Rastko Petrovic - Poezija

Rastko Petrovic - Poezija


Rastko Petrović rođen je 3. marta 1898. godine u Beogradu, kao deveto dete oca Dimitrija, istoričara, i majke Mileve, učiteljice. Rastko je mlađi brat Nadežde i Zore, poznatih likovnih umetnica. Dana 5. juna kršten je u hramu Svetoga Marka u Beogradu. Njegov kršteni kum bio je novosadski pisac i pripovedač Jaša Tomić. Rastkova porodica bila je veoma ugledna i cenjena u Beogradu. Piščeva rodna kuća srušena je prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine. Rastko još u detinjstvu ostaje bez majke, a brigu o njemu preuzimaju sestre. U periodu od 1905. do 1914. god. pohađao je osnovnu školu i upisao niže razrede gimnazije. U jeku Balkanskih ratova 1912. prekida gimnazijsko školovanje u Beogradu. Kao nesvršeni gimnazijalac odlazi na front, prelazi Albaniju i odlazi u Francusku, gde završava gimnaziju. U Nici je maturirao, a kao stipendista francuske vlade upisuje prava u Parizu. U Parizu se upoznaje i druži sa mnogim pesnicima, slikarima. Piše pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izložbi i objavljuje ih u otadžbini. Godine 1921. objavljuje jedinstveni humoristički roman iz života starih Slovena „Burleska Gospodina Peruna Boga Groma“. Krajem 1922. godine objavljuje zbirku pesama „Otkrovenje“. Tokom cele te godine aktivno deluje u Beogradu zajedno sa brojnim piscima poput Milana Dedinca, Marka Ristića, Tina Ujevića i drugih. Njihovo delovanje dovešće do pojave nadrealizma. Nakon što se zaposlio kao činovnik u Ministarstvu inostranih dela, krajem naredne 1923. godine, primljen je za pripravnika. Nastaje period u Rastkovom životu kada sve manje piše poeziju i sve manje objavljuje. Oktobra 1926. godine postavljen je za pisara u Ministarstvu inostranih dela u Poslanstvu pri Vatikanu kod Milana Rakića. Rakić mu omogućuje putovanje po Italiji, Španiji, Francuskoj i Turskoj i, što je najznačajnije, po Africi. Stoga će, 1930. godine, Petrović objaviti veličanstveni putopis pod istoimenim nazivom „Afrika“. Potom, 1935. godine, Rastko Petrović biva postavljen za vicekonzula šeste položajne grupe generalnog konzulata u Čikagu. Naredne godine radi u Vašingtonu kao sekretar Poslanstva. Putuje po SAD, Kanadi, Meksiku, Kubi. Godine 1938. unapređen je u zvanje konzula pete grupe u Čikagu. Drugi svetski rat proveo je u Sjedinjenim Američkim Državama. Piše pesme za zbirku „Ponoćni delija“. Poboljeva. U 51. godini svog života, dana 15. avgusta 1949. godine, iznenada umire u Vašingtonu. Sahranjen je na groblju u Senovitom potoku u Vašingtonu. Posmrtni ostaci Rastka Petrovića preneti su u Beograd tek u junu 1986. godine, i sahranjeni u porodičnu grobnicu na Novom groblju.

Bitinski pastir

Iznad ovaca samo teška planina,
Bitinija sa svojim bregovima,
Veliko veče Azije koje ih koso preklopi,
List knjige koju vetrovi čitaju,
Daleki dah mora i ostrva što se stresaju.

Silaze, tako, padinama Bitinskog Olimpa,
Bezbrojne, neznatne, užurbane kao miševi,
Radi torova pokraj Bruse,
Radi zbijenosti koja štiti od vukova.

Najpre jedno ogromno stado; hiljade i hiljade ovaca,
Klateći vruće, nabijene mešine mleka –
Za njima jagnjad omađijana –
I ovnovi, u istom ritmu, mužjaštva i svoja zvona.
Oči im sjaje u večeri plamičcima,
Na nogama tako tankim, tako nespretnim, reklo bi se da hramlju.

A onda, skačući s busena na busen, nizbrdo,
Iskrsnu on ogrnut prevrnutom kabanicom,
Kao mesečina, skačući niz bregove,
Zvezda, što se sa neba samih skotrljala.
Čovek kao svi drugi ljudi,
Pastir kao svi drugi pastiri;
Na nebeskom bi prstenu bio sjajan, u noći, međ brdima izgubljen.

Mladić, bez naročitih misli, bez čuda,
Prosto naprosto, mladić ogrnut kabanicom.
Samo glava tamna, od sunca preplanula,
Samo oči, noći i vetru otvorene.

„Zovem se Selim. Rodio se u Bosni. Gonim trista ovaca.
Govorim ovi jezik, i mnogi su naši ođe u brdima,
Il su u Brusi dućandžije.
Od Livna sam. Deset godišta da poljanu nijesam vidio,
Ni goru oko Glamoča.
I tamo sam čuvao ovce stričeva.

„Zemlja je ko zemlja,
I u ovoj ođe ima vode i snijega, i krtola, pa dosta,
A janje koje čuvam, dižući ga do ovce,
Kolju ko i ođe,
A onda je svedno za čiji nož i za trbuh čiji.

„Da, neženjen! Čime bih to čeljade preranio;
U kojoj postelji da me čeka,
I pošlje čije, moju glavu da zagrli?
Jednom je prišla jedna đe sam spavo,
I bila tiha i slatka ko mehlem,
I suza za njom mi ostanula,
A ipak sam je u noć odgonio.

„Jer ja sam čojek, a žena ti je žena,
I pošto si je već imo,
Sa nesrećom je bolje u postelji no s njom,
Jer večeri su duge a treba živjeti sa svojim mukama,
Provesti sa svojim brigama;
I dosta je brojati njih, ko ovce da se ne zagube.

„Vremena su se promjenila, i više nije ko što je bilo.
Ja sam bitinski čobanin, al znam da je s ovu stranu Amerika, i s onu Kina,
Da jedni trče za ovcama i drugi za mašinama,
I da ljudi uveče broje ovce a noću broje brige.

„Ja sam ovčar, ali šta sve to znači?
Ovčari ne sviraju više frule kao nekada,
Ovčari sviraju u svoje nesreće,
I ništa više nije ko što je bilo, jer zašto bi i bilo:
I ništa više ne odgovara onom što predstavlja,
Ni to da sam Turčin, kad sam ustvari Bošnjak,
Ni to da čuvam ovce pod Olimpom, kad ovaj ustvari nije Olimp.

„I znam da je gramofon kutija,
Da ako razbijem postoji jedan drugi;
I ja više ne verujem i ne klanjam.

„I ja više neću imati sina,
Jer ni otac mene nije morao imati,
Jer jedan rob ne mora rađati drugog,
A slobodan čojek dovoljan je sam pred vječnošću.
I neću otići u Ameriku,
Jer bih i tamo čuvao ovce;
I znam što znam;
I znam da, što jednom treba i hoću da učinim, učiniću“.

Tako govori jedan mladić, ogrnut noćju i kabanicom,
Pod planinskom vejavicom,
Pod nebom oštrim, tamnim, hladnim,
Kotrljajući se za ovcama niz bregove,
Neznatan, bedan, sićušan, izgubljen,
Skoro bez misli, skoro bez čuvstva i bez užitaka,
Bez veze, skoro glup, skoro idiot,
Dragi kamen ispali sa nebeskog prstena,
Otkotrljan po ovim prostranstvima Bitinije,
Po ovoj Maloj Aziji i Olimpu,
Kao da je bilo gde drugde;
Sa nebeskoga prstena kojim svaku noć
Jedna nesreća sveta drugu verava.

I tako govori, kao što bi i ma koji drugi
Svodio svoje reči i svoju krv niz bregove.

Dignem tad oči nebesima

Dignem tad oči nebesima, nada mnom se plavilo rađa,
Pogledam dole: u beskrajnih svetlih izviranja je java,
I kruži magleni daljni dah, sedefom, dok mleko se rađa,
Na očima ruke providne, čežnjama mi zanosi glava;

Govorim, a glas moj, sa nebom, ko šapatom se bolnim srađa,
Niti ikada mogah izreći – koliko me tad to spasava.
Zaćutim, jer van providnosti postoji li ikoja građa,
Spram koje život ovaj celi izgledaće kao da spava.

Ovde ni jedna zgrabljena strast ne primi se korenom sreće
Nit udovoljstvo da dođe s njom, no mešanje je s tugom veće,
I od užasa evo samog da u smrti je gluvost kraja.

Ali mi za novu onu boju otvaraće se oči druge.
I onda svaku strasnu žudnju tek tad odvešće nove pruge.
Sa mojom zračnom suzom u samu tu sredinu raja.

Dvadeset neprikosnovenih stihova

U ustima još gadno od velikih imena,
I prošlost miriše na hartiju i neoprano rublje:
Evo ja žvaćem vrući hleb u društvu smelih stvorenja;
O, taj vrući kotur, kako me odvlači sve dublje
U tajanstveni život tela!
Evo: otisci poslednjih rukovanja
Novoga zaveta;
Evo sva tela smeđa, debela i bela;
Evo njina druga (i sva redom do milijarditih) stanja!
Skoro me straši silna mudrost ove ruke,
Moj mozak je nemoćan da bude gospodar svih njenih
pokreta
(Ne, duhovnost mojoj pustolovini mišićnoj samo
smeta!).
I ta rebra savijena u luke;
Tajanstveno učešće jednog bedra;
Drhtaj! Puna sala i zvezda je noćas ova noć vedra,
Noć rukovanja!
Te ruke savijene zastave, noge: stovarišta drumova.
Jednom višom voljom ja stavljam ova slova:
Noć Novoga zaveta:
Zato te noćas ja obznanjujem toliko i za Svedočanstvo Sveta!

