Djura Jaksic - Poezija

Djura Jaksic - Poezija


Đura Jakšić najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. veka. Strastven, izuzetne imaginacije, snažne osećajnosti, buntovan i slobodarski, pisao je za romantičarskim zanosom pesme o slobodi, protiv tiranije, rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvećenja i dubokog bola. Kontroverzan, posvetio je zbirku pozije Knezu Milanu Obrenoviću. Jakšić je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreolske poezije kod Srba, ali i autor brojnih dosetki, aforizama, poetskih minijatura. U duhu epohe u kojoj je živeo i stvarao, Đura Jakšić je imao svoje uzore, među pesnicima Petefija i Bajrona, a među slikarima Rembranta. Često je obrađivao iste motive i u književnim delima i na slikarskim platnima. Iako uspešni pesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i kao pripovedač. Oglasio se u trenutku kada se kod nas javljaju nagoveštaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike. Pisao je nekoliko vrsta pripovedaka. Najpre one u kojima je idealizovao naš srednji vek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovetke o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija ’Sirota Banaćanka’, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz 1848, 1849. Treću grupu čine pripovetke inspirisane srpsko-turskim ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pesama dobila svoj prirodni produžetak. Napisao je oko 40 pripovedaka, tri drame u stihu: Stanoje Glavaš, Seoba Srbalja i Jelisaveta. Ostavio je nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876-1878. Jakšić je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pesme objavljuje skoro po svima srpskim časopisima. Za života je objavio zbirku svoje lirike Pesme.

Ah životu

Ah, životu i bijeli svetu!
Zašto ste mi na takvom teretu?
Što oči ‘vake jade gledu?
Koje volim – ti mi bolujedu,
Koje ljubim – ti mi umiredu,
Najmiliji nisu mi na svetu -
Ah, životu, moj teški teretu!!!

Gde je

Gde ja šećer sijem,
Tu otrov izrasti;
Gde ja pevat’ mnijem,
Tu ću u plač pasti.
Gde na druga brojim,
Tu krvnika imam,
Gde ja lovor svojim,
Trnom venac primam.
- Skoro sveća kraju,
Danak crnoj noći,
Al’ kraj mome vaju
Nikad neće doći.

Gospođici… u spomen

Mnogi me je dosad zapitkiv’o:
Sa čega sam srca obolela?
Sad nek znade moja družba cela:
Rana j’ ljubav, što sam od njih skriv’o.

Tebe ljubim, čelo ponošljivo,
Ti si rane srcu mi nanela.
Pa što si se od mene ponela?
Što li gromom biješ srce živo?

Grom je riječ, kojom zboriš, hola,
Da me nećeš nikada ljubiti,
K’o Gromovnik sa svoga prestola.

Verujem ti kao tvorcu svome;
Veruj i ti — da ću te ljubiti,
Kapi dok je srcu bolanome.

Jednoj nestašnoj devojci

Zar poljubac meni starcu,
Daješ mlada sa usana?
Zar na moje staro rame
Pada ruka usijana?
Je l’ to ljubav?… Je li šala?
Te je tvoja ruka mala
Na ramenu sedog starca
Zadrhtala, zatreptala?
Il’ si došla zluradice,
Da me varkaš, da me jedis?
Izmučene stare grudi
Da povrediš, da pozlediš?
- Ja te ljubim!… Tvrdiš, mlada,
Puna jada, puna nada -
Ali ljubav sedom starcu
Veruj, dušo, teško pada…
Uvele su grudi moje,
Tvoja ljubav vatra živa -
Pa se bojim, starac sedi,
Od plamena i goriva.

Kroz ponoć

Kroz ponoć nemu i gusto granje
Vidi se zvezda tiho treptanje,
Čuje se srca silno kucanje -
O lakše samo kroz gusto granje!
Tu blizu potok daljinu para,
Tu se na cveću cveće odmara,
Tu mene čeka ašikovanje-
O lakše samo kroz gusto granje!
Pašću, umreću, duša mi gore,
Rastopiće me do bele zore,
K’o grudu snega vrelo sunčanje-
O lakše, lakše, kroz gusto granje!

