Printable View
Xl
Хоће да се и насмеју,
Што на теби нема злата;
Нико не зна тајни бисер,
Што га носиш око врата.
Кад си рекла, бисер да је...
Ова речца, ова мила,
Она ме је у највеће
Сиње море претворила.
Па те море грли, љуби,
Па се море плимом диже,
Око тога бела вратаљ
Сав ће бисер да наниже.
XlІ
А нашто моје песме,
Зар оне требају,
Кад око мене сами
Пољупци певају!
Кад тако мало створче.
Пољубац, певат’ зна,
А како ћу да ћутим,
Зар моту да ћутим ја?
XlІІ
Ала је леп
Овај свет, —
Онде поток,
Овде цвет;
Тамо њива,
Овде сад;
Ено сунца,
Ево хлад;
Тамо Дунав
Злата пун,
Онде трава,
Овде жбун.
Славуј пева,
Не знам гди, —
Овде срце,
Овде ти!
Хliii
Душо моја, шта сам снио,
Чудновати сан;
На Косову ја сам био
Баш на Видов-дан.
Поред мене многи јунак,
Многи српски тић, —
Ја сам био „издајица“,
Милош Обилић.
Да с’ видела како ли сам
У бој скорио,
Да с’ видела како сам се
Љуто борио.
Да с’ видела кад ми стрела
Срце пробила,
Од крви се, управ овде
Ружа створила.
Ружа ми је мирисала
Као слобода,
Ил’ кâ суза, кâ молитва
Тужног народа.
А крај мене из облака
Виле падоше,
Беле виле говориле:
Спавај, Милоше!
Кад с’ пробудиш, Видов-дан ће
У велике проћ’,
Ведриће се она дуга,
Она српска ноћ.
Од ране ће на срцу ти с’
Драга створити,
С њоме можеш о том санку
Мило зборити.
XlІv
Кад прво сунце
Кроз гору сине,
На роси видиш
Где дршће свет;
Цветак се прене,
А по мирису
Познаш да дршће
У души цвет.
Устани, рано,
Љубице моја,
Да видиш дивот,
Да видиш рај,
Скрштених руку
Да чујеш миран
Божији свети
Уздисај.
Зора је осмеј
Божје доброте,
А сунце пева
Највишу моћ...
Богу је мило
Што ј’ тако тајно
Дивну и бајну
Створио ноћ.
Xlv
Црна ноћи, ласно ти је проћи,
Бела зоро, ласно ти је доћи,
Ласно ј’ сунцу просијати грање,
Кад не знају шта је миловање.
XlvІ
Срца стрепе кашто
У највећој срећи,
Не питај их зашто,
Не умеју рећи,
Кад би тога часа
Говорити знала,
Од тога би гласа
Неба задрхтала.
Анђели би хтели
Срећу смртних људи,
Они би отели
Љубав нам из груди.
Овако нам лепе
Среће и не слуте. —
Нека срца стрепе!
Нека срца ћуте! —
Xlvii
Песмо моја, закити се цветом,
Песмо моја замириши светом;
Још сва срца охладнила нису, —
Познаће те, песмо, по мирису!
Познаће те, да си чедо миља,
Да ти љубав мајка и дадиља.
Да си рада певати о сласти,
Разумеће, што не умеш касти.
Песмо моја, већ си на полету,
Поздрави ми све на овом свету,
Поздрави ми славље и голубе,
И сва срца, што се силно љубе.
Xlviii
Ноћ је тија, — месечина сија,
Хајде, луче, да бројимо звезде.
Звезда много, да не забројимо,
Пољупцима да их бележимо.
Xlix
Славуј пева, прижељкује,
Чисто дршће цео луг;
А тој песми поиздаље
Одзива се цео луг.
„Чуј их, чуј их, злато моје!“ —
„Чуј их, чуј их, драги мој!“ —
Слушамо их, заноси нас
Тај небеско-земски пој.
Опојени, раздрагани
Питамо се шапћућ’ ми:
„Мили Боже, ко их боље
Сад разуме, ја ил’ ти?“