Fabrički dimnjak u pejzažu i kanibalac čekajući novorođenog

Pretovrio je, gle, sav trud u gustu pesmu, nebu,
I kao kroz trubu dimnjak
Odnese moju ekstazu u oblake i nad sandžake;
Ali ko peva o hlebu, o rubini i o hlebu!
To dole igraju radnici i pevaju vitlovi u reci,
I pevaju u trbusima žena meseci:
Budućih junaka za ceo svet, o hlebu od jedan do devet:
I ja sam mlad,
I tebe rad,
U nje je cvet!
U nebo, u oblak, u svet! Ljubljeni garavokožče,
Ta nije vajde, gledajući u tu ogromnu i neumitnu rotativu
Zasviraj u gajde, u diple, u zurle – sećaš se! onu pesmu živu. Hajde!
Zasviraj u jareće gajde, pa umri!
O slatki brate, zasviraj mi violon,
Sviđa l’ ti se Žan Fransoa Vilon?
Ta on je umeo da bude i lopuža;
Da l’ znaš, brate, one tamo sa Gruža?
Neka im je od mene zaveštana prva majska ruža,
Dok popovi poje – to je još jedino moje – upokoj.
A kad vojnik uđe da se kupa, u reci po noći -
On i njegov konj -
Draga, u koje ću ti vreme doći
Od ljubavi sam bon?
Kad vojnik krepki u reku ujaše,
Zakucaće na prozor tad neki smelo:
Odškrini da samo protne ruku
Pa pomiluje dojku i grlo belo:
I zarije se u tebe sav bez bola.
Tvog oca, radnika fabričkog, s prstiju curi smola -
A po mokrim plećima tvog mladića i tog vranca,
U ogledanju kreću zvezdana kola.

Tu međ konzervama je zgrčen i jedan amor hrom,
Čije su oči pune suza sa ogromnih vizija
Horizonata.

Gle, jahač na konju, kom, Milice, sad tepaš imenom Marata,
U odeći mokroj svoj izveženoj šljokicama svoda,
Zagaziće reku što se zove Istorija,
Daleko negde sanja Kalifornija.
Kad uđe vojnik da se kupa u reci po noći
On i njegov konj,
U koje ću ti vreme doći: od ljubavi sam bon?
Od ljubavi,
U proleće ili u jesen
Smrti dimnjačke zvon čućete;
O basnoslovnom njegovom zvuku kriknuće sve strasti, mržnje…
Ko? Dekameron!

Ali to nije ništa,
O baš to nije ništa;
Gore je ovako uvek vezan, kao kokoš u pilićaru:
Seljanka nosi u ruci živinu i smeši se žandaru,
Žandar zazviždi pesmu staru
Prkoseći odžačaru. Prosjak prosi: daj mi paru,
Tako ti očnjeg vida i ljubljene ti dečice!
Veruj, dragi, užasno je – manometar – srce moje
Zatreptalo; i plakalo, tako dugo u fabrici.
Pa ne ljubi, kad smrt ti dođe draganu tu na usta;
Uskoči međ vitle i međ kajiše,
Dočekaće te ova šuma gusta,
Kao trgovca čežnjiva uskočka četa Radiše,
I razneće to belo telo tvoje, tako puno pobeda i nebesnih odseva.
Svim zavrtnjima, krcajući: tad će iz tebe, škripeći,
Izvući glasne zvukove svih pomorskih napeva.
I trbuh, gle, zategnut kao na bubnju koža,
A u želudcu je jedna arija,
Nju slušajući uspavljuje se velmoža
U aeroplanu. Ko peva o hlebu i o gladi!
Ulicama i kraj bioskopa, pred glumicom mladić bogoradi:
Prisluškujući: Iz želudca Vam se diže opere neke arija!
Ona: O, ne! o ne! to nije od gladi;
To šesti mesec otkucava moj trbuh: biće fabrički
radnik, a pijanicom će ga zvati Skadarlija!

O, pa divna je ta Skadarlija!
Dva vojnika kraj druma sede,
Govore o vaškama i o seljanci,
Zatim o onom što se ne jede -
Bar u vojsci i železničkoj stanici:
O kokošci prženoj na kajmaku…
Bregovi su tako meki, ljubavi moja velika,
Bregovi su tako meki, i reka nije duboka;
Ma kud da pođemo, budalo, bagro, ista nas smrt čeka,
Ista nas baš smrt čeka kraj mile seljanke
U vojsci i železničkoj stanici.
Te nikad njenog olakšanja dočekati neću,
Smrt će mene najzad rasturiti sutra;
Umreću.
Kad?
U hladna jutra.

Dva vojnika kraj druma sede,
Pa ushićeno gledam njina lica mlada:
Ko bi rekao da ko hulje -
Od starice što ih primila -
Ukraše osam dinara!
A ta žena bila tako sumorna
I tako stara;
I njoj su sa ushićenjem govorili o prženju na kajmaku,
Ne bi li se prevarila da im zgotovi…
Ali je starica ta tako lukava;
Ona ne bi ni svraku
Pripravila tek onako
Olako,
Olako.
Kamo l’ kokoš prženu na kajmaku,
Kamo l’ zvezdu da porodi
Budućim junakom za ceo svet: sve u broju od šest do devet:

Zemlja je teška u prostorima,
Vrteći se, dubinu zavrće u ciklon:
Pepeo i slama sležu se na dnu kroz toliko boja,
Drhće u Zodijaku Orion (oriona bez broja);
Toliko je teška, teška, i to od skora!
Teži je jedan Šarlo no sva kozmička mora;
Nikad njenog porađanja dočekati neću:
Umreću. Olakašaće se jednim uzdahom ili smehom,
Otkinuvši od pritiska
Odleteti kroz zrak -
Zazvučaće ime jedne palanke proletnjim ehom!
I doći će na domak jednom detetu,
Koje bledo
Kao vaskrsnuti heroj jak,
Uzeće je u bele ruke svoje pa spustiti u pas;
A jedan jedini voz
Othuktaće svim pravcima u isti čas.

Jedini san

Bahćem se i dahćem, gle, u košmaru i svi snismo
Osvajanje prostora nečim što je bez mere …
Savladasmo poniženje… i ubismo! i ubismo!
Kao da to i mi nismo!
Ja sanjah na rubu proleća, a vi gde sniste
Nedirnuto?
Za njega bar znam da sanja taj san
U trbuhu svoje matere.
Tako tesno obvijen kao da sanja o prostoru,
O dubinama: o, da sna košmarske razmere
I drhtanja!
Njegov mozak tek utiče u lobanju:
Tako mu oko sveg tela kruži čudna misao;
O, veličanstveno je da se u divnom ovakvom moru
I čekanju ne utapa nijedna vizija stvarnosti,
Oči mu se još nikada nisu obnažile na svetlosti.
Nad glavom ruke te: šta dotiču, šta pridržavaju?
Il jedan refleks milovanja i stvarnosti
Pomilovati znale su
Još pre no što se rodiše!
Probijajući se kroz san i ljubavi
Kako ćeš utonuti u nemogućnosti
(Gde neće više leći trbusi i sni,
I kojim kao da vladaju neki drugi zakoni
Koji već i nisu zakoni
No iznenadne neke radosti i nepodnošljivi bolovi):
Kad je za tebe i to nastanjeno fantomima,
Koji ne ulivaju nade već obeshrabrenja;
Da l s tobom, ili oni sami,
Nađoše put ovuda za beskraj?
Sanjao, ne sanjao; psovao ti po drumovima:
Oči će ti zauvek ostati zaražene
Užasnim zbiljama koje si negde živeo,
I kojima ćeš opet pošumiti,
Sve provalije sna,
Još pre rođenja – zalud za spas tvoj – od beskraja obnažene.
Pa nijedan života san
Nije tako čist
I od svega čedan, kao da je u trbuhu neke matere;
Prohodim kroz onaj tmuri prostor gde svaki list,
U sanjanju, poriče da ima jedan svet
Koji je van ovog: slobodan, i bez mere;
I opet kroz iste sale sna
Zakucam prestravljen na mišićna vrata ovog života:
Ah, jedan, dva! ah, jedan, dva!

Lovčevo bdenje

Ja i osam evropskih dosada
Posedasmo da igramo karata:
Imena Dantona, Robespijera i Marata
Spominjemo uz smeh.
Čudna nam želja duše potkrada:
Da duša pomrlih stolu bude prizvata;
U čas evo Dantona, za njim evo Marata:
Bolno se grče prsti i lede,
A glas je suh i bez jeka,
Ponoć je prošla, dva sata,
I mrtvaca glave blede i sede.
Pod prozorom talasom srebrnim šumi reka
A glas joj je suh i bez jeka,
Suh i bez jeka.
Bolni, zgrčeni i hladni, ja i osam dosada
I tri vođe revolucije, igramo se, kartamo.
A na kartama da su slike ljubovca naših, o jada;
I naših očeva i prijatelja, da l’ znamo –
Il’ samo nam se čini – i srca naša ranjava
I krstovi i listovi?
Daleko otiče reka Sava,
Njeni talasi udaraju ispod prozora.
I mladost prođe žurno kao snežna odora:
Daleko će oteći reka Sava.
Pa ja sa psima jurim u lov:
„O kneže medvede, budi ljubazan, dođi pod moj gvozdeni lonac;
Mesec, ključ i katanac!“

Molitva vuka

Bar spavaj, bar spavaj ako moraš crći, zli putniče,
Uvek na obali dana, kojoj je druga Nepovrat,
Sve što si oteo od njega ti, ljubavniče,
To je poverena ti tajna, ko gad il brat;
Pa sve što je dublji, suzniji o, noćas tvoj san,
S neočekivanošću strašnijom razmileće se po tebi dan.