Kao kroz maglu

Kao kroz sivu maglu
Što samo sine zrak,
A gušći oblak dođe,
Da veći bude mrak.
I ona samo sinu,
Da opet dođe hlad,
Da veća tama bude,
Da veći bude jad…

Ljubičica
I

Pod snegom je uzdisala:
»Kad će doći maj?«
Al’ je zima isisala
I taj uzdisaj.
Slušala je, sevajući,
Njenih želja red,
Sipala je, levajući,
Sa vihorom led;
Sa mržnjom je prodirala
Do u koren čist,
Pakosno je razdirala
I najmanji list.
A sirota ljubičica
I njen miris mek
Trajala je, kâ ubica
Na robiji vek…
II

Ali dođe njena duša,
Dođe mili maj,
Pa i majska zora sluša
Isti uzdisaj:
»Oh, devojko, dođi, rubi!
Uzberi me sad!
Zadahni me i poljubi,
Dok je život mlad!…«
Pa sad vetar zalud peva
Uz njen tugopoj,
O ljubavi zalud sneva
Neopisanoj.
Glava joj je malaksala,
Čeka samo čas;
Na grudma se talasala
K’o prebijen klas.
III

Mrka gora grmi, ječi —
Krvav ide gost;
Strašne su mu gromke reči
Kao nemilost.
Toke mu je isparao
Od kuršuma tres,
Grudi mu je išarao
Krvaviji bes:
»Za poljubac sa usana
Nju sam molio…
Žeđ mi beše usijana,
Krv sam prolio…
Eno, gledaj, po planini
Čitav leži strv,
Tamo, opet, u dolini
Usirena krv…«
IV

Ranjen soko razgovara,
A sluša ga cvet,
Mirisom bi iz nedara
Da okadi svet:
»Sloboda je lepa deva
K’o najlepši san,
Puna milja i osmeva
Kao dobar dan.
Slobodi te srpskoj dajem,
Njen je danas pir,
Da sa njenim uzdisajem
Sipaš miomir…«
Ljubičica glavu diže
Iz duboka sna,
Pa sad više ne uzdiše,
Zaboravlja zla.

Mila

“Vina, Mila!” orilo se
Dok je Mila ovde bila,
Sad se Mila izgubila.
Tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži.
Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
Što imaše dobri gosti,
To kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži.
Iz Milinih ruku malih,
- Ma se rasto bela sveta -
Meto čaše od bermeta
Otrova bi progutali -
Ana toči, Ana služi
Al’ za Milom srce tuži.
Ko da igra, ko da peva,
Ko da žedni, ko da pije,
Ko li brigu da razbije…?
Nesta Mile, nesta ćeva!
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži.

Nebo

Nebo moje, sunce moje,
Zagrli me, poljubi me!
Željan sam ti pusta raja:
Zagrljaja, uzdisaja;
Zagrli me, raju moj!
Tude bele ruke sklopi,
Tako! Čekaj! Ljubi! Ljubi,
Dok se teret ne izgubi,
A srce ne rastopi -
Ne izgori život moj!

Na liparu

Jeste li mi rod?… siročići mali
Il’ su i vas, možda, jadi otrovali,
ili vas je slabe progonio svet?
Pa dođoste samo – da kad ljude znamo,
Da se i mi malo bolje upoznamo,
U dvopevu tužnom pevajući set…
Mi smo male,
Al’ smo znale
Da nas neće
Niko hteti,
Niko smeti
Tako voleti
Kao ti;
- Ćiju ći
Moje tice lepe, jedini drugari,
U novome stanu, poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med;
Ali moje srce, ali moje grudi,
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se mesto srca uhvatio led.
S belom bulom,
Sa zumbulom,
Šaren – rajem,
Rajskim majem,
Cvećem, mirom,
Sa leptirom,
Letimo ti mi
Srca topiti -
- Ćiju ći
Moje tice male, jadni sirotani
Prošli su me davno moji lepi dani,
Uvelo je cveće, odbego me maj,
A na duši osta, ko skrhana biljka,
Il’ ko tužan miris uvelog bosiljka,
Jedna teška rana, težak uzdisaj.

Noć u Gornjaku

Kao bedem tvrdi crna ponoć stoji,
Preko koga preći pust se život boji.
Pobožna obitelj svetog manastira
Grešnome je telu davno našla mira.
Onemeše stene, što neme bejahu,
Umuknupe zveri u divijem strahu. —
Ne miče se listak, šuma ne šumori,
Mrka ponoć preti mrkoj pustoj gori…
Pa i Mlava pusta uzdiše potmulo,
Da se ne bi njeno uzdisanje čulo.
Sama u svom strahu priroda se grozi,
Strahovite tajne nema ponos nosi…
Uzdrma se kula, zvono se zanija,
U crkvi se čuje molitvica tija,
Užegu se same pogašene sveće,
Kroz nemo dvorište neki duh proleće.
Na čelu se bledom, gde je kruna sjala,
Svetiteljska svetlost divno zablistala…
Tihim hodom prođe kroz dvoranu staru,
Pokloni se triput svetome oltaru,
Pa iščezne opet u ponoćnom mraku…
Tako care Lazo dohodi Gornjaku.

