Djura Jaksic - Poezija

Ponoć

…Ponoć je.
U crnom plastu nema boginja;
Slobodne duše to je svetinja…
To gluvo doba, taj crni čas -
Al’ kakav glas?
Po tamnom krilu nema ponoći
Ko grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pučini -
Lagano huji – ko da umire,
Il’ da iz crne zemlje izvire?
Možda to duši zemlji govore?
Il’ zemlja kune svoje pokore?
Il’ nebo, mozda, dalje putuje,
Da moju kletvu više ne čuje?
Pa zvezde plaču, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje…
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji više ne svane?
Zar da ostane -
Tama?…
I hod se čuje -
Da l’ ponoc tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi -
Ko da sa onog sveta dolazi?
Il’ kradom oblak ide naviše?
Il’ bolnik kakav teško uzdiše?
Il’ anđo melem s neba donosi?
Il’ oštru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne(j)de?… Da zloba nije?…
Možda se krade, da nam popije
I ovu jednu čašu radosti?
Il’ možda, suza ide žalosti?
Da nas orosi tužna kapljica?
Ili nam mrtve vraća zemljica?
. . . . . . . . . . . . . .
Vrata škrinuše…
O, duše O mila seni
O, majko moja O, blago meni
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtaše grudi,
Mnogo mi srca cepaše ljudi;
Mnogo sam kajo, mnogo grešio
I s hladnom smrću sebe tešio;
Mnogu sam gorku čašu popio,
Mnogi sam komad suzom topio …
O, majko, majko O, mila seni
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video …
Il’ možda misliš: Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne čuje,
Što pauk veze žicom tananom
Nad onim našim crnim tavanom,
Među ljudma si – među bližnjima -”
Al’ zlo je, majko, biti međ njima
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laž se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo služi,
A nevera se sa njima druži…
O, majko, majko, svet je pakostan -
Život je, majko, vrlo žalostan…

Padajte braćo

Padajte, braćo! Plin’te u krvi!
Ostav’te sela, nek gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite s sebe ropstvo i sram!
Ginite, braćo, junaci, ljudi!
Za propast vašu svet će da zna…
Nebo će plakat dugo i gorko,
Jer neće biti Srbina…
Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi —
Ta da smo braća — oh, bože moj!…
Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen čas?
Ta zar bi tako — oh, braćo draga!
Ta zar bi tako prezreli vas?
Prezrite bratstva, pokor i kletvu!
Što nebo dade, pogaz’te vi!
Ta nije l’ grešno, nije li grozno —
Krv dece vaše gledamo mi!…
A gde je pomoć, il’ suza bratska?
Il’ „Juriš, rode, za brata svog!”?…
U veljoj bedi, smrti i krvi
Danas vas, same, ostavlja bog!…
Al’ opet, grešan, grešno sam pevo —
Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi — kipi i čeka —
Al’ ne da đavo… il’ ne da bog!

Raja

I

Ja vidim bojno polje,
Ravnicu pustu tu;
Ja gledam braću moju,
U boju ranjenu…

Duša mi gnevom plamti,
A krv mi kipi sva,
Sa golim nožem jurim
U bojnu vrevu ja.

Gromovi grme, ječe,
Britkih sabalja lom;
Al’ junak ne zna šta je
Ni munja, niti grom.

Žerav mi s grive stresa
Beo i krvav znoj,
A ja za braću dajem
I krv i život svoj.

Šest sam ih milih im’o,
Pa svi su pali tu —
Na tome svetom polju,
Svetom bojištu.

Pa nek i sedmi pada
U rani krvavoj;
Oh, neka, neka, Bože!
Pašću za narod moj!
II

Šta pliva gorom, dolom,
Te prlja beli sneg?
Je l’ suza ono, krv li
Iz srca nečijeg?

Uzmućen potok juri,
Peni se rekom led,
A vihor huči, tamnih
Goni oblaka red.

Ćelava stoje brda,
Gologlav hrast i bor,
Skrhanog granja šušti
Nemio razgovor.

Sa niskih streja kaplje
Lagano kap po kap,
Drumovi pusti — putni
U kutu leži štap.

Al’ za to ne zna »raja«,
Težak je jaram njoj;
Svako je vreme milo,
Lepo za krvav boj.
III

Do vraga s plačem!
Dok ima krvi,
Nek se proleva!
Ne kukaj, ženo,
Mač neka seva!

Staze

Dve preda mnom staze stoje:
Jedna s cvećem, druga s trnjem;
Gvozdene su noge moje:
Idem trnjem da se vrnem…
Ja ustupam cveća staze
Kojima je noga meka;
Nek po cveću žene gaze,
A trnje je za čoveka -

Sunce

Jedno sunce na zapadu seda,
Drugo sunce na prozoru beše;
Pa se sunce suncu ogleda,
A oba se na meneka smeše.
Al`meni je samo jedno sjalo,
Jedno mi je srce razigralo.
-Jug je tamom zabulio glavu,
Sunce pade na zelenu travu
Blizu mene ispod vite jele,
Oko m` vrata s`vila ruke bele,
Grilila me Mila, ljubila me
od večeri pa do zore same…
- Al` sad sunce ne može mi doći,
Izgubi se u nemiloj noći,
Pa se dugo u toj noći bavi-
U večnosti…da mi se pojavi…

Spomen

Mračna mi je tesna soba,
Senka crnog groba.