Odjednom ruka diže zastor, i zagledah se u zoru,
To mislim beše prvi put da se udubih u taj prizor;
Kada i na poslednji joj odbles duhom bih u odgovoru,
Podne već beše prošlo, ja još gledah kroz prozor:
Zraci su mi duboko prodirali u lice,
Onesvestih se tad opet, na bučni, zli tok ulice.

Izbljuvah celu prošlost po podu svoje sobe,
Ruke mi behu krvave kojima je nisam ubio,
Ječao sam tada besvesno nad tragom svoje rugobe;
Dovukao sam se do albuma, tu našao njen lik i ljubio,
Svaki drugi bi se za to na mestu mome ubio,
A ja sam se jedino u prisebnosti svojoj gubio.

Pio sam hladne vode, zatim plakao,
Spuštao čelo svoje na kamen, milost Njegovu pozvao;
Pisao prijatelju ipak da sam dušu đavolu prodao;
Poručivao posmrtne liste, poslednji novac tu dao:
I nikog nije bilo da dođe da me uteši;
A moj lik bi sam se grčio, kad bih naredio mu da se smeši.

Već više dana ležah na podu, u bunilu,
Toliko je duša moja teško patila,
Sve jedan i isti san stajaše na krmilu,
I ludilo je noćno razvilo svoja krila,
Dok se vrata na sobi nisu otvorila,
Kroz samu crnu patnju duša je jedrila.

Tek škripanje me vrata do pola sna iščupa;
Ne mogoh doći sebi, premda obamreh od užasa;
I najmanji šušanj odjekivaše u meni kao lupa,
I ne znam čega još strašnijeg prezah u bolu tog časa,
Činilo mi se da neizvesnost traje čitavo pola veka,
Tako mi večnost se javi pred onim što me čeka.

To beše moj prijatelj koji žuđaše da me vidi;
Pogođen mojom patnjom, sede i plakaše,
On, koji negda reče da mi na sreći zavidi,
Teškom, studenom vodom tiho me sad umivaše:
Nekad smo se, ko dečaci, po istoj rečici gnjurali,
A zatim, pod vrbama, za istom devojkom, plakali.

Poljubi i tad mi ruke i moje stopalo,
I teško se mrštio nad svojim okom, jer je plakalo,
I sto puta poče onu misao da govori,
Kojoj bejahu onda tolika bivstva izvori;
Na svaku reč koju bi izgovorio,
Strašnom šupljinom bih mu platio:
Samo na obrazima mi njegovi vlažni dlanovi
Prelažahu svežinom morskom kao žalovi.

Ipak u strahu prezah da ne preživim ovo i u snu
Gde dovoljno će spavanje pregoniti me, u truljenje,
Kada nijednim dizanjem svesti neću se iščupati tom dnu,
Već kroz spektar razjedinjenja završiti najzad seljenje:
Moljah ga da ne odmiče se, veče to, od mog spavanja,
Pa ako primeti plavilo lica, sam me probudi;

Ne pomogne li glas mu znan, strašna će možda šibanja:
Jer žudim (ako ozdravim) da vidim Je još jednom kako rudi.
Prvi put dakle spavah, ne nadgledajući tok života,
I sanjah isti baš čas životni kako odlazi,
I kako ravnodušnost, neprebolna, u porub svaki silazi:
Osvrtah svoj bedni lik, gde ljubav mi bar bi sirota.

Kad se probudih, videh ga čak u uglu,
Ukočenog, bledog, raširenih očiju kako me gleda,
Da imah samo snage, podao bih se ruglu,
Toliko mučno behu njegova usta bleda.

Tek pomože mi da uzmem, supe – dve-tri kašike,
A ja se mučno zgadih: uprljah njegove ruke,
Smešeći se da me ne smuti, pogleda tužno u njih;
Bože moj, gle! Pa, i ovo, maločas snih:
Toliko me je sad grozno sram,
Odvratim glavu, zatvorim oči, i plačem sam.

Bacih se na kolena, ispruženih ruku, u očajanju,
Od strasti, muke, obnevideo;
Bez reči, nem u svom urlanju…
Ja sam se večno dakle stideo:
Šta sam učinio od svoje mladosti, čistote? Kako
Upropastih šume, reke, životinje! Šta je sa
Mojim ljubopitstvom, žudnjom! Toliko noći:
Imam još uvek prava, objavu prava, ali ukus,
Ukus života. Pljujem!

On, od koga bežim, Sunce!
A Vuk? Ja: Vuk!
Vrelina mi sviće iz krvi,
Iz krvi zora za vrhunce;
Iz krvi ovaj strašni huk,
I zavist ova koja se strvi;
Iz krvi…

A prijatelj: „Gospode, on ti veli: Ti znaš da lice
Tvoje štujem!
No rečima pogrdnim koje jedino sada zna,
Rečima koje čupa iz muke svoje i sna!“
Vikah, vikah:
Za ove reči jedino ti smeš da znaš!

„Gospode, Gospode, on veli: u savest svoju pljujem,
Al’ koliki užas i koliki strah!
Ti znaš, jedini znaš, da lice tvoje štujem.“

Zatim bejah iz rođene svesti izbrisan,
Koja još uvek budna osvrnuta stajaše na nebu,
Pod njome ležah, telom, odavno iskrhan;
Nečije ruke mi na čelu, brižne su, ko na hlebu.
Molim se Gospodu, svom glasu, ovoj čaši,
Za prijatelja, mrava, magarca, kutiju, petla,
Molim se udaljenome onom vojniku koji jaše;
Iz ove skrušenosti, svem što je dlana svetla,
Molim se, ne izgovarajući to čudno ime njino,
Da ne sputam im podlo i malo svetle snage;
Tolike su mi večeri, i jutra, bojile hleb i vino,
I ono što svakog meseca primah ja od te drage.

U začeću, usnih samom, da granam život sa Bogom,
Zbog nerazdvojnosti, u sramu, da leži sa mnom on,
Da ja sam njegov zao duh, on meni duh svetao,
Da nema neba nit greha gde ne može nam biti dom
Da praštati mi verno nije on nikad, nikad prestao,
U časovima patnje ove da pati sa mnom i on.

Al’ da me vuče stalno sa sobom, u težnji svojoj za savršenstvo
O bol, o bol! Dati mu ruke i biti večno Beskorenstvo!
No pogledaj moje oči bola pune pune su suza,
Sve što ti pružim sve je to To i čisti bol;
Moje ruke! Čisti, o čisti bol.

Pa, evo me, ja sam, druže, Gospode, ko negda u detinjstva dane,
Premda bljujem svaki čas, i ruke su mi izbljuvane;
Ti više bi možda voleo da je na njima krv,
Ja odbacujem svaku savest, rad tebe da sam crv;

Udicom tvojom ranjenog želuca, ne snosim više hrane,
U ovoj mračnoj sobi, u akvarijumu samoće,
Gde ležim na dnu u očajanju.

Molitva, da ne bi bilo stida ni psovke,
Za puteve na suncu, za sunčanice, za plovke,
Za lisice, za vukove, za jazavce.

I za bol, i za bol!

I za mladića, što s glavom nad rekom beše u travi,
Zvezdani pod sobom što je gledao svod,
I ribe izmeđ zvezda, i tice, u strani
Glava njegova sama plovila je ko brod.

I bol, Gospode, i bol!

Molitva za Njega, Sunce!
Molitva, tim, za mene!

Njegov, Gospodnji, glas, i svi glasovi;
Oholosti, nije li demon to tvoj i tvoji grehovi

„Došao si najzad, najzad mrcvareni pesniče,
Protrljao oči rukom, video da zora sviće,
Pogledao u mutnu ovu zemlju, gde zlato nam se stiče,
Došao si najzad sam krvav i zadihan pesniče.

I oslobodićeš, pustićeš preko knjiga, naše zvuke;
Ko je izmeđ’ vetrova dosad razazno naše jauke:
Jedini ti si kroz rudokope reči svirao ove zahuke,
Jedini ti si sviralu probio za naše zvuke.

Bio si pijan od mladosti, il sumoran od brige,
Po čelu mračni ožiljci, tu neba trag i kacige,
Ruke ti pune žuljeva od naslanjanja na knjige,
Al’ skočio si eto mladićki i otresao si opet sve brige.

Dosta godina trebalo je da dođeš do ovih reči,
Dosta ognjevi ređahu da dim ti pogled spreči,
I udubio se kamen kolenom koje kleči,
I pod teretom mržnje povijao si pleći.

Mora da si skrio u sebi i porok i besnoću,
Kada onako podmuklo probijao si se noću;
Mora da si se stresao zorom i tražio u voću
Sitosti, mora da si spregao gvožđem besnoću.

I uputićeš, uputićeš srcima naše zvuke,
Ko je iz olujina dosad izdvojio naše jauke:
Jedini ti si kroz rudokope reči svirao ove zahuke;
Ti, kroz planinu, sviralu dubio za naše zvuke.“

Ah! Bože!!!

