Vladislav Petkovic Dis

Stara pesma

Za mnom stoje mnogi dani i godine,
Mnoge noći i časovi očajanja,
I trenuci bola, tuge, greha, srama
I ljubavi, mržnje, nade i kajanja.
Sve to stoji na gomili trenutaka
U neredu, po prošlosti razbacano,
Dok nju vreme vuče nekud, nekud nosi
I odnosi bez otpora i lagano.
Nemam snage da se borim sa vremenom
Da odbranim, da sačuvam, ne dam svoje,
Nego gledam čega imam, šta je bilo:
I sve više, ništa više nije moje.
Kao miris, kao zraci, kao tama,
Kao vetar, kao oblak, kao pena,
Odvojeni dani, noći, lebde, kruže
I prilaze u obliku uspomena.
Al’ kad mis’o i sećanje budu stali,
Onda kud će i kome oni poći?
Onda kud će da iščeznu i da odu
Uspomene, moji dani, bivše noći?
Pa kud idem, da li idem, je l’ opsena?
Ko me goni, koga nosim, pre i sada?
Za mnom stoji čega nemam, a preda mnom:
Mrtva prošlost sa životom pokrivena.
Dok budućnost polagano pokrov skida,
Nje nestaje i u prošlu prošlost pada.

Sedmi dan

Prošli su aprili
i mi nismo više
i nećemo biti ono što smo bili.

Sve tiše i tiše
podnosimo dane,
ovaj vidik sunca i magle i kiše.

Tu su ruže znane
i promena ista,
samo naše pesme već su poabane.

Danas nam ne blista
kao nekad, pređe,
pobeda i ljubav i budućnost čista.

Došli smo do međe.
Još jedino java
seća nas na doba sve bleđe i bleđe.

Svetlost, boja plava
sad su izraz neba
u kome se tužno i umorno spava.

Nama sad ne treba
zagrljaj i cveće,
da ukrasi mladost, sumnju pokoleba.

Nama doći neće
snovi, što se kriju,
zabuna života koju krv pokreće.

Ko haljinu čiju,
meku i u svili
nosili smo prošlost kao sreću sviju.

Prošli su aprili,
i suze se liju
što mi nismo ono što smo nekad bili.

Sa zaklopljenim očima

Ponovo, evo, ja nalazim sebe
U plodnom kraju staroga neznanja;
Ponovo, evo, osećam potrebe
Za pali trijumf bola, i nadanja,
I iluzija, i za sve pogrebe,
Sa’ranu cveća, želja i stradanja.

Umire vetar ravnodušne smrti
Tamnicom zvezda, mojom kućom mraka;
Umire nemar, što je znao strti
Mesta molitve, suza i oblaka.
Crnom dolinom gde su bili vrti,
Umire tama kao vlaga, jaka.

K’o sumrak zemljom, k’o mirom lepota,
Duh opet ide onim starim putom,
U hlad mog groba, u raku života,
S crninom mojom. I ustaje ćutom
Opelo moje i zemlja s ćivota
Što je sve veći, sa svakim minutom.

Vidi se moj grob… Meni sve se čini
da sam, u dane bez sunca, i sive,
Što behu nalik ružnoj mesečini,
Umro k’o dete: smrti perspektive
Izgubiše se van mene po tmini,
I more zvezda što više ne žive.

Sve mi se čini grob moj nije ovo.
Koliko prostran, k’o grob sviju ljudi,
Sa danima njinim teškim k’o olovo,
Teškim k’o suza koja mrtve budi,
K’o noć sa suzom, kada sam bolov’o
I osećao dodir mrtve studi!

I sve to, grob moj! Tu će lepo stati
Sve mrtve ruže, srca dece nežne,
Što će živeti a bol neće znati,
Što se kameni, a ipak ne pati.
Grob veliki k’o put smrti neizbežne.

Znam, dete neću nikad biti više.
Sa starom dragom neću opet poći
Srećnim neznanjem, gde život miriše
Na krv i ljubav i veo ponoći.
Spava san sreće, k’o dan posle kiše,
U dnu sutona koji neće proći.

Spava san sreće. Dah groba se vije
Životom, bolom, vremenom prostora;
Ničega nema što umrlo nije,
Tišina puna skamenjenih bora.
Ničega nema, samo iluzije
Pred pustom kućom mirnog, mrtvog mora.

