Dusko Trifunovic - Poezija

Duško Trifunović (*13. septembar 1933. Sijekovac kod Bosanskog Broda – †28. januar 2006, Novi Sad) je bio srpski književnik, pesnik i televizijski autor. Nije bio član sekcija, ni mladi pesnik pionir. Prvu pesmu je napisao tek po povratku iz vojske, sa 22 godine. U Sarajevo je došao sa 24 godine i zanatom bravara, ali već sledeće godine izdaje prvu knjigu. Bio je plodan stvaralac koji je stvorio dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Svrstan je u talas nove urbane poezije sarajevskog kruga, gde je najduže i stvarao. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano sarajevska rok en rol škola. Na televiziji je zapamćen kao autor emisija na TV Sarajevo „Šta djeca znaju o zavičaju“. Po izbijanju rata 1992. godine prešao je da živi u Novi Sad gde je nastavio da radi za TV Novi Sad. Najpoznatiji je postao na osnovu saradnje sa rok sastavom „Bijelo dugme“. Do tog momenta je bilo nezamislivo da poznat i afirmisan pesnik sarađuje sa rok en rol bendom. Iz te saradnje su se izrodili hitovi kao što su „Ima neka tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mjestu“, „Glavo luda“ i tako dalje. Sem toga, pisao je tekstove i za „Indekse“, Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Arsena Dedića a poslednje poznato estradno ime sa kojim je radio je bio Željko Joksimović (pesma „Ima nešto“). Ukupno je oko 300 njegovih pesama komponovano i snimljeno, a svega 3 pesme u životu je napisao na muziku. Prema sopstvenoj želji sahranjen je u Sremskim Karlovcima, 30. januara 2006.

Breza na mesečini

Ja nisam tvoga kova
tebi se samo čini
nisam iz tvojih snova
breza na mesečini

Ti želiš da se vratim
u tvoju ljubav setnu
da tvoju dušu shvatim
i da me čuvaš sretnu

Ne treba mani nečnost
ni tvojih reči svila
zar mogu da se vratim
gde nikad nisam ni bila

Bravarija i Marija

Posle rada
posle crne bravarije
pozivam te kod Marije:
došla nova pevačica
u naš vrt
u duhovnu našu baštu
u fabrički prehrambeni restoran

Velika je kako čujem
ko Rusija
a prosta ko Posavina
i ko druge proste zemlje
a žensko je
kako čujem
sve je žensko
a sva naša.

Hajde sa mnom
da dišemo blizu nje.

Muzika je moćno sredstvo
za jedinstvo nepismenih.

Ponesi svu municiju
kako čujem
odlično zna
kako se pali barut
i kako se gasi žeđ
nije važno kako peva
već kako joj srce kuca
i kako joj lice sija
kad mi svoju zapevamo
njoj u čast.

Budi jača

Neću više da se igram toga
Nešto mi je drugo na pameti
Čini nešto od života svoga
Budi jača pa mi se osveti

Dosjeti se svake moje mane
Svega žto si nekad znala kleti
Naljuti se kad pomisliš na me
Budi jača pa mi se osveti

Zaboravi da te volim zarom
Od koga se može umrijeti
Obraduj me samo jednim darom
Budi jača pa mi se osveti

Brodska himna

Nekad u davno doba preko dalekih gora
prvo je ovamo došla šarena ptica roda
Dugo je kružila sama iznad ove ravnice
između Vučijaka i gore Motajice…

Stizali sa svih strana iz svog starog
kraja, kroz mnoga vremena burna
do novog zavičaja.
Slušali bajke ljudi nošeni letom ptice
između Vučijaka i gore Motajice…

Džinovske rasle šume, bujala barska
trava, pričali bajke o svijetu
velika mutna Sava.
Slušali bajke ljudi nošeni letom ptice
između Vučijka i gore Motajice…

Daljine

Daljina nije ništa
ona uzalud mami
ako na kraju puta
opet živimo sami

Vekovi ništa nisu
samo slojevi praha
ako je ljubavi bilo
uvek manje od straha

Daljine ništa nisu do znatiželje puke
jer sve što je moje na ovome svetu
to je na dohvat ruke

Vekovi neka teku po svome tajnom planu
a sve što je moje može da se desi
samo u jednom danu

Grešio sam mnogo

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji – sve je drugo tuđe.
Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim greshom da usrećim mnoge.
Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

Glavni junak jedne knjige

Glavni junak jedne knjige
došao mi da se žali
divno bješe glavnim biti
dok me nisu pročitali.
Svijetu je svega dosta
ničeg željan nije
osim – glavnih junaka.
Saznali su moje mane
moje tajne moje tuge
pokidali neke strane
i pošli da traže druge
zatim pošli da traže druge.
Svijetu je svega dosta
on čeka svoga gosta
a duša se trudi svaka
da ima svog junaka.

Hiljade čuda

U svetu ovom sa hiljadu čuda
svaki čovek živi svoje drame
I moja pesma neka pođe tuda
u svemu tome ima nešto za me.
I baš me briga i sve me se tiče
jer pesma koja dolazi iz tame
i reči njene na molitvu liče
u zvuku njenom ima nešto za me.
U ruci koja maše ili preti
u noći kad su zvezde tužno same
u suncu koje nikad neće umreti
u svemu tome ima nešto za me.

Ima nešto

Ima nešto u tom što me nećeš
ostavljaš mi vremena za druge
vidim kako veselo obljećeš
kao leptir oko moje tuge.
Ima nešto u tom što me nećeš
nesto čemu ni sam ne znaš ime
sve što kažeš na šalu okrećeš
a sve znači – ne zaboravi me.
Ima nešto u tom što me nećeš
od te laži načisto umrjeću…
Ima nešto u tom što me nećeš
i u tome što ja tebe neću…