„Ko je uzdahnuo?!“

Ne sećam se više. Patim. Ah, patim strašno;
Gospode, Gospode, zašto si mi vrelinu ovu udahnuo,
Ja njome ljubim, ja njome mrzim, i zavidim izdašno;

Ja bih hteo, strašno, kroz oganj svoj izaći.
O, Bože, Bože, ja ne ljubim više tvoj svet,
I rasturam se svuda gde nadam se još, da ćeš me naći.

„Ćuti, ćuti, grešniče. Pogledaj ovaj cvet!

„Sećaš se one zvezde što sijaše kroz usta seljaku?
To beše sveža kap vode u njegovom stomaku.
On je psovao, tih hiljadu svetlih Sunaca, kad odlazi da kopa,
I pretio prigušeno da svetu neće da je rob;
Svakim udarom motike u zemlju zidaše u nebesima grob.

„Ja ću nameniti tebi taj grob!“

Noć Pariza

(Sa poslednjeg snimka materinog)

Da li moj otac prema…
Da li moj otac prema tebi, majko, beše zver
ta najdivljija, najdivnija, što je čovek?
Majko, otac moj beše li zver
Kraj tebe, il’ samo istoričar:
jer i sam ja zver?
Našto mi sav ovaj život i prolazna mu čar,
majko, ako i ti – moja kolevko – ne beše zver!
E dobro, a te oči sa slike tvoje na samrti,
užasno što pate: nikad ih se neću moći osloboditi!
nikakvom ih neukrotljivošću moći neću zastrti.
Nije li i tvoj život bio životinjski:
jednom fatalnošću ću u užasu strašnom umreti!

Tu taj bol bez smisla sveg mesa, tvojih ruku, glave!
nikada, o nikada neću izdvojiti košmare od jave!
nikada! Užas: ako je meni ovakvom apokalipsa poreklo!
O, hoću da znam koliko je za mnom tad krvi isteklo…

Nikada! Zašto me nikada nisi išopala,
da se jedna ljubičasta modrica
na mom dečačkom debelom mesu rascvetala?
Ta opekotina, taj otisak ti ruke mi drag
i danas bi mi evo bio trag,
do kolevke mi pune krvi,
do porekla mi tvoga mesa,
samo ne ove oči, ne ove oči patnje. Gle, besa!
Materice, ja bih da zderem sa sebe tu patnju.

Najsentimentalniju o sitosti legendu

U duši mi je odaja prostrana,
U njoj klupe drvene, i tri peći zidane.
Neko zdesna ulazi i ovakvu čudnu priču ispriča:
“Ima li ičeg lepšeg od tresišta pokrivenog biljem,
I ptica koje se nad njim dovikuju;
Ima li ičeg veselijeg od premlade devojčice
Što trči uskom stazicom?
Evo je skače čas na jednu nogu, čas na dve,
Toliko je vesela.
Htela je već da prođe, da nađe ubavog mladića,
Da ga poljubi na usta, kada ševar ugleda.
U ševara tri su lista: jedan crven, jedan plav,
Jedan od zlata. Ševar se na sve strane poklanja,
Jedan list veli: poljubi; drugi veli: zagrizi;
Treći najzad: pojedi,
Devojče potrča da ih uzbere.
Ali je tresište rovito: više se nikud ne može
Nego u dubinu do kraja.
Devojka pomisli: da li je dovoljno duboko
Da joj se visoko telo utopi.
Pa kada se uveri, nasmeši se i opusti!”
U duši mi je odaja prostrana,
U njoj svako veče jedu jegulje pržene.

Nešto što ne bi trebalo da znam

U ponoć kad pođem ulicom sam, sam,
Ulica je suviše široka i crna,
dva prozora su svega osvetljena,
U ponoć kada pođem ulicom sam, sam.

Ja znam,
Ja znam,
Ja znam.

Da je majka rekla kćeri: “Zatvori, promaja je!“
A kći spustila vez i ustala i pošla prozoru
I pošla i zatvarajući videla nekog da prolazi,
Koji joj uznemiri dušu duboko i nasmejao se duboko.
Sedela je pred majkom, sedela nekoliko hiljada godina,
Onda joj rekla: – Ako ti je promaja u mojoj sobi,
Što ne ideš u svoju? A majka uzviknula: – O, kćeri!
I obeznanile se obe u ponoć kada prođem ulicom
sam, sam.

Ja znam,
Ja znam,
Ja znam.

Kada je umro krevet broj 8 u sobi broj 9,
Doktor da je otvorio leš. Ptica zapeva na grani,
Devojka zapeva u bašti. Doktor trbuh proseče,
Izvadi bubreg bolesni: O koliko je veliki!
I bi mu milo u duši što će i takvog imati u zbirci.
Ptica zapeva na grani, divka zaplaka u bašti,
Doktor je spustio čudni bubreg u teglu!
Sve bolničarke behu tu i dva čistača bolnice.
Mirisalo je na jod i mnogo vate.
Bol zatvorio u teglu a šupalj leš izdao
Porodici vrlo ucveljenoj što je čekala. Kola čekahu
Pred bolnicom: jedna za doktora, druga za mrca. Noću
sam, sam.

Ja znam,
Ja znam,
Ja znam.
Da sam u noći, i u životu i svuda uvek sam, ja znam,
ja znam.

Ovo o jednom pesniku

Čudo Gospode, veliko čudo!
More: ono, ono! svud more!
Mi smo se peli uz planine
A kroz granje i kroz gore
Modra,
Strašna – riblja – večera.

Čudo bože! ogromnog čuda!
Reči nam zvižde brže no kuršumi;
Bože, spasi dušu našu u prašumi!
Koračamo, a palac kroz poderotinu od cipele,
A oko kroz poderotinu lica:
Uči uglasti kostur kamena i sardele;
Pa uzbudljivije od ljubičica
Miriše ljuto mleko nepomuženih krava
Kroz planinu!

Ujed njegovog genija: iz tela
Izazvaće lučenje najljućeg otrova;
Ali jedna jedina reč, besprimerno sazrela,
Otpašće – ko smolom – s usnih uglova.

Pa deran koji pronađe ovo docnije,
Može l’ oprostiti mladosti ljubav za bundžije:
Pomisli na njega, ovu pesmu što krije
Tajnu naklonost; i zbunjenost ga trza!

Da li će zveckati džepom; umirati od gladi;
I on razgolititi reči da osramoćene beže:
Prezrivo se cereći, odbiti ma šta da radi;
Bogohuliti danju, pod pokrivačima se moliti – kad leže?

Uzeti ga treba za ruku pa izvesti u polje,
Da tamo zaboravi sve pesme
I čak bol svoj koji ne beše dubok:
Te noći bi jeo više i spavao bolje,
I ne bi osećao da mu postelja zagriza bok,
I da je život dug.

Ali pred zoru, preko svih gubera, ubiti treba
Pesnika; da ne poteže ličnost svoju iz detinjstva:
Kao slučajni, zamešeni, kanap iz hleba
Kim neće nahraniti nikada sebe, kao ni zverstva!

Jer rođen posle sedam meseci trudnoće,
Preturiv sve nesreće, želi da se vrati majci;
I, ne izlazeći više nikada, hoće
Da izbegne – bar večno – toj gnusnoj kazni, toj hajci.

Al’ zalud! u očima električnu viziju,
U ušima zviždanje ubice-prostora, lokomotive;
Dva-tri sumnjiva stiha, istoriju:
Odnese; a sa telom ujede – nepogoda – neizlečive.

Zatim se probudi, pogođen od udara,
- Mesto utroba da ga obavija, eto sudar:
Teška misao, tek dovršena u njegovoj glavi,
Stade da, nedonošljivošću svojom, umara.

Oseti se beskrajno nesrećnim; opor i star;
I da će ivica što se plavi,
Odviše širokog sveta za ugroženu mladost,
Da ga kao najbednijeg skota umori…

Tek tog trenutka On poče da govori.

Ponoćne delije

Kroz čarnu goru oni jaše,
Kroz čarnu goru oni zure,
Sa neba kaplju puste ure,
Ponoćne delije kroz noć jaše.

Dragane divne svoje čini
Istkaše čežnjom po planini;
Kroz granje zvezda sjaj se lije
Po putu jezde žar-delije.

Gde kopne ponoć rujnog granja
Šapuću daljnjih reč dragana,
S rukom na srcu koje bije,
Nad konjma snijuć san delije.

Tu besne zveri izdisanje,
Tu kaplje krvi lišće krije,
Dok projahuju kroz sve sanje
Ljubeć kob svoju kob-delije.

Konjici ko da njini vrani
Ne tiču tle zemlje gora
Već da su oni novi dani
Bez sjajnog zraka i bez zora

A grdne senke što se vinu
Ko da su senke konjskih krila
Što pođu sa njih u visinu
Kroz jarku svetlost zračnih svila.

I ljubav naša čak ih skrije
Od nas. Ni topot više nije
Dokaz da behu noćne ure,
Minuše mračno kob-delije.

Jarki pastiri naše paše,
I tolka čežnja, žal i tuga…
Nad zemljom tamnom kud projaše
Svodom zasvetli nova pruga.

Pustolov u kavezu

Ne ličim ni na hrast, ni na propeler,
drukčije proždiru parobrodi
okean, sunčane senke, modro granje.
Da li ironiju ili osnaženje na život novi,
proleće, sad mi donosiš?
Neukrotljiva je tuga za mladošću, nesavladljivi drumovi;
probuđena na košare skočila moja želja,
čeka; roguši se, nigde nema nikoga.
Zbrisaću sve mutne reči između sebe i boga,
pouzdaću se samo u svoje ruke,
celivaću goru ili hajduke,
komični potok što žubori.
Ubiću kakvoga gnusnog sanjalicu,
mesto senki zasaditi mu zeleni vrt po licu;
to krv iz mene govori!

