Jovan Jovanovic Zmaj - Djulici

Lxx

Ход’те, браћо, певидрузи
Нашег старог сплета,
Добио сам мила госта,
С непозната света.

Да нас вид’те, каконо се
Српски радујемо,
Од радости ни ја, ни он
Зборит’ не умемо.

Да га вид’те како с’ љуби
С новим светом белим;
Да видите моју радост,
Да је с вама делим.

Да видите како шири
Оне руке мале,
У очима поздрав носи:
Радуј ми се, ћале!
Радује се твој бабајко,
Моје Српче мало,
Кâ да му је од Косова
Сунце засијало.

Ако није засијало,
Оно синут’ мора,
Пре слободе мора бити
Крвавих покора.

Добро дошло, чедо моје,
Ако ти се пише,
Да ти живот своме роду
За слободу дише.

А зло дошô, ако мислиш
Животарит’ гњило; —
Кукавица има доста, —
Нигде их не било!

Lxxi

Питаћеш ме, моје чедô,
Кад сам ове песме писô, —
Просуо их један часак,
Један тренут, једна мисô.

Срце ми је лисно дрво,
А песме га цветом ресе;
Један поглед, један осмеј
Увек који цветак стресе.

Ја и не знам шта је било
У тренутку том —
Тек осетим да је нешто
Лакше срцу мом.

Lxxii

Тија је поноћ света,
Чује се звезда пој, —
А мене драга пита:
„Шта радиш, брате мој!“

Љубим ти, душо, недра; —
Ал’ ја сам увек Срб,
И сад сам ту нашарô
Пољупци српски грб.

Па чуј шта звезде поје,
Ту радост велику:
Срб љубећ’ љубу љуби
По крсту челику.

Lxxiii

У одаји свећа гори
Што најбоље зна,
Дркће, пламти, нешто гледи —
Ко би знао шта?

Уздисај се један диже
Дубок, хитар, смео,
Па угаси ону свећу —
— Је л’ баш тако хтео?

Радује л’ се она свећа,
Или јој је жао
Лете л’ и сад уздисаји —
Ко би каз’ти знао.