Tema: Jovan Jovanovic Zmaj - Djulici

Lx
Чујеш, лане, чујеш ли га,
Где прижељкује, —
Мисли да га нико не зна,
Нико не чује.

Макар да га боли љубав,
Он је негује;
Ох, како је љубав дивна
И кад тугује.

LxІ

Заспала си. А ја будан, —
У мисли се неке губим;
Чини ми се, грехота би
Била да те сад пољубим.

Чисто видим снове твоје,
Из раја су, са висина, —
То се не сме порушити
Са земаљским пољупцима.

LxІi

Кад се молиш вишњем Богу,
Не моли се дуго, много;
Бог је добар, многима је
И без молбе он помогô.

Ако желиш праве среће
Себи, мени, чеду своме,
Из дна душе кратко реци:
Помоз’, Боже, роду моме!

LxІІІ
МАТИ СИНУ КОД КОЛЕВКЕ.

Склопи очи, невинашце младо,
Буји, паји, материна надо,
Безазлено моје гонџе мало,
С неба си ми у колевку пало, —
Замириса миром милодува, —
Спавај, чедо, мајка тебе чува.

Буји, паји, моја мила снаго,
Чува мајка своје чедо драго,
Чисто срце кâ зеницу гледи,
Душу пази да се не повреди,
Да остане као роса чиста,
Као капља сред зелена листа.

Буји, паји, моје Српче мало,
Не би л’ скоро санком ојачало,
Да искочиш из колевке, сине,
Да покупиш по свету врлине,
Да се пустиш сам на своја крила, —
Јер те мајка роду наменила.

Буји, паји, мој соколе лепи,
Нека ти се мишица окрепи,
Твој бабајко другог чеда нема,
Па јединца већ на бој отпрема,
Да с’ вратите, -— ил’ да погинете, —
За слободу да соколујете.

Lxiv

Божић, Божић, мио данак,
Ко га не би милим звао,
Ко ли не би весô био,
Ко се не би радовао!
„Ево колач,“ старешина рече,
„Колач треба сећи, ко ће с ким да сече?“
А весело друштво не мисли се дуго:
„Нек њих двоје секу, нико неће друго!“

Кад полише колач вином,
Па сркнуше, кâ шта треба,
Застадоше, збунише се,
Душа им се усколеба.
Јер откако је срећа њима зацветала,
Никад нису уста још на уста пала,
А пољубац први рад се увек скрити,
Је ли, моје лане, па знадеш га и ти!

Знаш га и ти, лане моје,
Знаш, — јер ко га не би знао,
Ко се не би њега сећô,
Ко га не би спомињао!
А ја ову песму измислио нисам,
Ту си била и ти, а био сам и сам, —
Па ако ми речеш: је л’ њој било мило,
Живо ћу ти казат’ како ј’ њему било.

Lxv

Не види ме, ја је сматрам,
Богу с’ моли, —
Не моли се кâ што учи
Ђак у школи.

Не моли се кâ побожник
Посред храма, —
Нестало је, нема тела,
Даша сама.

Не чују се гласи, речи,
Струји мисô,
Кроз коју је рајски тамјан
Замирисô.

Пришô би јој, али не смем
И не могу, —
Та и ја се поиздаље
Молим Богу.

LxvІ

Са истока поче плавит’,
А нас двоје на прозору,
Прохтело се нама тако
Дочекати рујну зору.

Ћутала су наша уста,
Само ј’ мисô к мисли текла, —
Тек у неке она шапну:
„Ја би теби нешто рекла.“

И тада ми исповеди,
Што јој стидак досад скривô,
Исповеди: „Ја осећам
Испод срца нешто живо.“

Тек то рече, а исток се
Зарумени, — дивна слика —
Да л’ од жара моје среће,
Ил’ од стида с вена лика?

Lxvii

Овај лептир златокрили,
Што с’ на пехар крина наже,
Он је срећан и пресрећан, —
Ал’ не уме да искаже.

Видиш, драга, а славујак,
Њему пева срце, душа;
Ох да дивне мелодије, —
А лептир га слуша, слуша.

Занела га дивна песма,
Занеле га сласти њене,
И он мисли: „Певај, птицо,
Певај, певај и за мене!“

Тако и ја своје песме,
Осећаје срца свога,
Певам за те, певам за се, —
А можда и за другога.

LxviІi

Та желела си сина,
Ето га имаш сада.
Ево нам сна на јави,
Ево нам жива нада.

Ево нам јарка сунца, —
Сад нигде нема таме;
Ево се смеши на те,
Ево се смеши на ме.

Lxix

Шалај, луче,
Не од јуче,
Већ луче од лане,
Бог и вера
— Срце ј’ мера —
Ја ти не знам мане!

Нит’ се срдиш
Кад те карам,
Нити кад те љубим;
Ћеф ми дође —
Напијем се,
Па пред тобом дубим.
Добра воља,
Добра браћа
— Ти донесеш вина;
Само, само, неправо ти
Кад пробудим сина.
Бре муку му,
Нек устане
Моје чедо јарко,
Сад му бабо
Мисли да је
Краљевићу Марко,
Па би сину
Да улије
Све своје јунаштво;
А пресуда биће брза:
На њему је царство.
Какво царство!?
Јок! — на боље
Чувам ја свог сина:
Нека буде
’Ваке воље
Увек, и без вина.
Нека и он,
Кô бабо му,
Само Српство љуби,
А кад види
Душманина
Нека шкрипне зуби.
Нек погине
За слободу —
Лепше смрти нема!
— Видиш само
Како слуша,
Сад неће да дрема.