Sitosti, sitosti, svuda na hiljade!
Ta zadovoljenje pohote samo uspe da me načini čudovištem
što drhće, dahće, zviždi od trbušnosti i zasićenja:
ne znam (šta me se tiče!) da li priroda onda mora da me prizna,
ali je prevazilazim.
Kao ogromna plazma sred dahtanja,
žvaćem oblake zelene, šuštave,
sva moguća društva i slave
komika su tada;
pa da opštim, zaboravim da dajem ugovorene znake,
već se utapam u besprimerno otupljenje,
i varim, varim, podrigujući svu tu zbrku koja mnoge očarava,
pa iako čudovište bez oblika, bez sklada, ja ipak nadmašavam.
Ovde na ovoj postelji zatvaram geografiju:
nema više dužina, širina; samo nogu,
ruku; sve se širi!
Ima takve neke moći u meni da samo jedno mogu;
sve je utopljeno: beskraj, pustolovina, manastiri,
moj život mi sija kap zvezda izdaleka,
i sve ono što treba da se nastavi čeka
da je prvo ugnjavim pesnicama, pa…
Nema više ljubavi za čovečnost, već dahtanje.
Više držim do tvog tkiva no do života,
i ništim sebe, ne iz ljubavi, već iz besa;
sa tobom počinje životinjstvo i kanibalstvo,
zbog tebe neću stići trezne svesti ni umreti,
moj trbuh nije mogao još svariti grudvu krvi i mesa.
Mesto vrba, udove i creva prostirati na Cveti.
Tako visoko peo, tako duboko ronio u blato!
Čovek,
kom dadoh prijateljstvo
u vremenu propinjanja ka savršenstvu,
ili da mu se smejem kroz sva čuda zauvek,
neka se seti da sam lovio medvede iznad jezera,
drhtao, pisao pesme, hrkao sred oltara.
Kad bih hteo ispričati noć
lova s lovcem mačem na divlje svinje,
nijedna mi muza ne bi mogla zadojiti takvu moć:
trebalo bi iščupati celu noć tu iz sebe
kao basnoslovni mač;
nastalo bi krvoliptenje za slikom
koju utisnu tada noć i lovac Mač;
pred nama leže mrtvi vepar, vetar i tolike zvezde.
Gle, sipam krv, zvezde i salo u ovaj pehar;
možda i preterujem meru alkoholstva … ali
od planinske vode ja ne nađoh nigda misli trezne…
Valjda bejah i snob…
ali posle svih velikih ekstaza,
otupim čak i dosadu da shvatim.
Ne, ne! Zar ipak samo komad boga, bačen u svet,
nemajući nikakvog srodstva sa onim što me okružuje.,
i kevće, i laje, i tuguje,
taj komad džigerice bačen za hranu psima,
i predaje se najzad nekim veličanstvenim zanosima
rastrzanja; ja imam toliko genija
da bi dvadeset manekena postalo od njega duhovima,
pa ipak ja hoću da pušim tela, a mnogo me briga:
istorija.
Šta istorija! šta Kaledonija!
Retko da nisam drugi, da mi ime nije: Neko,
da ne pevam:

Jedan poljubac dug na njena usta
koja pritiska na rđave karte gde je slikano cveće,
poljubiću je tako često na prsi,
jer se sanja o devojkama koje zadrhću rano,
i kojima je uz oči zelene dano
da im noć odnosi glas kao šešire,
kao pad teške hladne vode.
Ti, čiji sam sad ženik, koja govoriš hladno o smrti,
dok su po tebi barbarstva moja slovenska
i njini perunski vrti,
svojom kosom kao vencem me uzvisi:
da u poljima jelisejskim kojima budem šetao
moja senka uvek mirna bude,
izmeđ večeri koje ne plave i zora koje ne rude;
da kad pođem na zbor među negdašnju slovensku gospodu
uz sela mirna ili uz vodu.
kada zboriti im budem stao:
veličanstven i gord da sam na tebe, ponosit kao šumski petao!
Stihovi, nosite me daleko od ove zemlje:
u mukama me za bolji život rađala majka,
radi višega otac je sa ushićenjem plodio;
život mora da je drag, a ljubavnom da se stremlje
kada sam se kao Magbet u tolikoj žurbi rodio;
nad rekom a pod nebom lovcu na domet leti čajka:
za njom, o za njom, stihovi moji, budimo hajka!
Budimo hajka! Evo druma po kom gazimo puk ljudi,
na konjima smo, mladci smo, stupamo krepki gvožđa volje:
osvrnem li vam lice, na njemu osmeh, tuga i ćudi,
ali upravljenom unapred značenje mora da je čudno bolje;
beli se drum u beskraj sve više izmeđ borja,
sa njeg će na Kumov Put neosetno preći nam žudi;
briše pesma moja: to oblak češlja kosu gorja.

Trenutak makar samo – daleko od ove zemlje,
jer čini mi se da mi se opet zbivaju one čudne stvari
što kao da se prikradaju sa drugoga sveta;
usta mi evo puna krvi, a usna napeta,
raspinju me užasni bolovi i sram,
grudi poblede a trbuh zažari;
a uvek sam tada u gužvi neke gomile, pateći sam,
bolničkim kolima odvode me na giljotinu,
stazom blatnjavom iz koje izniču žene.
O! mrzim, mrzim da mi otkrivaju istinu,
da sviću dani i da gledaju u mene!
Gde sam to sada?
Verujte da je onda tek ono: kad me dosada savršenstvu vodi,
onda mi je dosadno, onda sam opet stari Sloven
u čunu koji jezerom sivim brodi,
i pun junaka čija pada sen
na vodi. O, ponekad mi se zbivaju čudne stvari,
kao da se spuštaju sa drugoga sveta:

dok me ponova ne obuzme veliki vrtlog strasti,
sve žuto, crveno, zeleno pred očima;
tamo, gde je nekada bio dugački vidik planina,
jedna noga, jedna glava, jedno smejanje bez trajanja,
mnogo zlata, zlata i rasputanost časti,
moćna uzletanja, u krvave kaše, utapanja.
Nema više želje, već da izbrišem postojenje,
da ispunim sve sobom, sve razmake, sve šupljine,
nema više ni duboko plavog ni planine,
samo: krkati, hrkati, čmavati i groktati,
biti gnusna, ogromna, drhtava plazma:
a time prestaje ova pesma i nastaje krvavo otupljenje.

Preinačenja

Tako opori mornar pada u more
strmoglav,
Otčepljujućeg naglo primio ga i život,
A nagrizaće ga do zore
Tajanstva, i sva ta ljubav zamiriše na jod.

Jedino zbog ovih razderanih obala u rukama,
Kukavico, zadrhtaćeš zar opet!
nimalo strpljenja da prkosiš mukama,
Pljuni! Savladaće te pesnicama svet.

Stari mornar strmoglavljuje se u more
Čep majke, s glavom naniže kao u život,
Otčepljena boca krvavo vino toči u zore
Tajanstva, i rasputanost, gle, miriše na jod.

Od rođenja je crtao dragane u smrt,
Tako umirući ceri se nad albumom;
Mornaru moj, sav taj vrt
Mladićstva svoga ne poredi sa snom:
Strašan jedan krik razbudi tvoj pad!

Pa zagnjuren, zagadiv pučinu, iz prošlosti očima,
Odeo si beskraj sa poderotinom u besmrtnost;
To nije kao kad si plave čakšire svoje
Krpio satima:
Neće svariti niko tu kost!

Iz tela bolnih i iz voća isisao si svetlost,
A potom sa rođenom jetrom izbljuvao to u besmrtnost,
Bio si pusta sprava za premeštanje stvarnosti:
Da li ćeš naići pritom na lik? spokojstvom da te ugosti,
Da spreči onaj krik opori užasa
negde daleko u večnosti (ujedom mračne otrovne tečnosti).

I iz zadaha posteljnog znoja i nikotina,
Ispe se kao rođaj po katarci,
Zatim se spusti do najmračnijih dubina:
Mi saznasmo za iznakaženost mu lica… al’ udarci!

Udarcem, čvrstinu neba zahvativši rukom,
Komad plavetnila odvuče za sobom:
Sada je njegov pad kao i grom,
A nebo sazrelo tako za more
Bujice neprekidno kaskadom
Izliće ceo svod do zore.

No mi ostasmo – trzanjem prirode iza smrti unakaženi,

Mornaru, tvoje – nesrećni:
No ne, ne, rad tvoje seni:
Mogućnost nove jave nas muči!
Pođemo na put ma gde, ne usuđujući se da osvrnemo glave,

I uvek pred sobom vidimo košulje tvoje plave,
A azur nikad više,
Ni čeljust tvoga dlana nikad više;
Želudcem zar svojim žuđasmo
za voćno tvoje truljenje i pad;
Uz tajnu tela kad zagrizosmo u okean,
Taj plod detinjstva kojim nam sazre san,

I koji daleka glad odbaci u naše krilo.
Tada i ono što bi već bilo
Najužasnijim grcanjem i da se snilo, tražismo zacenjeni:

O, bolno neko prapotopsko meso;
Drhtanju našem kao da si streso
U nedra, sa grana svojih mornara
Ti, Okean! – toliko saznah: GO,
I čas preobraženja neodložnog da udara:
Jednom kornjačom korom u dno mramorne lubanje,
A iznad psećeg sna, koga dogriza senkom granje.