Grob, i grob samo. Sve izgleda kao
Otvoren sanduk života i tame:
Tu spava nebo, zemlja, i pakao,
I lik svršetka, i kraj panorame.
Tu, nekad, ja sam svoj život plakao,
Tu, nekad, behu san i zvezde same.

Kol’ko velik grob! I ja, tu, kraj njega,
stojim, k’o oblik umrlih vremena,
Poslednji čovek na granici svega,
Poslednji talas otišlih spomena.
Svud mrtvo more, svud nigde ničega;
I spava voda, i nema promena.

Nema promena. San jednak, kameni,
Spaja sva mesta sa predelom nada
Osećaj mirne ravnine na meni,
I preko stvari nepomično vlada.
U mome oku poslednji prameni
Još žive kose. Više se ne strada.

Sećanjem, opet ja nalazim sebe
U mrtvom kraju plodnoga neznanja,
I sklapam oči: duh nema potrebe
Mrtvom dolinom ići bez penjanja,
U mrtvom moru tražiti pogrebe
Ljubavi, bola, zvezda i stradanja.

Kada ispustim i te oči svoje,
I srce što se u kamen pretvara,
Vreme, i veze prostora, i boje,
I san života, iluzija stara,
Pašće ko sada mrtvo more što je
Palo na groblje, večno ga odmara.

Tamnica

To je onaj život, gde sam pao i ja
S nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom mojom, što nesvesno sija
I žali, ko tica oborena gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja.
Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da nosim oblik što se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, veče
I tišinu blagu ko dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da beže zvezde iz mojih očiju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava rađa sav svet jada,
I da beže zvezde iz mojih očiju.
Al begaju zvezde ostavljaju boje
Mesta i daljine viziju jave:
I sad tako žive kao biće moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al’ begaju zvezde, ostavljaju boje.
Pri bežanju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu i za život reči:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri bežanju zvezda zemlja je ostala.
I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
I žali, ko tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.
Kao stara tajna ja počeh da živim.
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrećem oči daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu kruži,
Kao stara tajna ja počeh da živim,
Da osećam sebe u pogledu trava
I noći, i voda; i da slušam biće
I duh moj u svemu kako moćno spava
Ko jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava.
I očiju, što ih vidi moja snaga,
Očiju, što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina,

Uteha

Misao se gubi, nestaje i tone
u dolini plača, gde se nada kupa,
gde stradanja žive, gde se suze rone
i gde točak patnji klopara i lupa.
I dok miso spava, klonula, u miru,
izvija se ljubav na krilima noći,
i sa sobom nosi razlupanu liru,
i kreće se, čebdi po mojoj samoći.
Kao eho sreće, bez šuma i glasa,
preko tajnih snova visinama stremi,
kao zora nebom zračno se talasa,
kao veče u noć gubi se i nemi.
I trag joj ostaje, i slika se stvara:
Nebo plavo, vedro, kao njeno oko,
pogled koji priča, teši, razgovara,
pojima i voli i gleda duboko.
Ja osećam dušu i svoju i njenu:
Obe, večne, stoje na jednom osmehu,
na jednom prostoru, u dalekom vremenu,
koje katkad stupa i šapće utehu.

Utopljene duše

Još jednom samo o da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada;
Još jednom samo o da mi je ići
Prostorom snova pod vidikom jada.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije.

U meni o njoj, o lepoti, cveću,
I o mladosti – o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,
Gde su mi mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što ko miris vene.

Il da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka -
Znamenja, da sam nekad i ja vol’o.

Al’ nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja:
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom… Da je da se spava.

I samo katkad, al’ to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih zala,
Prilazi meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duše.

Uzdah sa Dunava

Na Kalemegdanu, posred starog grada,
Gde Beograd grle i Dunav i Sava,
Jedno Srpče gleda zemlje naših nada,
Što ih tajno krije ta daljina plava.

Ogromna ravnica pred njime se pruža
Nesrećna i lepa, kao srpska tuga,
U toj zemlji ima i polja i ruža,
Al’ sloboda samo toj se zemlji ruga.

Stolećima Srbin u toj zemlji živi,
Al’ Nemac i Mađar večito ga gone,
Jedino se Srbin toj zemlji ne divi,
Jer njegova zvona samo na plač zvone.

Tu je Banat, Bačka, tu je i Srem ravni,
Dalmacija, Bosna – sve to zemlje Srba,
Tu je i Hrvatska: svud spomeni slavni,
Čuvaju se tajno mesto srpskog grba.

