Printable View
L
А молиш ли се, свете?
Ти с’ Богу не молиш!
И како ћеш се молит’
Кад неба не видиш!
А зар се неба двери
За једног отворе, —
Тек онда широм стоје,
Кад двоје говоре.
Две душе загрле. се,
А срце бију два,
У Тој се срећи рађа
Тек права молитва.
У сузама се купа
Па све јој трепти сјај, —
И повије се у меки,
У топли уздисај.
А ко ће је попети?
А ко би, него ти,
Ти божја прва ћери,
Ти света љубави!
Па ид’те, молитве нам,
Куд сте се спремиле,
Бог ће вас радо примит’
Од ћери премиле
Li
Ој, ви дани, нисте дани,
Већ анђели бели, —
Не би друкче с неба дошли
И неба донели!
Ај, ви ноћи, нисте ноћи,
Већ анђелска крила,
Где би ноћца тако дивна,
Тако брза била.
LІІ
Путујемо. Воз нам лети.
Беже поља, беже њиве,
Беже липе и јаблани,
Па и врбе жалостиве.
Ено видим раздрагану
Једну милу птицу малу, —
Све то видим у твом оку,
Кâ у неком огледалу.
Ту је сунце, села, цркве,
Ту су врти пуни цвета, —
Ту ја гледам, ту ја гледам,
Не треба ми друга света.
Liii
Ђулићи, Ђулићи,
Слабији и јачи, —
Пољупци, пољупци,
Сад Дужи, сад краћи!
Пољупци се боје,
Да их ко не чује, —
Ја својима не дам,
Да брзо прохује.
Драго моје, драго,
Нема смрти лека, —
Пољупци су врели, —
Ал’ смрт ладна чека;
Кад нас једном зграби,
Па у ништа маши,
Пољупци ће живет’
У Ђулићи наши.
Liv
„Знаш ли, драги, онај санак,
Што се зими расцветао?
Знаш ли, драги, онај данак,
Што је дивно мирисао?“
Не знам, драга, онај санак,
Сећати се немам кад,
Не знам, јане, онај данак,
Само љубит’ знам ја сад.
Lv
Село је сунце јарко,
А ноћ се спушта тијо,
Ох, благо оном, ко се
Уз драго своје свио.
Гаси се жагор, тишма,
Ни птица не полета; —
Још мало пак ће за нас
Нестати цела света.
Ни речи наше неће
Светињу рушит’ тију;
Чујемо само једно, —
Како нам срца бију.
Lvi
Небо гори, звезде горе,
Све на земљи спи,
Само љубав нема сана,
А с ном ја и ти.
Па гледамо месец, звезде,
Васељене лет, —
Хајде, лане, да правимо
И ми себи свет.
Даћу своје старе јаде,
То нек буде ноћ;
Ја ћу моје, а ти твоје
Додај у помоћ.
Уздисаји нек узнесу
Вере наше зрак,
То нек буде плаво небо,
Нек покрије мрак.
Мрачне јаде, ноћцу нашу,
Моја душице,
Расветлиће с нашег неба
Наше звездице.
Пољупци ће звезде палит’, —
Па шта велиш, је л’?
Сме л’ на нашем небу бити
Много звезда, сме л’?
Мора бити много звезда,
Црн је онај мрак,
Моји стари црни јади
Ишту светô зрак.
А за песму не брини се,
Та не умире;
Та ја умем јоште певат’,
Боље него пре.
Ето нама мала света,
Ето нама стан,
Све милина, месечина, —
Не треба нам дан.
LvІІ
Јесен била жалостива, —
Сачувај те Бог!
— Седи ближе, љубо моја,
Близу срца мог!
Мала соба, кâ сред гроба,
Ја у соби сам,
А како је самовати
То још добро знам.
Самовати, боловати,
Јадовати... ој!
Ал’ си страшан, ал’ си добар,
Чудни Боже мој!
Мала свећа горила
Тужно, жалосно,
Црна ме је слутња стисла
Кад сам погледô.
Уздисаји стишају се,
Док се понове,
Никог нема, да се моме
Јаду одзове.
А ја седох, да у песми
Створим лепши дан, —
Младу жену уз колевку,
Заварљиви сан.
Дај да читам ону песму
Што је писах тад,
Па да с’ слатко насмејемо
На тадањи јад.
Кад ти нећеш да се смејеш,
Ево с’ смеши крин,
Смеши ти се из колевке
Наш првенац син.
Има л’ слађе што на свету
Од осмеха тог!
Примакни се, љубо моја,
Баш до срца мог!
Lviii
Кад заруди зора,
Она зора мила,
И позлати вршак
Анђелова крила,
Од веље милине
Анђô крилма мане,
Из његова крила
Једно перце пане.
Ово перце анђô
И не тражи више,
Он га је и послô
Да Ћулиће пише.
LІx
Ти ме питаш, што те гледам,
У душу ти поглед журим;
Ти ме питаш, што те гледам, —
Гледам, гледам — па зажмурим.
Ти си онда дете била,
Ја те нисам ни познавô,
Кад сам снио цветак неки,
Цветак кој’ сам обожавô.
Онај цветак — твоја слика,
Онај мирис — душа ј’ чиста, —
Не срди се, јање моје,
Кад ти кажем: ти си иста.
ато жмурим, зато гледам,
Да ми каже ноћ ил’ дан,
Ил’ је био санак јава,
Ил’ је ова јава сан.