Proletnja posmrtna lista

Sa utehom kao da bi podnosili
I ovaj pakao,
Kad bi za njim dolazio ma jedan gori;
Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao
Strah ništavila krajnjeg
Što me mori.
Nijedna vizija nije nego vizija smrti:
Ali u zoološkoj bašti su i botanički vrti,
I ništenjem začas probudimo lepotu.
Zadremam večeras, gle,
Zauvek,
Pitajući:
Da li to sviraju mazurku ili gavotu,
Ili što drugo.
Zbogom.
U 11˝ opelo, crkva Sv. Marka!
Sa utehom kao da bi podnosili
I ovaj pakao,
Kad bi za njim dolazio ma jedan gori;
Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao
Strah ništavila krajnjeg
Kad me mori.
Naš sin, naš brat, naš unuk
Nikad neprežaljeni,
Jovan,
Umre u cvetu svoje mladosti
Na dvadeset i prve godine rođendan.
U nedrima hraniteljke zemlje pobeleće njegove kosti:
Dok ucveljena majka isplakaće do slepila zeni;
O, jadni sine,
Zar si široku svoju sobu za tako uski promenio stan!
Naš sin Jovan
Bio najbolji đak;
Od svih drugova ljubljen i mio,
Kao krin među devojke nosio muškosti znak.
U jedanaest i po opelo, crkva Sv. Marka.
Ožalošćeni…
Oči plave tvoje: njive malene neba.
Po kojima prstima sejao si zvezde;
I misli ti kao košute što se u toplini gnezde. Ali tvoje grudi!
Jadne tvoje grudi: sama tuberkuloza.
U dečaštvu džbunjak zeleni sveži,
U mladićstvu što ga nemilosrdno obrsti koza.
Kroz njih duše vetar ništenja i studi,
I uvek je noć u njima, Jadne tvoje grudi:
Samo u praznini što kao grozd srce visi.
Ne, Kaica Vojvoda više nisi!
Bolani Dojčin možda samo.
Ili ti je srce ptica što je nogom vezana za granu
U mraku:
Svaki čas trudi se da poleti, krilima zaleprša,
A onda je mrtvije obešena.
Kao hranu,
Proždire tuberkulozu.
Pod njom pustoš krša,
Rovitih stena.
Ili je jedini grozd okačen o lozu,
Kao sok iz tebe siše tuberkulozu.
Pod vrbama je pisao pesme,
Kraj voda je sanjao devojke;
Zažarene mu bile jagodice grozničave
Na pomisao: da jedne malene dojke
Nikada dodirnuti ne sme,
Pod vrbama tek zelenim, na obalama Save.
Mislio je da koliko je njegova prijateljica čedna.
Isto je prezirna i srca ledna,
Pod vrbama tek zelenim na obalama Save.
Na adi prekoputa
Ljubila je baš tog trenutka, opijeno,
Jakog i milog jednog regruta.
I to je sve.
Ožalošćeni,
… do groba.
I na grobu će biti napisano da je bio
Talenat veliki, i da je umro vrlo mlad.
Jednom pre smrti poginuo je bio kao heroj na Ceru.
To se dogodilo ovako:
Pred veče napusti dom,
A imao je tada godina šesnaest,
I uputio se najbližim putem kojim se lovci veru.
Do jutra je već stigao tamo lako
Usred bitke, kad se kršio najžešći lom.
Pod kišom kuršuma, pukovničku naredniku odnese zapovest:
Napred, na juriš! –
Jedini se kraj pukovnika nađe on;
Sam od jedne granate bi zakopan.
Svi držahu da je mrtav i počast daše,
A on malo ugruvan kući stiže već drugi dan:
Napred, na juriš!
Bitka dobijena.
Bio jednom heroj i sam;
Doboši objaviše njegovu pobedu:
Pam, pam! Pam, pam!
Bio je jednom heroj i sam:
Pam, pam!
I to je sve,
I šta bi više!
Opelo, crkva Sv. Marka,
Saučešća primaju do groba ucveljeni.
Kakav je danas divan sinuo dan:
Na suncu se rascvetale sve ruže,
Život Jovana neki je daleki san,
Iz čamca gledam kako ribe kruže.
Pod talasima gledam kako ribe kruže.
Bacimo brzo mrežu, mili druže;
Kakav je danas plodan sinuo dan.
Bitka je dobijena,
Doboši zvone:
Pam, pam!

Putnik

Stanislavu Vinaveru

Kneže Potemkine izdahnuli u kolima na velikome putu,
Da mogu, kao ti, umreti na drumu,
Kad točak razgliba glinu žutu;
Šibaj, kočijašu, teraj carski u Strumu,
Ćut!
U tajnosti da ti poverim ime jedne zvezde
Ili jednog slova iz jedne knjige o prašumi. Ćut!
Ali heroj sam na drumovima:
Od svega najviše volim da se opijem, a posle toga još da putujem:
Ko ti reče, prijatelju, da ću doći u nedelju, u nedelju Dunav teče!
Ko ti reče Šar-planinu, kočijašu, drumovniče moj!
Znam: i ti si sam, i ja sam sam,
A psovka kočijaška, – pozdrav vetra zavičajni Odiseju na moru.
Sa ponosom da se nosi biča njegovog ožiljak na licu,
Grudi su mu dlakave kao oblaci sivi u zoru
Malje kriju jednu crvenu modricu… smrti.
Konji kaskaju i ja plačem, velim: to je, ti si Sibinjanin Janko!
Ne trzaj, Crnko, ha, ha! He, ja sam Jovanović Ranko,
I sela mi se zovu Rudari; kočijaš sam, bolujem od druma, izvan datuma.
Gle, mesec, ta čudna svim stenama rima! Zbog njega plima
Crvenokoškog poglavice odnosi leš:
Na talasima se talasa crna kosa i mokro perje, bolivijsko zverje,
On preplivava okeane, –
Da l nad vodama, da l duž kinematografskih platana,
Ili po žicama telegrafskim? na mišici “amblem klana”
Zmija u čeljustima lavskim; on dolazi kroz okeane i kroz vekove,
Mrtav ili živ; za njim njegove šume plove.
Opažaš li: sjajnih očiju kunu, opažaš li Hajduk-Veljka na topu,
Ili Dmitra Jakšića da megdan vodi?
Šest kraljeva špiritusa? Sve to brodi. Ko će poludeti prvi?
Tup, tup! kopaju ugalj ispod nas;
Klo, klo! to u Bečkereku piju kvas;
Bum, bum! u Timbuktu nove krvi.
Ako devojčica ponese tajnu u grlu
Da joj po šupljim grudima prstom dobošari kadet,
U šumi gustoj masnoj fazanku umrlu
Kozačkom igrom oplakuje svet.
No ljubav služi na čast silnim u vozu, između dve železničke stanice;
Na prozoru saksija s tri cveta, lice neke starice,
Na poljani iz amrela izviru četiri noge gole…
Branko, moj Branko, da li devojka, da li krin, da li mač,
Čistotom svojom prethodivši zoru,
Zaspaše u kutu oka ti? Klokoće izvor u
Tami. Eskimski čamci, koji klize niz vodu,
Otprate me svojim tokom do bolova – nebesima
Šesnaest hiljada robinja taru velikoga boga uljima,
Na dlanu mu engleska flotila njiše se:
Admiral, veći od palca, harangira Napoleona,
Vasiona rasteže se. Ako te ljubim pod vrat, šapnuću
Klevetu: ko ti reče mor-dolamu!
Mor-dolamu, crna hata, besna svata, ah, Koštano,
Mnogočisna, mnogolepa, mnogocvetna, okupano,
Okupano. Oh, prokleta!
Ti ključevi violinski u jetri mi kote se, ko bacile Kohove:
Hanibale, Karavađo lopove, hajdmo, mili, da slavimo kanibalike.
Sad daleki svitaj produbljuje zeleni istok,
I Atlantik je toliko širok i duboko je u našoj žudnji tako,
Šarloiku i Odiseju da zapevamo, kad bi ko plako.
A zagrokta ko svinja kad je ko štroji:
O, ljubljena je lokomotiva;
Ta mašinovođa nij e ništa drugo
Do nož koji pod matericom zaboden stoji:
Garava britva kriva.
Jureći, uređuje i pomera ona polja, njen pisak to je zlih bogova volja.
O, juri, nek juri voz uz groktanje. I noć.
Noć, nastade savršeni mrak,
A kroz varnice što iz dimnjaka biju,
– Iz kiklopovog oka izleću zvezde, i on njima obavijen beži jak
Kroz Trakiju, Besarabiju i Ungariju; noć –
Da l leti moj voz? O, toliko varnica,
Kroz poludeli podmlađeni Mlečni Put;
Dole se providi i miriše nađubrena mračna njiva,
Međ noge tu prima poslanu ženu Boz, – i jedan mesec žut,
Ogroman, istinski prvi put noćas, mesec žut
(U čijem li vrtu sultanske kćeri sad je skut?) o, ćut! o, ćut!
Pod vrbama sad peva, ko otac, mesec žut.
Ah, bože moj, šta je to za mene!
Zar ceo svet, zar će na njemu sve to jurnuti kroz zrak;
Ja ne razumem otkud se onda sudara vlak kraj jedne reke!
Pa zamišljen sam, a plah,
I ne znam, kojim pravcem iz smrti: nisam li uvek
Onako jak … !
Iz jednog sudara vozova izlazim,
Okrvavljen malo, evo, kao prvi zorin zrak,
I smejem se: na devojku neku, što pogibe
Razgolićenih bokova –
Tako sjajna kao ptica sred purpurnih sosova,
Za malo golemog drhtanja,
I mladosti, sred krvavih sosova.
I da bih njen jauk saslušao, oči sklapam
Pa mislim: da će joj grob biti beskrajan
Tamo, gde budem bio veliki heroj, a otac dolmen trajan,
I brat razbojnik užasan,
Krvopija, mlad i užasan.
I to zapisah ja kraj jedne reke …
I amin!