Nedelja

Sa toronja nedeljicu
Prvo zvono kad označi,
Svaka majka svoju decu
U svečano preoblači.

Drugo zvono kad zazvoni,
Majka s decom u hramu je;
Pobožno se mole oni —
I Bog njine molbe čuje.

Kad oglasi nedeljicu
Zvono treće, starac stari
Slabu vodi on dečicu,
Kojom tuga gospodari.

Kuda starac decu vodi?
Kuda li će za njim, mladi?
Ide ćerku da pohodi
sa sedmoro unučadi.

Groblju ide, Boga moli
Sa sedmoro siročadi:
Sebi ćerku da izmoli,
Njima majku da povrati.

Tu se silna suza roni,
Gde se majka oplakuje.
Pobožno se mole oni —
Al’ im molbe Bog ne čuje.

Nagrada

»Za ljubav sam — veli Mirza —
Istinitu ljubav dav’o,
A mrzost sam ja mrzošću
I osvetom nagrađav’o.«

Lepo veli, dobro zbori,
Ponajviše ima pravo;
Jer je samo svoju Selmu,
Nije Tinku on poznav’o.

Da je srećom nju upozn’o,
K’o ja bi je obožav’o,
Njenu mrzost, preziranje,
Ljubavlju bi nagrađav’o.

Osmeh

Volem slušat morskijeh talasa
Strahovitu smrtonosnu jeku,
I noževa krvožednu seku,
I lajanje nesnošljivih pasa;
Volem čuti groma lelek pusti,
I urlanje lavova svirepo:
Nego osmeh umereni lepo
S čovečijih tankih slušat usti.
More davi, strasno lav ujeda,
Sablja seče, grmeć grom obara -
Al’ toliko pokora ne stvara,
Kao osmeh čovečijeg jeda.

Otadžbina

I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što preteć suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.
Vekova tavnih to su tragovi-
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, ko piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila,
Što su u borbi protiv dušmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišice svojih kosti slomljene,
Da unucima spreme busije,
Oklen će nekad smelo preziruć
Dušmana čekat čete grabljive.
- I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema…
Nogom ćeš stupit, možda, poganom?
Drzneš li dalje?… Čućeš gromove,
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strasnom kidaju,
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenju
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati,
Al’ jedan izraz, jednu misao
Čućes u borbe strasnoj lomljavi
“Otadžbina je ovo Srbina!…”

Otac i sin

Jedanput ide stari Amidža
Ko neki sedi mandarin -
A za njim tapka, trči, skakuće
Junačke krvi najmlađi sin.
Vašar je bio – a na vašaru
Sablje, pištolji, arapski hat;
Tuniske kape, srebro i zlato,
Mletačka svila, ženevski sat.
A šta ćeš sine da kupi babo? -
Deteta sklonost kušaše svog;
‘Oćes li sablju tu britku, sjajnu,
Il’ voliš hata misirskog?
Il’ mozda želis od svile ruho?
Neka ti bude svileno sve
Govori sine govori brže,
Da kupim one toke zlaćane?
Dete se česka rukom po glavi,
Kao da ne zna šta bi od sveg -
- Ah, babo, babo, kupi mi, babo,
Pečenja kupi jarećeg…
Sad se i babo češe po glavi,
Gledajući dugo sina svog -
- E, ja sam volo sablje i koplja,
A sin mi jarca pečenog

Osili se…

Osili se tigar, ljuta zveri,
S kraja na kraj sveta pretrčava,
Korakom ga krvavijem meri,
Granice mu ognjem označava.

U purpur se čelik obukao,
Na njemu se sitna zrna siju:
Crven purpur u krvi je tkao,
Sitan biser hara iz očiju.

Cvili, pišti malena nejači,
Krv kosovska teče sa noževa;
Na Mohačkom lomidu se mači,
Već na Beču živi oganj seva…

Sad još Gora Crna mu ostaje,
Nju da krvlju đaurskom išara —
Silnog cara krvav presto da je,
Oklen grešnu zemlju da pokara.

Sindžir nosi, roblje da okiva;
Britku palu, da glave odseca;
Još o roblju srnogorskom sniva,
A o steni slaba noga kleca.

Pa gde htede prestola da steče,
Tu se, silan, na koleni gledi;
A gde htede sabljom da poseče,
Svoga srca kap potonju cedi.

A na steni krševite gore
Orlovići razmahuju krila,
O krvavim vekovima zbore:
»Ko je silan, ne zna šta je sila!«…

Orao

Blizo do neba gora je čarna,
ne treba orlu tek jedan let,
Samo da pusti krila nemarna -
Prezro je davno prezreni svet.