U sobici ništa nema,
Do tišina nema,

I još jedna tamno gori,
Kraju sveća skori;

Na samrti silno s’ bori,
Hoće da izgori.

Spomen to je crne noći,
Kad će grobu poći,

Na samrti kad je mila
Majka moja bila.

— Kandilo bi užeženo,
Bledo lice njeno

Beše tamno osvetljeno
Telo pokriveno. —

Počivaše k’o u sanu.
Ah, moj beli danu!

Ah, tek što mi, dane, granu,
Već me, samca, manu!

Sam na svetu, samac bez pomoći,
Sam se verem po crnojzi noći
I uzdišem u teškojzi zloći;
Kad će krajnji — kad će časak doći?

Siroče

Zelen-lisje goru kiti,
Miris-cveće polje šara,
A u lugu sirotašce
Tihu goru razgovara:

»I ti imaš majke svoje,
Goro čarna, goro mila!
Pa te tvoja dobra majka
Danas lepo opremila.
Kadiveli-dolamicu
Obukla ti od miline,
Išarala meke grudi:
Ravna polja i doline.

Pa kada je u samoći
Tvoga srca želju čula,
Mirisom te duše svoje
U milosti zadahnula…«

I još dete mekim glasom
Tužnoj gori zborit’ poče,
Al’ uzdahnu gora čarna:
»… O, siroče!… O, siroče!…«

Samo čovek, tvrda srca,
Mirno sluša, hladno ćuti;
Tek od gladi kad premine,
Na grobu će uzdahnuti…

Veče

Kao zlatne toke, krvlju pokapane,
Dole pada sunce za goru, za grane.

I sve nemo ćuti, ne miče se ništa,
Ta najbolji vitez pade sa bojišta!

U srcu se život zastrašenom taji,
Samo vetar huji… To su uzdisaji…

A slavuji tiho uz pesmicu žale,
Ne bi li im hladne stene zaplakale.

Nemo potok beži — ko zna kuda teži!
Možda grobu svome — moru hlađanome?

Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe;
Sve je izumrlo. Sad mesec izađe…

Smrtno bleda lica, gore nebu leti:
Poginuli vitez eno se posveti!…

Zbogom!

Zbogom, goro i dubravo,
Tvrdi klanci, mrko stenje,
Samo jedno utešenje
Ucveljene duše moje!

Oh, tamo se jošte pruža
U ravnome nedogledu
Niz hrapavih, čarnih gora
U sumornom svome redu!

Onde Rtanj ledom svojim
Plamenite munje para;
A Malinik groznim smehom
Gromovima odgovara.

Iz daljine huči pena,
Sa biserom hladnih grudi
Mrko stenje prskajući;
Rikom lava, ili zvukom
Ratoborne trube, Timok
U šareno ravno pada.

A kad pogled s Gamzigrada
U ravnicu nemu prne,
Čini mu se zmija bleda
Od sumornog stenja preda.

Tude putnik vrele kapi
Sa bledoga čela tare
I u senci prošlih dana
Zaboravlja groznu javu.

A kome je svet nepravdom,
Jedom, zlobom i otrovom,
Očajano srce vređ’o —
Taj u tami mrkog stenja
Srcu traži utešenja.

Glas umire na usnama,
Samo mračne misli blude
Po pustošnim planinama,
Jed i otrov skupljajući
Sa dna duše uvređene;
Pa kad gnevom lava grmne:
»Haram mleko materino!«
— Haram! Haram! — stokratno mu
Pusto stenje odgovara.

Ili čelo usijano
O sumornu stenu lupa,
Plače, kune — il’, već proklet,
Iz nedara život čupa.

Zbogom, zbogom, stara slavo,
Mračna goro i dubravo,
Gorki dani očajanja!…
Ja se nadam!… Zbogom! Zbogom!

The Birthland

This rocky pile of Serbian earth, which thrusts
Up through the cloud, and menaces the sun,
By the dark wrinkles of its sullen brow
Tells of times infinitely far away
And shows us, as in a silent mimicry,
The deep-sunk furrows on its face engraven.

Ages of darkness-here behold their print
In those black wrinkles, in those pits of gloom.
This pile of stone is like some pyramid
That springs out of the dust towards high heaven,
A heap, no more, of craggy skeletons
Which, in their mortal combat with the foe,
Thy fathers of their own free choice had raised,
Cementing with the blood of patriot hearts
Their shattered bones and sinews – to prepare
For their sons’ sons a place of ambuscade
Whence they, with scornful valor, should hereafter
Await the foe, with all his ravening bands.

Thus far, no farther, to this pile of stone
This mighty ramparts,
Thy unclean foot may chance to penetrate!
Wilt thou dare farther?…Thou shalt hear the thunders
Breaking the quiet of this land of freemen
With horrible clamor; thou shalt understand
Then, in thy coward soul, their dauntless voice;
And then, upon that hard and rocky wall
Shalt break the bald crown of thy shaven pate
In wild distraction and dismay; and yet
Through the dread crash and rattle of that warfare
Shalt hear one single utterance, one thought: -
‘Behold the Serbians’ birthland, now their own!’

Otadžbina, Đura Jakšić