Momcilo Nastasijevic - Poezija

Misao

1
Tišinom čudno
sve mi zasvetli, -
krilata pohodi me ona.

Nerođenih zora
zapoju mi petli;
sa dna iskon-mora
potonula, čujem, bruje zvona.

2
Raduj se,
svemu si spona,
pokoji u tebi svi žive.

I duša
tuzi što sklona;

i prazninom što
dani zasive, -
u pohode to sprema ti se ona.

3
I čudom,
u neprohod me spletu,
putanje isprave se krive;

i radosnica suza
orosi me kam.

4
I kroz golet me, u mahu,
dah zastruji aprila.

U samoći to
ne ostadoh sam:

tajno je kroz potaje moje, znam,
noga njena bila.

5
I nespokoji
u pokoj svi ožive.

Sa bezdan sa izvora
poteku vode svete.

Blage od srca srcu
vesti polete.

6
Mreži to, i pauku,
zlosluto što je plete,
prisniva se svila.

Duši to,
svetli za let,
tajno izrastaju krila.

7
Tišinom čudno
sve mi zasvetli, -
krilata pohodi me ona.

Nerođenih zora
zapoju mi petli;
sa dna iskon-mora
potonula, čujem, bruje zvona.

Nagrada

1

Peče ta rana.
Njome, i samo njome,
sve dublje živ.

O, šta je ujed,
otrov tvoj, zmijo, šta,
samome sebi
kad izlučim se u sičan.

2

Pazite,
čudno sam vičan:
jed, pelen li mi od vas,
ili mana;
mrtav od vaše ruke,
ili živ, -
ne zaceli se,
ne ozledi ova rana.

3

Zagorča vaš med,
čemer zasladi;
patvora pravo u moje srce
tim dublje nagradi; -
udrite,
nisam kriv.

Osama na trgu

To kuda neprohod im,
čudno mi se otvori put.

To kuda stupaj ih laki,
stuknem, brale.

Plač i smeh vrve u vrevi,
bukću kao smola,
bledi pronose tugu.

I ja bih u vrevi da vrvim,
osama na trgu me snađe,
tišina njinom huku:

kud oni šestarim,
sa rujnih lica štijem lobanje kob.

Prostreli, o prostreli me raba.
Prominu njinom
sablasno ovo ostajanje.

Prostreli, o, prostreli.
Kamen da sam na veki.

Po mojoj senci da mere
smiraje i svitanja
na trgu.


Znam, na istini je ovo,
i plele bi se u venac duše.
Al’ gnjilu moju
evo, rastočih put.

Iz tri što zadadoz rane
prozrem već lopiš u mir.

Daj da za kapljom tebe
žeđa me bez utola na veki,
za bol, za greh, za blud.

Poznoj

Čajala, vedra ti put,
prozrem, bolelo.
Prosti za bol.

I dodir pokajni moj
svetinju te prokazi.
Nebožan, pozna,
po mrlja greha ostane.
Prosti za greh.

Ni zrna vinograda
tebi za lek.
Tuđe ispile usne tvoje vino.
Za gutljaj po lokva bluda.
Prosti za blud.

Predvečerje

Žarom zatamni u predvečerje tvar,
i oči: bludu li, pagubi na rub
il skrušenju.

Ispolin anđeo
silovito nad krovovima zatrubi.

I ne vide ga, žarki stub,
i ne čuju.

On trubi, trubi
u predvečerje strahobni rub.

I vidim,
samo što pagubom ne bukne
kužna oluja.

I čujem,
samo što strahobno u skladu ne zahori
Aliluja.

Poruka

1

Prozrem vas:
jadna jasnota,
umlje, jadna reč,
mračni put grete.

Zamukni mukom skota; -
dostojan spolja lik i um,
unutra zver
i bespomoćno dete.

2

Mrklo kad jezgro života,
zamrači njim
i prazni umlja vid.