Po tamnoj magli teškog vihora
Neće na zemlju ni nebo, hol!
Nebo mu s’ čini da pasti mora,
A pusta zemlja sam jedan bol.

Tiho se vije, oblake goni,
Preziruć gleda u sunčan zrak…
Strelovit posle na zemlju roni
I krvlju kaplje zemaljski mrak.

Pijem

Pijem, pijem…al’ u piću
Još se nikad ne osmenu’ -
Kao da je rujnim vinom
Bog polio hladnu stenu!
Posrne l’ mi katkad noga,
Družina se ludo smije -
Al’ se brzo smeha trza
K’o od jeda ljute zmije.
A ja pijem, jošte pijem -
A tom mi se srcu para -
Ćuteći se samo igram
Ljutim vrhom od andžara.

Ponoć

…Ponoć je.
U crnom plastu nema boginja;
Slobodne duše to je svetinja…
To gluvo doba, taj crni čas -
Al’ kakav glas?
Po tamnom krilu nema ponoći
Ko grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pučini -
Lagano huji – ko da umire,
Il’ da iz crne zemlje izvire?
Možda to duši zemlji govore?
Il’ zemlja kune svoje pokore?
Il’ nebo, mozda, dalje putuje,
Da moju kletvu više ne čuje?
Pa zvezde plaču, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje…
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji više ne svane?
Zar da ostane -
Tama?…
I hod se čuje -
Da l’ ponoc tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi -
Ko da sa onog sveta dolazi?
Il’ kradom oblak ide naviše?
Il’ bolnik kakav teško uzdiše?
Il’ anđo melem s neba donosi?
Il’ oštru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne(j)de?… Da zloba nije?…
Možda se krade, da nam popije
I ovu jednu čašu radosti?
Il’ možda, suza ide žalosti?
Da nas orosi tužna kapljica?
Ili nam mrtve vraća zemljica?
. . . . . . . . . . . . . .
Vrata škrinuše…
O, duše O mila seni
O, majko moja O, blago meni
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtaše grudi,
Mnogo mi srca cepaše ljudi;
Mnogo sam kajo, mnogo grešio
I s hladnom smrću sebe tešio;
Mnogu sam gorku čašu popio,
Mnogi sam komad suzom topio …
O, majko, majko O, mila seni
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video …
Il’ možda misliš: Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne čuje,
Što pauk veze žicom tananom
Nad onim našim crnim tavanom,
Među ljudma si – među bližnjima -”
Al’ zlo je, majko, biti međ njima
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laž se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo služi,
A nevera se sa njima druži…
O, majko, majko, svet je pakostan -
Život je, majko, vrlo žalostan…

Padajte braćo

Padajte, braćo! Plin’te u krvi!
Ostav’te sela, nek gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite s sebe ropstvo i sram!
Ginite, braćo, junaci, ljudi!
Za propast vašu svet će da zna…
Nebo će plakat dugo i gorko,
Jer neće biti Srbina…
Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi —
Ta da smo braća — oh, bože moj!…
Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen čas?
Ta zar bi tako — oh, braćo draga!
Ta zar bi tako prezreli vas?
Prezrite bratstva, pokor i kletvu!
Što nebo dade, pogaz’te vi!
Ta nije l’ grešno, nije li grozno —
Krv dece vaše gledamo mi!…
A gde je pomoć, il’ suza bratska?
Il’ „Juriš, rode, za brata svog!”?…
U veljoj bedi, smrti i krvi
Danas vas, same, ostavlja bog!…
Al’ opet, grešan, grešno sam pevo —
Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi — kipi i čeka —
Al’ ne da đavo… il’ ne da bog!

Raja

I

Ja vidim bojno polje,
Ravnicu pustu tu;
Ja gledam braću moju,
U boju ranjenu…

Duša mi gnevom plamti,
A krv mi kipi sva,
Sa golim nožem jurim
U bojnu vrevu ja.

Gromovi grme, ječe,
Britkih sabalja lom;
Al’ junak ne zna šta je
Ni munja, niti grom.

Žerav mi s grive stresa
Beo i krvav znoj,
A ja za braću dajem
I krv i život svoj.

Šest sam ih milih im’o,
Pa svi su pali tu —
Na tome svetom polju,
Svetom bojištu.

Pa nek i sedmi pada
U rani krvavoj;
Oh, neka, neka, Bože!
Pašću za narod moj!
II

Šta pliva gorom, dolom,
Te prlja beli sneg?
Je l’ suza ono, krv li
Iz srca nečijeg?