Zimski repertoar

Skok je preklane kokoši u nebo
Krv toči,
I revolverski pucanj,
To: gramofonska ploča,
U obrtanju , prstom svojim izazvati ariju,
To: gnezdo lastije u violini
Cele zime ostaće bez zvuka i bez ptica
Ta topla kuća selica.

U stanju da pođem za pukom,
Banda kroz polja kad zasvira,
Zamišljeno da živi o crnom
Luku, o hlebu i na senu:
O, na trulom plašću iza manastira!
U stanju da sanja pučinu crvenu
SUNCE, odsustvo četiri meseca:
Evo približuje se zima!

O afazija, o podnošenja, o mučna balkanska klima
Što vlada detinjstvom i snegom, i đonovima krvavo;
Siroti šegrt koji će noćas zaspati go,
Siroti balkanski vo!

Ne veruj, ne veruj ipak, u brlog, dim i tortu,
Zanosu novom begunac kad preda vizitkartu,
Prosjaku kome starom što čuva ulaz u portu
Kartu ovoga sveta! i jedan mišić za Martu
(Marta je devojče i dunja u ormanu);
U Indiji, u Kambodži, na Polovima, u Sudanu,
Svuda zima dođe u svoje vreme,
Svuda velike prosjake i sanjalice zateče bez spreme.

Spavajte, spavajte zajedno, kurjaci i magare:
Pejzaži izviru iz očiju i teku niz lice,
Suzni ogoljeni pejzaži,
Od savesti i mraza drhću ozeble ubice
Sa žudnjom izgledajući žandare.
Pa košulju mu ovu otesmo iz izgnanstva.
Da prihvatimo se njom vreline sunca,
O vi pleća gola sad u odmicanju begunca
Što kroz sve postelje proniže svoja kurvarstva:
Više go no mržnja našeg odsustva;
Ne veruj ni u sumraku u mlaz sunčani aorte.

Nedogled, gde, pljuje svetlost međ oblake,
Moje srce, još mornar, napaja sebe krvlju;
I sva ta prekomorska putovanja
Koja obviju glave u vidike ko u saruke,
A nadmu trbuh trulom ribom po ostrvlju,
Ne razderu rođenja senke, svirepošću granja,
Ne ublaže oporu pljuvačku dubina
No još natope sve solju gorčine i joda;
Ima cela jesen, da mi se muči na modrost voda,
I na trud prelaženja preko krivina.

Suviše tesan prostor da se protegli,
Suviše malo zvukova kojima da se zeva
Pod pokrivače oštre neba, kojima peva
Revmatični bol sumnje, besmo legli.
O, san je vampir pun gnusobe i krvi,
A buđenje te vreba razrokim očima;
Nesposoban da izgradiš biografiju, nisi prvi
Koji si žrtva otrovnih gljiva. Ima!

Ima onih što, iz spavanja, probude se pa vide
Nedogled,
Očiju plavih kako sedi kraj prozora,
I pre no što upiju ga u pogled
Naloču se opet sna i umora.
Ima onih koji odlaze
Pod plotove da olakšaju utrobu
Kraj razbijenih flaša, koji prolaze
I nađu se odjednom u grobu.

Ima onih koji proklinju!

A ja sam u stanju da pođem za pukom
Iz sobe svoje koja nema prozora,
Treba mišlju i voljom da ih probijem,
Sad je doba mraza, revmatizma i umora;
Tamo gde kroz tri oblaka puca iz revolvera
Dubina mokra koja zoru protera,
Mene mrzi da se uzbuđujem zato što umirem.

Postigoh li dakle dovoljno usavršenja,
I siromaštva čak uvodih li u čistine?
Ko je postio, ko razmišljao, kad nemogućna prekoračenja;
Ko, napušten od njuški, ne beše i od istine?
Ja!

Imah svoj južni pol, svoj Sudan;
Svoju košavu bar, koju ne delim.
Od sve čistijih obilja načinih plan
Proširivanja života – iz danas u sutra
Prošivajući sebe suncem (svojim; svaka motornost
druga: starija)

To:
Postoji revolverski pucanj iznutra
Što ubija.

NALIČJE: Opkoljen sa svih strana svojim samoubistvom;
Doći će proleće, puno blata kao i zima;
Proleće nosi pune džepove pištolja;
Razbijanjem čaša raskrčiti mesta ekstazi (zakon neprobojnosti);
Manje crvenila na snegu posle samoubice.

Zverstva

Da, čini mi se, smeću da pevam tvoje ruke,
Tvoj trbuh namagnetisani, tvoje grudi,
Na životvorjašče načine sa groktanjem ritmova!
Smeću – ha, neukrotljivče!
Da izvučem i sve hajduke
Iz pomrčine gde neki hrast kašlje ludi
Od drhtanja, pa prosipanja, pa bolova!
Iskaljujem se, evo, po tvom telu,
Udarajući te besomučno po licu
Izbijam jednu ljubičastu varnicu;
A tu mišicu belu,
I oblivenu krvlju i belu,
Umočili, majku mu! u apokalipsu.

Ne svojom mržnjom: oboje nebo mrzi,
Planina nas, dolina kičevska, i grlo to i gnjat;
I sve to biće ropac moj: grlo to, vrat! proklet! Proklet!

Pili smo do riganja i ništenja na muži, na vrelu,
Ne skidajući s usta mešinu jeda
Proključalu mišicu ti belu…

Ja sam čitao, kao u panici, zelenu livadu
Deteline, van sebe da nabavim ti Odlakšanje-Sreće,
Sve je ipak – da l’ prokletstvom u meni! – obećavalo veće
Osvete za krv, za jed, za ovu noć u vinogradu:
Kad izbezumljena od užasa ne mogade ipak pobeći od mene,
Ne samo psujući pokazivaše mi prsi od modrica šarene.

Plakah od ushićenja da si mi toliko žrtva;
Da uskoro će nas (i nas) taj pokolj naći…
Gde naći?
Kad naći?
Oba mrtva:
Majku mu! I ne uspesmo nikada postići vanmišićne ekstaze!
Već skrivasmo se pod klupe i porube
Zločinci! – tih neba,
Trčalo bi da nekim spasonosnim svetovima odlaze:
Ali oznojeni, naježeni saznavasmo za košmarske poraze!

Ko dići kotve,
Ko prekinuti lance, za velike polaze?

Zato smo čekićima razbijali svoje mišićne palube,
Zato smo britvama kidali užad živu sa krvi;
Pod katarkom oborenom zdruzganih creva izdisasmo tad prvi
A već se za nas rađalo i rađalo mirijadama novih crvi.

Tajna rođenja

O, crvenilo mi doteče iz matere
Svetlost, čuj, iz doma gde se ne vraća
Plameni zrak, čuj! Kroz prebele šatore
Za smešnog mladića
(Kome se vizija detinjstva vraća!)
Crveni zrak mozak da probode!
Duboka zvučna šuma podseti na stado mladih jarića;
Ja vam neću reći nikada crvenu plimu slobode,
Ja vam neću spomenuti nikada
Prašumski zanos slobode!

A koliko supom pojih zanosnih svojih snova,
Koliko vrućih nebesa kusah to iz tanjira:
Trbuh još pamti težinu i grč bogova,
Ostatke čije protera sa mučnog trbušnog pira!
Ali crvena svetlost doma gde se ne vraća,
I krepko telo još zvučno od himni i pokreta
Pobrkaće me kod načela i kaljača,
Pobrkati – ha, divote! – i otuđiti od sveta!
Ta izađoh iz džungle namirisane
I pokrih zemlju telom da je sačuvam od isparenja,
I njuškah je tako duge dane
Dok ne zastrepih od razdraženja.
Ali umrli već dom gde se ne vraća
Odvući će me tajnom do mesta smrtnog košmara,
I neće mi reći niko tad – koja je staza najkraća
Do spasenja: No umreću, vidim, od prskanja
Damara.

Svi su čanci prazni

Tako zaspi meseče,
Nad toplom supom detinjstva:
Iz mene će preliti tuga doveče,
Kao iz čanka mladog životinjstva.

U ovoj noći opet prazan

Čanak iz kog, ko dečko, ne dokusa,
No zaspa baš kad zastruji
Velikom svemoćju ukusa
Pićem: utopiše se voljno u nj slavuji.

To je doticalo bogatstvo iz matere
Kroz kraterstvo tanjirnog kruga,
I sav će, sav će sklad da razdere
Ogromnost njena i tuga,

Ogromnost njena i tuga.

A zaspim uvek pred kraj večere,
Služavka svlači nebo, dan i mene,
Pa baci noći da nas proždere:
Tek jutro nađe kosti raznesene.

Bože, oslobodio sam se svih veza, svih morala:
Gušim se, zar, u plazmi dosade;
Da je jedna kap bar supe ostala
Kroz pobedu se ovu smešnu da prikrade.

U ovoj noći svi su čankovi prazni
Nikakvo potkrepljenje!

Stresoh sa sebe čednost,
Stresoh sa sebe poštenje;
Ni jedne fiks-ideje.