I dok sunce greje Veliku Srbiju,
Na Kalemegdanu dok cveće miriše,
Srpče stoji tako, suze mu se liju,
I njegovo srce ovako uzdiše:

“O velike zemlje, o Srpski Narode,
Kada će i za te doći život pravi?
Što sudbina krije buktinju slobode?
Veliko proleće kad će da se javi?

S Dunava i Drine, Timoka, Vardara,
Kad će u boj poći naše moćne čete,
Da unište jednom ime gospodara,
Koji kao tiran guši zemlje svete.”

Viđenje

Noćas kada sam ja spavati hteo,
Željan da telo umorno odmaram,
Duh stare sreće obuze me ceo,
I ja sam poš’o srce da otvaram.

Iz snova prošlih, prijatnih ko duge
Nisam video ovaj život grubi,
Već moje nebo, moj zavičaj tuge
I tebe s vencem što ti kosu ljubi.

I tebe s vencem. A tuga se splela
U tajnu želju, punu nežne tame,
Koja ti skriva lice sve do čela,
Pod kojom misliš, nepomična, na me.

Pojava tvoja pričaše mi kako
Patiš, zajedno s pogledom ti holim:
Ja sam te gled’o i zanesen tako
Šaptao da te ko smrt svoju volim.

Noć je spavala pokrivena mirom,
Mrak se širio ko more duboko,
A ja sam budan, s tobom i sa lirom,
Doček’o zoru, ne sklopivši oko.

Danas sam set’o ulicama tužan,
Svaki mi korak beše prava beda:
Znam da izgledah tada vrlo ružan,
I tebe spazih, ti si bila bleda.

Vielleicht schläft sie

Heute Morgen hatte ich das Gedicht vergessen,
suchte vergebens mir den Traum zurück,
ich weiß nicht mehr, was nachts im Schlaf gewesen
–
das Gedicht, das ich geträumt, es schien mein
ganzes Glück.
Heute Morgen hatte ich das Gedicht vergessen.
Im Schlafen ahnte ich die Kraft des Morgens nicht:
Bei Tag verlieren die Sterne ihren weißen Schein,
der Mensch erwacht, die Erde braucht das
Sonnenlicht,
der bleiche Mond geht wieder in das Dunkel ein.
Im Schlafen ahnte ich die Kraft des Morgens nicht.
Was im Traum geschah, ich weiß es kaum,
da waren Augen, ein Gesicht, die Himmelsferne,
vielleicht ein Kind, ein altes Lied, das war mein
Traum,
ein Tag von früher und am Himmel Sterne.
Was im Traum geschah, ich weiß es kaum.
Ich kann mich nicht erinnern an den Traum,
nicht an die Augen, nicht an jenes Gedicht.
Der Traum, er ist zergangen wie aus Schaum.
Die Augen sind vielleicht die Seele, die aus mir
flieht.
Ich kann mich nicht erinnern an den Traum.
Ich ahne – nur das Ahnen wird mir bleiben,
ich ahne, es sollten jene Augen sein,
die seltsam mich durchs Leben leiten, treiben,
im Traum, zu sehen, was ich tue so allein…
Ich ahne – nur das Ahnen wird mir bleiben.
Dass jene Augen kommen, und mein eigenes Glück,
es winkt mir zu, die Liebe und das Lachen,
ihr Antlitz und ihr Frühling und ihr Blick –
ich sehe es ihm Traum, doch nicht im Wachen,
dass jene Augen kommen, und mein eigenes Glück.
Ich sehe ihren Kopf mit der Haareskrone und in
Haaren eine Blume,
und ihren Blick, der sich zu mir wendet,
der mir wie aus der Blumenwiese sagt, dass er
mich spürt,
der mir fürsorglich Labsal und Zärtlichkeit
spendet.
Ich sehe ihren Kopf mit der Haareskrone und in
Haaren eine Blume.
Nun habe ich keine Liebste, ich weiß ihre Stimme
nicht.
Ich kenne nicht den Ort, wo sie wohnt oder
begraben liegt.
Warum hält der Tag nicht, was der Traum mir
verspricht!
Ich weiß nicht, ob sie schläft oder ob ihr Grab
meine Trauer teilt.
Nun habe ich keine Liebste, ich weiß ihre Stimme
nicht.
Vielleicht schläft sie mit Augen fern allem Bösen,
fern vom Leben, von Illusionen, von Zeit und
Raum,
und mit ihr schläft unsichtbar, was Schönheit
gewesen.
Doch vielleicht lebt sie und kommt nach diesem
Traum.
Vielleicht schläft sie mit Augen fern allem Bösen.



