Momcilo Nastasijevic - Poezija

Momcilo Nastasijevic - Poezija


Momčilo Nastasijević (23. septembar 1894,Gornji Milanovac – 13. februar 1938, Beograd) je srpski pesnik koji je pripadao modernim tendencijama u srpskom pesništvu između dva rata. Momčilo Nastasijević je rođen u Gornjem Milanovcu 1894. godine, u neimarskoj porodici poreklom sa Ohrida. Osnovnu školu je učio u Gornjem Milanovcu, zatim u Čačku, da bi je završio u Beogradu, gde kasnije studira francuski jezik i književnost. Za vreme Prvog svetskog rata ponovo živi u Milanovcu. Posle rata, cela porodica se seli u Beograd, a Momčilo nastavlja studije i živi u krugu pesnika i prijatelja zainteresovanih za umetnost. Godine 1923. provodi leto u Parizu, pomoću ferijalne stipendije. Po završenim studijama radi u Beogradu kao gimnazijski profesor i na tom poslu ostaje do svoje smrti. Sa objavljivanjem svojih dela počinje kasnije nego njegovi generacijski drugovi Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović i drugi. Piše sporo, razvija se, eksperimentiše. Odsustvuje iz javnog života i sa godinama se sve više usamljuje. Godine 1932. objavljuje svoju prvu pesničku zbirku „Pet lirskih krugova“, koja odjekuje u užim čitalačkim krugovima, a u antologijama poezije toga vremena zastupljen je obično sa po samo jednom pesmom. Krhke građe, Nastasijević oboleva od tuberkuloze i umire 1938. u četrdeset četvrtoj godini života. Momčilo Nastasijević je pesnik koji se pojavio, razvio i umro između dva rata. U svojim shvatanjima poezije Nastasijević je dužnik simbolista. Osnovni pojam njegove poetike, „rodna“ ili „maternja“ melodija, proizlazi iz simbolističkog shvatanja muzike kao bića poezije. U traganju za tom melodijom pesnik proniče s onu stranu pojava i dolazi u neposredan dodir s onim što je neizrecivo, tajanstveno, mistično. Maternja je melodija, pre svega, zvuk izvornog, arhaičnog jezika, u našem slučaju to je, s jedne strane, melodija jezika narodne pesme, a s druge, srednjovekovnih tekstova. Na ovoj tački Nastasijevićeva neosimbolistička zaokupljenost muzikom i neizrecivim ukršta se s ekspresionističkom težnjom k neposrednom i praiskonskom. Nastasijević je uložio veliki rad da bi stigao do svojih lirskih krugova i dok je bio zadovoljan njima, isprobavao je sva moguća sazvučja među rečima našeg jezika, sve prelive smisla i različiti odnosa verbalnih znakova. Njegova konciznost, ta osobenost njegovog pesničkog idioma, nije proizvod nekakve ćudljivosti ili proizvoljnosti, već je izraz borbe protiv tih mana u koje upadaju oni koji poeziju pišu olako.

Biljkama

Bliži se.
Zlatna odora na njoj.
Smrću pozlati.

Mirisne moje,
toplo li umirete.

Raskoš je ovo i u meni sete.
Kropi u jesenji dan.

Kropite, sestre,
voljene vas preživim,
s jeseni do jeseni gusnem u zlato.

Zlatom kao vi
po pohodu zajesenim,
raskoši prolijem svih umiranja.

Dve rane

Ubod li,
to buja ubistvu,
to ljubim.

Vreo vrh maču
zažudi do balčaka u telo.

Jer i kroz ranu,
i tiše tim,
prizivlju se biti.

-

Al’ dve se otvore.
Preboli, te zadatoh,
moja bez prebola, brale.

Jer je tiho satkana duša,
na tiše brdo uvodile
prozirne ruke.

Za ožiljkom se
u vidanje prikrade,
bleda vidarica bez nade.

-

Al’ kaže mi se dolina.
Romori što je škrgut ovde zuba.
Tiho se samo sjaranilo
što se krvavo mrzi ovde i ljubi.

Nema za mene bilja ovde dole.

Epitaf

Plamen,- spržiti gde lek.
Mač,-odsecati glave gde kob.
Melem neprebolu.

Stamen bršljanu deblo,
vekovati gde vek.

Zloduh zlu, dobroti verni rob;
rođaju žrtva, žetvi klas;
pečali,- sebi, grob i spas.

Frula

Frulo, što dah moj radosni
žalno u dolji razleže?

Da l’ što pastiri pomrli
tobom prizivahu dragu?

Il’ žal se stani u meni;
s neba me strela ranila,
tamna me zemlja pečila,
te pesma mi je suzicom
i kapljom krvi kićena?

Il’ dah moj kad proteče,
Žal te za odbeglom tajnom?

Gospi

Sve samlji.
Snom hodiš me tuđa.
Grešniji kad samotan te zovem.
Tuđa su deca iz tebe zaplakala.

Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek.

Zavapim,
al’ izvije se glas.
Miloglasan je negde na zvezdi spas,
što bolni pevač promucah ovde dole.

Jer nema ruke da razdreši nam čvor.
Al’ tamo, i na veke,
zrak tvoj hoće li boleti?
Tuđa iz tebe bića hoću li voleti?

Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek

Grozd

I zlatan oblak, dragano,
natopi zemlju pijanstvom.

Ljuškaju vode koritima,
i puca plod.

I tvoje telo, dragano,
ljubavlju prezri, napukne.

Ni smokva slađi ne cedi sok,
ni grozd iz prisoja.

Da l’ napiti se vina?
Ili od zračna nedira

u zlatnu maglu da presahnemo
Za nove zlatne oblake?

Grobnoj

Oh, to je,
otežava noga.
Grobom pjan.

I noć je ovo, -
trnom pretrnem gloga,
i dan.

I stopa gde prione mi,
jara je ozdo,
zapahne vrelo pluće.

O, grobno li mi smrkava
kostima tvojim svanuće.

-

Oh, to je,
i subote ovaj bat
nedotrulu te razgara.

I kosti,
te do kostiju me opeku,
gomila su žara.

-

Oh, to je,
pokoja ne,
van iza rođaja negde i mrenja.
Živ premrem tobom,
mrtva pregoriš mnome
do spasenja.

Oh, to je, to.

Jedinoj

Pjan tobom,
smešak je vreli.

Tamom na zenice
otvorim tvoju tamu
ja, o jedini ja.

Čednu mi prolet,
pakleni plamen navestiš
ti, o jedina ti.

Čedni to presahnuti u plodu,
il’ iza plamena gar
jadovno golotinjom u nebo,

jedno je, o jedina:
do u bespuće, znaj,
putem je ovim trenje.

I dublje li nas nema,
dublje se otvori spasenje.

Molitva

Smagnem li ovo dubinom u večernju,
ili je tihi poj,
il’ dubina se otvori gde bolelo?
Tiho po muci brodim smerni rab.

Pakao, meni, oče,
boljezan, draču na put.
Rastoči o rastoči raba.
Dublje dno duši no stradánju,
bez dna reč ova smerna u večernju.

Koren je ovo,
crva mi, oče, u nagrizánje,
rastoči o rastoči raba.

Jer i pakao je tvoj,
i propoje.
Zalapim toplo iz ove oporine tela.
I koren po koren manje
mome stradánju.