U ovoj noći. Radije zabludu;
No kakvo spasenje!
O ljubiću te, ljubiću te zaludu;
Tek da se tvoje bede domamim
Tražiću od tebe oproštenje,

Da nasmeje se u meni ostatak humora
Kada se budeš smatrao nedostojnim
Da usred ponoćne strogosti i sumora
Pokušaš još jednom isceljenje.

U ruci jednoj seks, u drugoj mozak,
Grozdove, tu berbu večnosti:
Pijanstvom crnim zateturaću ga nauznak,
Uprkos rujnog čela sumornosti.

No u ovoj noći svi su čankovi bez dna:
Gde iscediti to vrenje?
U jutra su opet čankovi prazni;
Nikakvo osnaženje!

To priticala je briga iz matere
Kroz dubinu tanjirnog kruga,
I sav će, sav će sklad da razdere
Ogromnost njena i tuga:

O, ja slobodom ništa nisam stekao
Ni nazreo dno ponora strašna,
Pa bolje da sam u hlebari nekoj pekao i žvakao
Lepinju od zemlje i brašna,
Kotao supe da sam ispio,
Zagnjurio glavu u krilo dragane,
Svoj gnusni žig na nju pribio
Pa pljuvao pred prag i dane.

Izgrej, meseče, i njima!

Zamesiću kolač u čanku praznu,
U nj streseno mi poštenje,
U nj fosili i fiks-ideje;
I učinuću im to za kaznu, -

No zašto, i kome!

U ovoj noći svi su čankovi prazni,
U ovoj noći ni jedne fiks-ideje,
Odvratićemo glave.

Sve u galop

U galop, u galop, u galop,
Moji perunski konji,
Hop!
U galop, u galop:
Nosimo jedan simbol i jedan bol
U galop.

Nosimo. Grudi nam pune slutnja,
I sebe ko jedan simbol;
U galop: nosimo simbol ali i bol,
Kroz žita i kroza sve kroz magle;
Preda mnom Veliki Medved, i Severni pol,
I noć, i mesečina, i drum,
Tap, tap, brum, brum,
Topot, i široki, svetli drum,
U galop, u galop!

U galop, u galop, u galop!
Moji perunski konji.
Hop!
U galop, u galop:
Nosimo jedan simbol i jedan bol
U galop.

I kao veliki meteor sa Zvezde
Najmanji, najneznatniji simbol dolete,
I u srce me pogodi;
Meteor, kao neznatni bol i izvor.
I legoh, i bolovah, i umreh i sahraniše me,
I davaše mi daću;
I digoše mi spomenik, i zaboraviše.
I dođoh, i legoh, i umreh.

A vi u galop, u galop, u galop,
Perunski moji konji!
Hop!
U galop, u galop,
Ponesite mi leš kao simbol
U galop.
U galop dosado!

Sunčane lestvice

I

Videću opet one Lestvice Sunčane
Po kojima se sva Sunca dižu i spuštaju,
Svih svetova gde u čašu krv će da prisvane,
Videću opet jutra iz njih da igraju,
Grdna usamljena Sunca belih gledanja.
Zamučena, ženka, Sunca što stalno kapaju,
I jedva vidna, rođenja plavilom ogranja
Gusto spletenog neba, bez zvuka da igraju.

To more svetlosti, boja, spektralnih večera,
naći ću niklog iz trave pri voljenom vračanju
Il’ na ledenom tlu onih mladićkih glečera.

Osetiću tad smrtnu radost ponovnog mučenja,
No neću maći stopalu više u dizanju
Ni uterati međ sunca puls svojih grčenja.

II

Dignem tad oči nebesima, nada mnom se plavilo rađa,
Pogledam dole, i beskrajnih svetlih izviranja je java,
I kruži magleni daljnji dah, sedefom, dok mleko se rađa
Na očima ruke providne, čežnjama mi zanosi glava.
Govorim, a glas moj, sa nebom, ko šapatom se bolnim srađa
Niti ikada mogah izreći – koliko me to tad spasava
Zaćutim, jer van providnosti postoji li ikoja građa,
Spram koje život ovaj celi izgledaće kao da spava.

Ovde ni jedna zgrabljena strast ne primi se korenom sreće,
Nit udovoljstvo da dođe s njom, no mešanje je s tugom veće,
I od užasa evo samog da u smrti je glupost kraja.

Ali mi za novu onu boju otvaraće se oči druge,
I onda svaku strasnu žudnju tek tad odvešće nove pruge
Sa mojom zračnom suzom u samu tu sredinu raja.

Sa svetlim poljupcem na usnama

To, to! Umreti; nikada više ne živeti! Nikada!
Ovu ljubav sa očiju skinuti, početak ove misli, ovo disanje;
Ptico, složi krila, senkom njinom uzbuđuje me livada -
Gledaj, evo sunca! Jadnice, šta zoveš ti: disanje;
Zar i zato umreti i nigde više ne živeti!
Gledaj, gledaj ovaj drukčiji Uskrs, gledaj ove drukčije Cveti!
Teško krilo!… Nikada više ne živeti, nikada.
Veče, veče! Srce, bolno srce moje, umiri se…

Čudne reči devojke, dobre nevezane reči,
Srce, pametno srce moje, zaboravi!
Zaboravi sve, sve, boje jutra i voća, bolne usne dok ječi,
Zaboravi Tajne rođenja, zaboravi Velikog druga;
Idi, idi, jecaj, srce moje! Zaboravi! Zaboravi!
Il pogledaj još jednom to divno veče što pada;
Pre no što pođeš smrti,
Da ne živiš više nikada, nikada.

Jedan se jedini put ipak probuditi u večnosti,
Ne živeti opet, već samo svoje oči otvoriti,
Pod nebom prepunim ptica, pod talasima mladim svetlosti;
Od opšteg uzbuđenja, odjednom oči otvoriti:
O, kako čudno i divno to dođe!
Dok gledah ljubičaste zrake ovog granja u zori,
Kao da njina opojna mladost tek prođe…
Ne luduj, srce, o njima ni trag više ne govori!

Uzbuđen, neznanog časa, širokih zenica u beskraju;
Još jedan jedini put tada u veličanstvenom sjaju
Zaboravljati; zaboravljati sve to što život bi iza mene.
Sanjati, sanjati, o slušati da se iz samog dna smrti penje
Taj već davno zaostali poljubac za usne njine rumene.
Preći i ova rasvetljenja, preći i ovo gorenje…
U onaj čas, u kom se čuje i krv i lišće kako pada.
Ne pamtiti, al sanjati, možda biti nesrećan ko nekada.

To, to! Odjednom oči otvoriti!…

Zadihan i probuđen za čas jedinstvom u drveću, -
Da l smrti ostavih žeđ za dno idućeg dana? -
Oslobođen videh kružna slivanja da pokreću
I ovu umornu moju usnu, da s njom i zenica mi sana
Od ponoći već shvati Čas nenadmašnog ganuća!
Kroz jedinstvo bola mog probi zrak, dok leže po dubravi
Sunca, što sijaše kroz mene u tolika svanuća:
Da jedan čas sam večit, sred ove bezrazložne ljubavi,
Pronesite i sjedinite kroz mene neba večito putujuća;
Pa nek se vežeš najzad sve što bi u telu, nenadmašno u glasu,
I nek se izvrši najzad ta Žudnja, jedina verna ovom Času!

I neka umrem već jednom, nek prevaziđe ta misao,
Suviše žedna da zna koji bi nov san da ustavi…
Toliko dobre tišine dođe iz noći koju sam disao,
Mir, srce; i taj Čas daću, za jedan još čas ljubavi!
Il osvrni se na veče što zasta da gleda još u dan,
I rasvetli se naglo ko da bi sunce da vrati;
Osvrtaše se tako tad da nam i pogledom plati
Taj Čas; o srce, budno već, što se vraćaš u san…

Pa nebo kad bude rasvetljeno, što već bi rasvetljeno,
Kad i daljina bude sama, što je večito bila sama,
Kada i radošću i saznanjem sve bude natopljeno:
O tada tek, ko u san, tonuti u smrt iz beskraja,
Tonuti, tonuti, za večnost, sa svetlim poljupcem na usnama.

Ruke koje su ljubile

Kad čovek umre, ruke prve zaneme:
Ruka umrlog ko noćno voće zri,
Ko uspavane ptice čija srca još streme,
Tako ćute te ruke, dok oganj pod njima vri.

Belje no teški mesec koji više neće da nose,
One se razlistavaju već u istrulelo cveće;
Niti će provući prste kroz sunca zračne kose,
Tako spuštene mirno na grudi – brežuljak sreće.

Ispod livada vlažnih, i svežih crnih kora,
Ove ruke ožive preobraženjem u zvezde,
I probijaju se kroz zemlju u pravcu dalekih mora;
Izmeđ vulkana i neba ruke umrlog jezde.

I provlače se lagano, fosforno ponorne reke,
Tankim mlazima sjaja, ruke koje su ljubile,
Kroz tamnu ponoć zemlje, izmeđ žilica smreke,
Ispod toliko bilja koje su svud sadile.

A te sam ruke negda toliko ljubio,
Osetio im tad svežinu da spira glavobolju;
Trag divnih ruku pod knjigama se izgubio, -
No pređoše odjednom same u tajnu životnost bolju.

Odjednom u svom toku, probivši bok planina,
Izbiju te svetle reke ko zračni izvori;
Ko oganj daljnji kraj kog spavaju psi čobanina,
Ta prva plamena zvezda, na mračnom nebu, gori.