Uzmućen potok juri,
Peni se rekom led,
A vihor huči, tamnih
Goni oblaka red.

Ćelava stoje brda,
Gologlav hrast i bor,
Skrhanog granja šušti
Nemio razgovor.

Sa niskih streja kaplje
Lagano kap po kap,
Drumovi pusti — putni
U kutu leži štap.

Al’ za to ne zna »raja«,
Težak je jaram njoj;
Svako je vreme milo,
Lepo za krvav boj.
III

Do vraga s plačem!
Dok ima krvi,
Nek se proleva!
Ne kukaj, ženo,
Mač neka seva!

Staze

Dve preda mnom staze stoje:
Jedna s cvećem, druga s trnjem;
Gvozdene su noge moje:
Idem trnjem da se vrnem…
Ja ustupam cveća staze
Kojima je noga meka;
Nek po cveću žene gaze,
A trnje je za čoveka -

Sunce

Jedno sunce na zapadu seda,
Drugo sunce na prozoru beše;
Pa se sunce suncu ogleda,
A oba se na meneka smeše.
Al`meni je samo jedno sjalo,
Jedno mi je srce razigralo.
-Jug je tamom zabulio glavu,
Sunce pade na zelenu travu
Blizu mene ispod vite jele,
Oko m` vrata s`vila ruke bele,
Grilila me Mila, ljubila me
od večeri pa do zore same…
- Al` sad sunce ne može mi doći,
Izgubi se u nemiloj noći,
Pa se dugo u toj noći bavi-
U večnosti…da mi se pojavi…

Spomen

Mračna mi je tesna soba,
Senka crnog groba.

U sobici ništa nema,
Do tišina nema,

I još jedna tamno gori,
Kraju sveća skori;

Na samrti silno s’ bori,
Hoće da izgori.

Spomen to je crne noći,
Kad će grobu poći,

Na samrti kad je mila
Majka moja bila.

— Kandilo bi užeženo,
Bledo lice njeno

Beše tamno osvetljeno
Telo pokriveno. —

Počivaše k’o u sanu.
Ah, moj beli danu!

Ah, tek što mi, dane, granu,
Već me, samca, manu!

Sam na svetu, samac bez pomoći,
Sam se verem po crnojzi noći
I uzdišem u teškojzi zloći;
Kad će krajnji — kad će časak doći?

Siroče

Zelen-lisje goru kiti,
Miris-cveće polje šara,
A u lugu sirotašce
Tihu goru razgovara:

»I ti imaš majke svoje,
Goro čarna, goro mila!
Pa te tvoja dobra majka
Danas lepo opremila.
Kadiveli-dolamicu
Obukla ti od miline,
Išarala meke grudi:
Ravna polja i doline.

Pa kada je u samoći
Tvoga srca želju čula,
Mirisom te duše svoje
U milosti zadahnula…«

I još dete mekim glasom
Tužnoj gori zborit’ poče,
Al’ uzdahnu gora čarna:
»… O, siroče!… O, siroče!…«

Samo čovek, tvrda srca,
Mirno sluša, hladno ćuti;
Tek od gladi kad premine,
Na grobu će uzdahnuti…

Veče

Kao zlatne toke, krvlju pokapane,
Dole pada sunce za goru, za grane.

I sve nemo ćuti, ne miče se ništa,
Ta najbolji vitez pade sa bojišta!

U srcu se život zastrašenom taji,
Samo vetar huji… To su uzdisaji…

A slavuji tiho uz pesmicu žale,
Ne bi li im hladne stene zaplakale.

Nemo potok beži — ko zna kuda teži!
Možda grobu svome — moru hlađanome?

Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe;
Sve je izumrlo. Sad mesec izađe…

Smrtno bleda lica, gore nebu leti:
Poginuli vitez eno se posveti!…

Zbogom!

Zbogom, goro i dubravo,
Tvrdi klanci, mrko stenje,
Samo jedno utešenje
Ucveljene duše moje!

Oh, tamo se jošte pruža
U ravnome nedogledu
Niz hrapavih, čarnih gora
U sumornom svome redu!

Onde Rtanj ledom svojim
Plamenite munje para;
A Malinik groznim smehom
Gromovima odgovara.

Iz daljine huči pena,
Sa biserom hladnih grudi
Mrko stenje prskajući;
Rikom lava, ili zvukom
Ratoborne trube, Timok
U šareno ravno pada.

A kad pogled s Gamzigrada
U ravnicu nemu prne,
Čini mu se zmija bleda
Od sumornog stenja preda.

