Momcilo Nastasijevic - Poezija

Sestri u pokoju

Subota, mori me tuga,
prisluži, mamo.

Ruže što u muci,
da umine, vezla,
k’o mrlje krvi na zidu
tamom lape.
Prisluži, mamo.

U kutu gde bona pevušila,
na stručak nade kad mirisalo,
žica je, ču li, prsnula.
Prisluži mamo.

Ni tamo, seni, zar pokoja,
no pokoj tražiš međ’ nama,
nedužnu gde te bolelo,
sejo, gde bela prominu.

Il’ se od bola posvetlila,
po kap nam ulja za lek iz neznani,
miljem da svetli kandilo,
bol tvoj gde živ još ostao,
sejo, gde bela prominu.

Subota, mori me tuga,
prisluži, mamo.

Sivi trenutak

I najednom zasivi,
kao pregorelo je sve,
a sve živi.

Druže u tajni,
čuj, mukotrpno se ovo srce
imo sve jeze otisne.

I koji za mnom,
i u neznanju,
greš ovaj čudni put:

Sivo je tamo,
sivinom prostreli bit,
sive su oči tajni.

I kad umiru drveta,
ni tuga ni opomena, te suhi list
čudno tišinom omiluje patniku čelo.

Trag

Čudno li me slobodi ovo
čudnije li veza.

Buknem u tebi, vreo se ulivam,
jeza je ovo, oh, jeza.

I trag putanjama tvoj,
pa me pali.

A čudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeći šta li to ubijam,
šta li budim?

Jer i pepeo će vetri razneti,
a nema razrešenja.

Tonu bez potonuća,
bez dna u nalaženju,
bez dna se izgube stvorenja.

I tragom kuda sagoreli
sve bolnija su obnaženja.
-
Vreo se ulivam,
a čudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeći sta li to ubijam,
šta li budim?

Tuga u kamenu

1

Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza;

A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.

2

I krenem, i rodna kob
sve dublje me koreni.

I kriknem,
i u srce kao nož rođeni zarije se krik.

3

I krvlju tu pa tu
materom u krug.

A svićem sa zorama,
a s večeri setno
nestaje me za gorama.

4

I nemo iz tvari tugom
objavi se drug.

I tugom zacvrkuće tica
i zazeleni lug.

5

I sekira kad ljuto
zaseče dub;

i jagnjetu vuk, – kosti kad mlavi zub;
nemo sve svemu tugom
verni ostane drug.

6

Sloboda robu, – odbegnem daleko,
a sve dublje tu.

I blagoslov što grobu
kolevci prokletstvo neko, -
odužiti dug.

7

Sve zove, -
ostajem.

Korenom u kamenu
tuzi zatvaram krug.

8

Patniku iz tiha srca
to čudno pukne zore cik.

I čudno,
na ramenu sebi,
svetli svoj sagleda lik.

9

Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza.

A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.

Večernja

Klone u dan
gorama u ruj.
Samotna uzdrhta breza
i tvoje telo.
Prikloni glavu ramenu mom,
gorama u ruj.

Strah, osama me,
uza me ti.
Zaspala travka,
sen iz neznani,
samotnu me o čuj.

Klone o klone,
sve samlja ona
domaku okeana
pesma ova lagana.

Bona, kad klone dan,
prikloni glavu ramenu mom,
gorama u ruj.

Djurdjevci

Seta me u čedni dan,
kad ulicama prodaju đurđevke.

Ne vragoli mi,
ne smej se, vragolanko.
To u rodini ona
boluje setu bez leka.

Zanago rosne u jutra
crvenom vrvcom vezivala.
Zanago svele u večeri
suzama zalivala.

Tuđini umom ja ginuo,
Boga ni osmeha njoj.

Prosti me, rodino blaga.

Mre Despot

Mre despot.
O, da mu Gospod
umornu prihvati dušu!

Mre on,
a na čemu ostasmo mi?
Sveta presahnu Lazareva krv:
nebesno nebu, zemlja bez duše.
Agarjanska đorda,
ni tri dni hoda,
za leđima nam tu,
do kostiju zaseca u telo.

Ugrina kovarnog
pomoćnica obujmila nas ruka:
zagrljaj u Hristu brata;
zagrljaj, braćo,
al grleći davi.