Možda spava, Vladislav Petković Dis


Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka da odnese sve što imam u dubinu, u duboku…” (V.P.Dis)

Vladislav Petković Dis (10. mart 1880. Zablaće kod Čačka — 16. maj 1917, kod Krfa), pesnik.

Veliki srpski pesnik i rodoljub. Radio kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata prebegao je u Francusku. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presreće nemačka podmornica kod Krfa i on biva potopljen.


ŠKOLOVANJE

Bio je sasvim osrednji đak, ali je u sedmom razredu Gimnazije u Čačku napisao svoju prvu pjesmu "Na prozoru sveća gori" i to na njemačkom jeziku koji jedva da je sricao. Dva puta će bezuspješno pokušavati da položi maturu. Kada ni drugi put nije položio, ovog puta u Zaječaru, on je predsjednika komisije pozvao na čast:

— Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima. Ja čašćavam...

Dis je, dakle, bio prosječan učenik, ali sa natprosječnim pjesničkim talentom.


POSAO

U vojsku nije išao. Oslobođen je zbog uskih grudi i, po preporuci prijatelja, postaje privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, a pokraj Zaječara. Sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se posveti pjesmama. Teško je, ipak, biti raspjevan u čamotinji i tišini, te on mnoge noći provodi sa seljacima uz tabliće i čokanje rakije. U grad odlazi jednom mjesečno po platu, bez koje se ujutro vraća u selo, nakon kafanske sjedeljke. I novih trideset dana posta, do novog odlaska u Zaječar.

To je trajalo dvije godine, kada je odlučio da napusti učiteljsko mjesto i, s tek podignutom platom, krene u Beograd, jedini mogući put za sve pjesnike.

Ušao je sasvim tiho u društvo beogradskih velikana, u vrijeme kada se živjelo po kafanama koje su bile i jedina sastajališta. Znalo se da se, kada izađe, časopis u kafani pročita od korica do korica. Kada se pojavi novo književno ime, kafane zabruje. Glumci su predstave nastavljali u kafanama. Ljudi su se u njima bratimili i krvili. Uzalud je uvaženi Jovan Skerlić grmio da je sve zlo od njih.

Visok i mršav, poduže kose i posve neobičnih brkova, s naočarima iza kojih je vrebao zadivljujući pogled, bivši učitelj iz okoline Zaječara tek uz pomoć Nušića uspijeva da pronađe prvo zaposlenje. Pjesnik, koji će kasnije postati stalni stanovnik bezmalo svih naših antologija, radio je kao kantardžija na savamalskoj trošarini i sa snebivanjem se žali prijateljima da povazdan mora da mjeri šljive.


BRAK

Njegov kafanski način života umnogome se izmijenio poslije vjenčanja sa Hristinom-Tinkom, mladom i lijepom poštanskom službenicom koju je odmah smjestio u svoje stihove. Brak su sklopili na jutrenju u staroj Markovoj crkvi.

Veoma privržen porodici, ali i prijateljima, Dis će jednom reći:

— Za četiri godine braka nismo četiri puta sami, bez gostiju, ni ručali ni večerali.

Na svijet je došlo i njihovo dvoje djece, Gordana i Mutimir, ali i ratovi, balkanski i svjetski, rastanak...


KNJIGE

Vladislav Petković Dis je živio u maloj zemlji u kojoj su knjige čitali samo oni koji su ih i pisali. Za svoga života objavio je samo dvije knjige poezije — zbog nedostatka novca, bespoštednosti kritike, zbog toga što je živio samo 37 godina ili zbog svega navedenog, ali činjenica je da smo ostali uskraćeni za mnoge stihove koje je ovaj pjesnik slutnji još mogao das nam podari.

Dis je pesnik iracionalnog, on slike nalazi u potsvesnom. Pesnik je sumornih raspoloženja i čak očaja, njegov je izraz setan i muzikalan. Jovan Skerlić ga je kritikovao, jer se Dis nije uklapao u njegov ideal naprednog pesnika. Kasnija kritika, počevši od Isidore Sekulić, uvrstila je Disa među najbolje srpske pesnike nalazeći da je uveo u srpsku poeziju modernu poetiku i nov senzibilitet, i pored izvesnih jezičkih nebrižljivosti.