Tude putnik vrele kapi
Sa bledoga čela tare
I u senci prošlih dana
Zaboravlja groznu javu.

A kome je svet nepravdom,
Jedom, zlobom i otrovom,
Očajano srce vređ’o —
Taj u tami mrkog stenja
Srcu traži utešenja.

Glas umire na usnama,
Samo mračne misli blude
Po pustošnim planinama,
Jed i otrov skupljajući
Sa dna duše uvređene;
Pa kad gnevom lava grmne:
»Haram mleko materino!«
— Haram! Haram! — stokratno mu
Pusto stenje odgovara.

Ili čelo usijano
O sumornu stenu lupa,
Plače, kune — il’, već proklet,
Iz nedara život čupa.

Zbogom, zbogom, stara slavo,
Mračna goro i dubravo,
Gorki dani očajanja!…
Ja se nadam!… Zbogom! Zbogom!

The Birthland

This rocky pile of Serbian earth, which thrusts
Up through the cloud, and menaces the sun,
By the dark wrinkles of its sullen brow
Tells of times infinitely far away
And shows us, as in a silent mimicry,
The deep-sunk furrows on its face engraven.

Ages of darkness-here behold their print
In those black wrinkles, in those pits of gloom.
This pile of stone is like some pyramid
That springs out of the dust towards high heaven,
A heap, no more, of craggy skeletons
Which, in their mortal combat with the foe,
Thy fathers of their own free choice had raised,
Cementing with the blood of patriot hearts
Their shattered bones and sinews – to prepare
For their sons’ sons a place of ambuscade
Whence they, with scornful valor, should hereafter
Await the foe, with all his ravening bands.

Thus far, no farther, to this pile of stone
This mighty ramparts,
Thy unclean foot may chance to penetrate!
Wilt thou dare farther?…Thou shalt hear the thunders
Breaking the quiet of this land of freemen
With horrible clamor; thou shalt understand
Then, in thy coward soul, their dauntless voice;
And then, upon that hard and rocky wall
Shalt break the bald crown of thy shaven pate
In wild distraction and dismay; and yet
Through the dread crash and rattle of that warfare
Shalt hear one single utterance, one thought: -
‘Behold the Serbians’ birthland, now their own!’

Otadžbina, Đura Jakšić

Pašću, umreću, duša mi gore,
Rastopiće me do bele zore
Ko grudu snega vrelo sunčanje -
O, lakše, lakše kroz gusto granje!


(Đura Jakšić)

Putnik


Uvek na opazu
Kud covek ne brodi
Birajuci stazu
Koja sreci vodi.

Gledi staze redom:
Ovom necu ici;
Idem pravo sredom
Pre cu k meti stici.-

I polazi s bogom
Putem putnik mladi,
Mladom, lakom nogom
Po cvetnoj livadi.

Sto je drugom tesko,
Lako je za njega,
Srce mu s' vitesko
Ne strasi nicega.

Po bregovi tudji
Ko zerav se sija,
Ide pevajuci
A znoj ga probija.-

Sa junackim skokom
Sve bede obara,
Pred njegovim okom
Sve se u raj stvara.-

Mnogo je obiso
Sveta pregolema,
I doma bi iso
Al vec doma nema.-

Mira meni treba,
Snaga mi je pala,
A zaradit hleba
Ruka j' malaksala.-

Ah! al' nigdi stanka,
Nigdi za meneka!
Starost me nejaka,
Starost mene ceka!

I sa tugom veljom
Laca stap opeta,
No ne s onom zeljom
Upoznati sveta.

Upozna ga dosti,
Ne treba mu vise,
Sve mu vec pakosti
O grudi razbise.-

Vrane njemu kose
Postase srebrne-
Dobro noge nose
-Da u grob posrne.-

Zbogom, svete beli!
Ja stazu izbira,
Dusa dalje zeli,
Telo iste mira.

I sve na opazu
Dalje putnik hodi,
R a d o s l e d i s t a z u,
K o j a g r o b u v o d i ..

НА НОЋИШТУ

Студена ме киша шиба
Већ васцели дан;
Ој, прими ме, крчмарице,
У твој лепи стан!

Саву, Млаву и Мораву
Прелазећи ја,
Тебе сам се зажелео
И лакога сна.

Наточи ми чашу вина
Из подрума свог;
Пољуби ме, загрли ме,
Помогô ти бог!

ПОСЛЕ СМРТИ

Ножеви кад ми срце поделе,
Над гробом звекне крвави мач,
Слатке девојке, ружице беле,
Нећу да чујем ваш горки плач!

Немојте рећи: „Овде почива
Љубави наше увели струк!“
Не кун’те земљу, није вам крива
Стишајте јада ласкави звук!

