Printable View
ХХ
Јеси л’ ме жељна, драга? —
Ал’ видим ти по лицу,
Гле донô сам ти прву
Пролећну љубичицу.
Нежна је, скромна, мала,
Душа јој мирис лева,
А мирис радост буди,
А радост песму пева.
Прими и песму ову,
Приклони к њима лице, —
Та песма ова мала
Сестра је љубичице.
ХХi
„Може л’ сунце сјати
И у црној ноћи?“
Одговор ће дати
Твоје црне очи.
ХХii
Видиш, сад сам дошô к теби,
Да ми сине рујна зора,
Ал’ залуду, душа ј’ моја
Отрована од сумора.
Не дај мени своје руке,
Куд ћеш у мрак срцем голим,
Окрени се, стегни срце,
Заборав’ ме, ја те молим.
Виш, ја нисам никад плакô,
Ја сам гутô сузе своје, —
Горке сузе, бујна река,
Потопиће нас обоје.
Не дај мени своје руке, —
Малена си, невина си...
Мени дођу страшни часи,
Дан ми смркне, свет с’ угаси.
Па из пакла муне сумња,
А кад она на што сине —
Страхота је онда видет’
Љубав, веру и врлине.
У тој тмини, грозотини,
И тебе би боли стисли;
А ја можда, што још никад,
Изрекô бих црне мисли,
Изрекô бих, где се очај,
Где се живот смирит’ може —
А ти, душо, безазленко...
Ох, сачувај, благи Боже!
XxІІi
Та не бој се, није тако,
Облачак је само био;
Сад погледај, куд год хоћеш,
Цео свет се разведрио.
Је л’ с осмеха твога лица,
Ил’ с ведрине душе моје, —
Нек је ведро свуд по свету,
Па ма откуд, свеједно је.
Није туга моја друга,
Сто ме јада не савлада,
Моја ј’ срећа шарна дуга,
Сваки тренут златна нада.
А ја друга блага немам,
Нит’ би друга блага требô;
Ти си злато моје наде,
Шарној дузи ти си небо.
Па још уз то српско срце,
Чим се злато моје кити,
Чврста вера, којом-но ће
Небо увек небо бити.
Xxiv
Љуби мене, љубованко,
Нећеш се кајати,
Јер ће моја силна љубав
Вечно трајати.
Љубићу те, све овако
— Бог ми срца дао —
Као голуб, ил’ као соко,
Кад би љубит’ знао.
Певаћу ти нежне песме,
Да се топи цвет,
Ил’ ако ћеш песме тужне
Да задршће свет.
Певаћу ти о слободи
Српски и јуначки,
Певаћу ти збиљу, шалу —
Певаћу ти бачки.
Натсијаћу златном вољом
Оно сунце јарко;
Ако хоћеш, показ’ћу ти
Како ј’ пио Марко.
А севне ли и замагли
И загрми бој,
Показ’ћу ти да сам и ту
Соко бранић твој.
Љуби мене љубованко,
Нек нам срећа сја,
Ако не знаш шта је љубав,
Учићу те ја.
Xxv
Ој, ружице, цвете вити,
Ти се немој поносити!
Рузмарин је јоште мали,
Ал’ се већем хвали:
Чим га који цветак види,
Таки се застиди.
ХХvi
Да ти ниси српска мома,
Притегô бих друге жице,
Певао бих твоје очи,
Твоје груди, твоје лице.
Да ти ниси српска мома,
Ја бих теби хвале вио,
Ја бих тепô ситно, лепо,
Не би л’ ти се умилио.
Ал’ шта зборим, куд заиђох!
Да ти ниси српска мома,
Сав големи свет би био
Међу нама двома.
Xxvii
Свет ће читат’ песме моје,
Што у овом низу стоје,
А ти, благо,
Чедо драго,
Ако имаш кад,
Ако имаш за њих воље, —
Јер за тебе имам боље,
Имам лепше и чистије,
Мирисније, руменије,
Провидније и светлије,
Имам слађе и нежније,
Што им не знам име дати,
Нит их могу песмом звати,
Што ће ноћи,
У самоћи
Да их душа души прати, —
Те с’ не даду испевати.
ХХviii
Ој, љубави, видовита вило,
Ил’ ме вараш, ил’ је тако било!..
— Чуј ме лане, моје мило цвеће,
Јер ми други веровати неће.
У даљини, магловитој тмини,
Старих доба у мутном облаку,
Давних лета пепељастом зраку —
У давнини, тако ми се чини,
Живели смо и нас двоје,
Срце моје, срце твоје
Једно друго волело је.
Да ли се и теби исто тако сећа,
Како ј’ наша љубав расла све то већа,
А са њоме туга, сећаш ли се, је ли? —
Јер се никад нисмо загрлити смели,
Већ смо чежњу ту, љубав нашу сву
И у гроб понели.
А гробове наше раставила ј’ злоба,
Ох, та ја се сећам и мог црног гроба,
Где сам дуге ноћи, кроз векове дуге,
У пепелу чувô жеравицу туге,
Жеравицу бола, ово срце мало,
Док се није самом Богу додијало,
Па нас двоје диже, састави нас ближе,
Да огрије хладни свет
Пламом нашег жара,
Да покаже каква је
Љубав била стара.
ХХiХ
Дај ми руку, да је видим...
Ова рука, ова мила,
Кол’ко је већ красна цвећа
У мој живот посадила.
Дај ми руку, да ј’ осетим...
Јер кад умор чело смути,
Под овом је руком души
Најмилије одахнути.
Дај ми руку, да је стиснем...
Јер кад стегне смртна мука,
Кад затишти љута рана,
Мелем биће ова рука.