Iz tame sebe tamom poteci van;
rugobom noći
šturninu oplodi dan
u videla neprebol,
u stid.

3

Čujem vas:
na mužansko grlo
zacvili dete,
rikne na pitomine zver.

I sinak bio majci,
ili kćer,
zamukni, zalud glas,
kad nikog i ništa ne zovete.

4

Jadna jasnota,
umlje, jadna reč,
mračni put grete.

Dostojan spolja lik i um,
unutra zver,
i bespomoćno dete.

Put
1

Jer gazilo se tuda,
jer gazilo,
i neboga, evo,
stopa utabava; -
nema traga.

A žedniji hodim sve,
a hode; -
u nedohvat je,
eto to užasava.

2

Hodim, i hode,
a na svaki bat
kameni kora
po nedohvat – blagu.

Od biser-žeđe,
tragom u netragu,
školjka na školjku
tvrdnu očajanja.

3

Hodim, – ni traga.
Il trag bi,
ludi da težak bat
stvrdla ova zdruzga utabanja.

I životom to da brizne svaki kut,
putu zdruzgati je stopu,
stopi put.

4

Hodom to u nehode,
u bespuće neputem,
i brodi da se ne prebrode.

I stopom to, i skutem,
vrelini vreo,
usna kad usnu
ispijajući prokazi,

na kraju nestati ceo,
al proklijali trazi.

5

Hodim,
jer hodilo tuda.

Zaludu stazi te krivuda,
plavetnoj zaludu meti
te obriče čuda;

hod ovaj samo će doneti,
bez jeseni zimu,
leto bez proleti.

6

I znam,
i ledi me znanje, -
šturo je ovo,
stopa u stopu tkanje.

I jalov plamen,
samu kad ne sprži srž; -
jadovan mraz,
kad ne stroši se kamen.

7

Hodom to u nehode
u bespuće neputem,
i brodi da se ne prebrode.

I stopom to, i skutem,
vrelini vreo,
usna kad usnu
ispijajući prokazi,

na kraju nestati ceo,
al proklijali trazi.

Roditelju

Ko si?
Ko i kuda ja,
Plod bez ploda tvoj,
I sudnja ova u meni reč?

Sin, evo, progledavam.
Mrenjem za života
Skidam sa sebe slepi rođaja znak.

I ne kao ti
Strmoglav oplođenju
Slepo na pir.

No voljom, te ne sazdala me,
Put otvaram, evo,
Sebi za uništenje,
Nerođenima za mir.

Plod ja bez ploda tvoj,
I sudnja ova u meni reč.

Radosno opelo
1.

Čemera čemer mi grlu
saćem što med, -
zagorčaj, zagorčaj sve dublje.

Iz gorke rane
dubini provrem u vrelo.

Potonje u pogreb sebi
upalim zublje,
radosno zapojem opelo.

2.

Dublje, sve dublje, -
ploda se ne zače ovde
da utoli ovu glad.

Tišinom sebe
zatrubiti u trublje;
plavetnilu k’o Ikar
vinuti žarko u pad.

3.

Zagorčaj, zagorčaj, zacrni, -
u nevid-ruho
pretvaram se belo.

Poklecni, nogo, posrni, -
uzlet je u nedostižno
što zovu ovde pad.

4.

Parkama hodom ovim
razoravam prelo.

Radosno, u pogreb sebi,
zapojem opelo.

Mrenjem sve življi,
starošću sve dublje mlad.

San u podne

Topal sam ćuv,
prolećem ti podunem.

Đurđevska noć
nad pupoljima tako,
pupi mi pupila, mala.

Plameno mi se izvijaš u cvet.
Po kosi rojem ti pale zvezde,
il’ zraku sunca u vitice oplela.

Vrelini ovoj
brizgaj o brizgaj, vrela
-
To iza sna, znam,
zlatan prah ostane po njoj.

I u poljupcu
prezrele breskve slast.
Zri ljubav. Podne.