Немојте трошит руже убаве,
Китећи њима мој вечит дом!
Реците само: „Доста је славе
Веран је био народу свом“.

ЈА САМ СТЕНА

Ја сам стена,
О коју се злоба мори,
Светска чуда и покори.
Многи тежак облак, јека,
Крш громова, огањ, клетва
И сто чуда неба, земље,
Разбило се о менека...
Усамљена
На средини морске пене,
Цепам муње и громове;
А таласе рикајуће
Са храпавим камом груди
У капљице ситне мрвим.
У ноћима смрти страшне
На раме ми тице слећу
И злослутним гракћу гласом:
Пакост, злобу и несрећу
Што злокобних
Два’ест осам стојим лета,
Презирући, смејући се
Пакостима безбожника;
Хладна, нема —
За радости и за злости
Непомична, неосетна,
У којојзи отров-срце,
Уморена љута змија,
На узглавку — вечном мраку,
На камену од увреда,
Размрскана, ћути, спава...
Ја сам стена... ал’ крвава!
Испарана гневом, једом,
Заљуљана муком, бедом!...
Смрт ми грозна, немилосна,
Са песницом коштуњавом,
Злокобницом ока свога,
Умирућа часом прети...
Чекај, селе!
Још не желим ја умрети!
Док се земља не затресе,
Бурно море не зајоше,
Не поцрни сјај звездани,
И месеца светлост бледа
Не завије у облаку
Божје правде и истине,
Сјајне зоре и вечери
Зрак црвени не протури
У крваве љуте змије,
Којима ће дух вечити
По јауку, болу, писци,
Несрећнога шибат света
Донде — донде!...
Увређено срце моје,
У вечитом болу, гневу,
Смеха се је зажелело...
— Ха! Ил’ можда неће доћи
Страшног суда глас ужасни?
Можда никад неће моћи
Горкој муци и јауку
Насмејат се срце моје?...
Иди!... Иди!...
Не дирај ме мразном руком,
Да преживим вечност тужну
На врлетном моме вису,
Где ме чуда и отрови
Злобног света узвисише
Ал’ отклен ћу сам, по вољи,
сам стена, ал’ крвава!...

ЋУТИТЕ, ЋУТ’ТЕ

Ћутите, ћут’те!... С пером у руци
Стекô сам себи у роду глас;
С крвавом сабљом на бојној муци
Бољи сам био — бољи од вас!

Да сте ме вид’ли — то да сте само!
Ал’ онде, знајте, не беше роб!
Убојне сабље кад потрзамо:
Победа! Јуриш! Ил’, боље, гроб!

Звук трубе, хуји, пољана јечи,
Грми и пуца огањ и прах;
Ћутећи стојиш, падаш без речи,
Гинеш за народ, гинеш без стрâ.

Пламен и дим, гори нам лице,
Мрки кô вуци дођемо сви —
Али где бесте ви, кукавице,
Пудљивци худи, лажљиви пси?...

ЉУБАВ

1.

Љубим те, љубим, душо,
Љубим те, рају мој!
А осим тебе никог,
До само народ свој.

Он ће са мачем доћи
Кад куцне један час —
Отеће стару славу,
Добиће нови глас.

А ти ћеш, моје сунце,
Сво благо моје — сво,
Ти ћеш ми родит сина,
Да чува благо то.



2.
Често те у сну снивам,
Моја љубави!
Често те тако виђам,
Цвете убави!

Па грлим небо плаво,
Грлим, уздишем;
А љубим сунце јарко,
Љубим, издишем.

Ал’, ево, зора свиће,
И, ево, прође сан;
Ал’ тебе нема, нема —
Нема да сване дан!

ЦРНОГОРАЦ ЦРНОГОРКИ

Ране моје љуто тиште,
Мила, дивна Црногорко!
Моје груди помоћ ишту,
Испаране на бојишту.

Помоћ, помоћ, Црногорко!
Потпраши ми пушке мале:
Руке су ми малаксале
Секућ Турке, Црногорко!

А кад паднем, горски лаве,
Моја лепа Црногорко,
Тешке ране и крваве
Нек замене турске главе!

Ох, свети ме, Црногорко,
Не кукањем и са плачем,
Већ крвавим љутим мачем:
У бој, у бој, Црногорко!

А на дому храни синке,
Моју наду, Црногорко;
Оне дивне мушке слике,
Оне храбре осветнике.

Храни, негуј, Црногорко,
И леп наук казуј њима:
Светити се душманима —
Моја верна Црногорко!