Knjigu "Utopljene duše" Dis je objavio 1911. godine. Štampao ju je o svom trošku, jer nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju pjesnika za koju je Jovan Skerlić, tada najuticajnija ličnost srpske kritike, tvrdio da "jeste jedna neuka i gruba imitacija".

Poezija "Utopljenih duša" je negatorska, bolećiva, plačna i crna. Uvodi u nju bodlerovske motive što predstavlja novinu, ali tu je prisutan i motiv umrle drage, koga nalazimo i u narodnoj lirskoj poeziji. Njegova poezija ide u iracionalno, u njoj su Disovi snovi i njegove tišine.

Zbirka poezije "Mi čekamo cara" napisana je 1913. godine. Njegovi kafanski prijatelji su govorili da bi bilo bolje da ju je naslovio "Mi čekamo para". U ovoj zbirci pjesnik je nastojao da izrazi slavu svoje otadžbine. To, međutim, nije radio klicući u nacionalnom ponosu, kao drugi pjesnici, nego je tužno lutao po zgarištima i truleži. Zbog toga su mnogi kritičari smatrali da je ova zbirka slaba u cjelini te da su stihovi zvečeći prazni i jeftino patetični.




NEPROLAZNA SLAVA VLADISLAVA PETKOVICA DISA2

Iako Vladislav Petkovic Dis (1880—1917) zauzima istaknuto mesto u srpskoj poeziji 20. veka i gotovo je nazaobilazno ime svakog antologicara, njegov zivot, a donekle i poezija, ostali su do danas nepoznanica. Biografi i istoricari knjizevnosti uglavnom lutaju kada je datum i mesto rodjenja ovog pesnika u pitanju, iako za to nema razloga. Za ime tragicnog Disa mnogima je "opravdano" bilo da za datum rodjenja uzmu 29. februar prestupne 1880. godine. U knjizi krstenih u rodnom Zablacu kod Cacka, nalazi se resenje dileme. Vladislav Petkovic Dis, deveto od trinaestoro dece Dimitrija i Marije Petkovic, rodjen je 27. februara 1880. godine prema starom kalendaru, odnosno 10. marta po novom. Buduci pesnik krsten je u mesnoj crkvi 2. marta, kuma je bila Kristina Coric, trgovac iz Cacka, a svestenik Vladimir Popovic.

Dimitrije Petkovic, Disov otac, doselio se sredinom proslog veka iz okoline Kumanova i u Zablacu je drzao mehanu. Svestenik Popovic 1868. godine zapisuje da je Dimitrije Petkovic dao 12 dukata cesarskih priloga za obnovu druge zablacske skole, koja danas nosi ime njegovog sina Vladislava. Od brojne familije Petkovica u Zablacu i Cacku danas nema zivih potomaka — nestali su u vihorima ratova koji su se vodili na ovim balkanskim prostorima i u nedacama koje su nalazile srpski narod. Neophodno je izbrisati i jos neke dileme oko mesta rodjenja znamenitog pesnika Disa. Naime, greske su se potkrale i u knjigama kakva je "Mala Prosvetina enciklopedija", izdanje 1978. gde je objavljeno da je pesnik rodjen u Zablacu kod Zajecara, umesto kod Cacka. Jugoslovenski knjizevni leksikon, Matica srpska, 1971. stampa da je Vladislav Petkovic Dis rodjen 12. marta 1880, a taj datum uzima i Milivoje Nenin u pogovoru knjige "Pesme", izdanje "Kairos", 1995. kao i "Pesme", Rad, 1999. godine. Ovo je svakako posledica pogreske da je Dis rodjen 29. februara 1880. a ne 27. sto je jedino tacno.

Pesnik "Utopljenih dusa" (1911) i "Mi cekamo cara" (1913), cija je pesnicka slava nepomucena i svevremenska, zasluzuje da se ove greske isprave. Zavicajna biblioteka koja nosi Disovo ime, i organizuje vec 37 godina kulturnu manifestaciju "Disovo prolece", prikupila je vazna dokumenta koja govore o zivotu Petkovica u Zablacu i Cacku i o tragediji ove porodice, sto moze da bude od koristi knjizevnoj kritici i istoriji knjizevnosti. Zbornik radova sa naucnog skupa o poetici V. Petkovica Disa svakako ce mnoge dileme razjasniti kada se do kraja godine bude poajvio u izdanju Instituta za knjizevnost i umetnost i Gradske bibliteke "Vladislav Petkovic Dis".

srpskariznica