’ на те,
Кад самоћа срце стреља,
А из срца разбију се
Пуна јата разних жеља,
А златне су — ти их златиш,
Теби лете — ти их вратиш,
Дивље ти се птице чине,
Не познајеш јаде њине,
Склапаш од њих очи своје
— Моје среће до два врутка —
Мила ружо, душе душо,
Шта ти желиш тог тренутка?

Vii

Месечина, — ал’ месеца нема;
Моја мила зелен венац снила,
Пак се мало у сну насмијала, —
Од тога се поноћ засијала

Viii

Пола срце, пола камен —
То сам био ја;
Пола студен, пола пламен
Крвца моја сва.

Ти си камен научила
Љубит’, горети,
А срцу ми даде крила,
Срце одлети.

Одлетело небу, рају,
Богу, светлости,
Вечној зори, вечном мају,
Вечној радости.

Да избере двома нама
Кутак убави,
Мирно место међ звездама
Нашој љубави.
Још се моли Богу тамо,
Благ да опрости,
Што ћу љубит’ тебе само
Целе вечности.

Ix

Рузмарине, не мириши туди,
Да се моје злато не пробуди,
Само цвати на дикини врати, —
Дођу л’ свати, ти ћеш мирисати.