ЈЕВРОПИ

Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже кô црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
„Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, силна, да л’ живет може
У таквом игу несрећни род?...

Изгинућемо!..

„Па изгините!“

Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славио —
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!

Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!“

КАРАУЛА НА ВУЧЈОЈ ПОЉАНИ

Насред куле карауле,
Око ватре на огњишту
Стражари се искупише...
Ватра гори, пламен лиже
И по тамни дуварови
Горостасне сенке диже,
Кô да ј’ рада из прошлости,
У ватреној занетости,
Витезове да наниже
И тим време доба давна
С нашим даном да изравна.

Дружба ј’ мала... Пет стражара...
У свакога пушка танка,
Дуга пушка белгијанка,
А готова да запара,
Да зарије са танетом
Ил’ са љутим бајонетом,
Кроз редове људског блата —
У колове Азијата;
Па да онда у нереду
Црну цевку, пушку бледу,
Турском крви обојади,
Њеном паром да окади.

„Још их нема!... Где су? Шта су?...
Ил’ им зверске стрепе груди.
На мегдану и ужасу?...
А кад треба децу клати,
Слабе жене злостављати,
Онда ће ти онде бити,
Спаљивати и робити,
Насилници и нељуди!...“
Тако збори буљубаша
И за нож се руком маша.
Даље тврди стражар стари:
„Браћо моја, граничари!
Имам једног побратима,
А у њему вере има;
Па ми дође крадимице
С оне стране Тисовице,
Потказа ми турске звери:
Да су ноћас у намери
Нашој кули огањ дати,
На нас мучки нападати...
Кол’ко их је?... Побро не зна!...
Али да је чета бесна,
Да је дивља, неуредна,
Крви жељна, крви жедна,
То му кажу црне очи,
Свака реч му то сведочи...“

Пет другара, пет стражара
Буљубаше реч су чули,
Али нису претрнули;
Ни пак црта мушког лица
— Страховања јадни млази —
Трепет душе да изрази
И страшљивост кукавицâ...
„Нека дође сто хиљада,
А у српским у грудима
Један живот нека има,
И тај један нека пада,
На бајонет нек’ се меће;
Ал’ пред четом насилника
Срце српског Крајишника
Задрхтати никад неће!...“
Пет другара, пет стражара,
Таким гласом одговара.
У то доба неме ноћи
Затресе се у самоћи
Мрачна гора, јела вита;
А ломљава страховита
Раздираше поноћ мрака,
Кô да ј’ рада таму њену
Паљевином из пушака
Пројурити у пламену...
И на кули караули
Ломљаву су тешку чули,
Ал’ витези граничари
Нису немим страхом стали;
А зидови, опет, стари
Никад нису задрхтали.

„Видите ли турску силу
Како јури у беснилу?
Двеста их је!... Двеста друга,
Што се сваком праву руга,
Што с планина јадне раје
Преко прага српског гази,
Да нам жене, да нам децу,
Обешчасти и порази...
На петоро... двеста њи’ је,
Све низама помамније’!
Да л’ остати у бој љути?...
У крв ћемо утонути...
А утећи?...“
..Буљубаша не изусти,
Засикташе ножи љути,
Зазвечаше пушке танке,
Црне пушке белгијанке:
„Буљубашо, жена бежи,
А у нашој крви лежи
Крв косовска, крв јунака,
А крв така
Не затрепта од Турака!...“

Тако рече пет стражара
Крајишника, граничара;
А пушке им огањ бљују.
Ал’ и Турци наваљују,
Крвожеђу х’јене љуте
Сипајући пламен живи
На кров куле нападнуте...
Поноћ гледа силу беса,
Па се јежи, стрепи, стреса,
Вихор диже урнебеса,
Риче страшно, јечи, стење,
Ломи дрвље и камење;
А са крова запаљена
Пуно гара, дима, жара
Повијајући, сила њена
Често сипа из недара
А у недро граничара.

„На бајонет!... На ножеве!...“
Буљубаша виче стари,
А синови граничари
Реч му другу не шчекаше:
У рукама њиховима
Ханџари се заблисташе,
А крв лопи срца жива
Са челика и сечива...
Поноћ стаде од милине,
Па у чуду само хуче,
Гледајући две стотине,
Како бежи и јауче...
Две стотине војске њине...
— Шта ћеш лепше?... Куда више?...
Кад Турака две стотине
Пет стражара погонише!

Али утом пламен сину,
А у грлу Илијину
Живот запе на свакада.
Млади другар мртав пада.
Више њега буљубаша
С три другара граничара
Чуда ствара —
Чак и унук да се сети
Како треба у освети
Срцу своме одолети...