Veljko Petrovic

Vidoviti

Ne mogoše ga u platno ni povit
a neutešnog sumora sen siva
neotvorene oči mu celiva:
- On zajeca, i postade vidovit.

I sad preko svih voda, stena, gora,
kroz zavese bedeme i mandala,
on vidi svaku suzu kad je pala,
jasno, ko noću kaplju meteora.

On vidi suze i neisplakane,
iz suvog oka što na dušu kanu,
gde skamenjene prokrvave ranu,
i stalno bride, ko olovno tane;

i srca sva, što sama sebe jedu,
ko zadnji živi posle opšteg sloma,
koja u sebi nose oganj groma,
a tu, bez iskre, mrznu se u ledu;

sva, što se grče u gluhome miru,
kroz rite, oklop, i kroz zlato toka,
kroz zveket lažni osmehovih šljoka,
on vidi bistro, ko šljunak u viru.

I noć kad seda kao mukla sova
s krilima mekim povrh kule bodre,
on vidi moru gde u lože prodre,
i besanicu, i leptire snova.

I vidi kako jedan oblak raste:
- uzdasi, čežnje iznad crnog grada,
a jato misli, iluzija, nada,
svud mrtvo pada ko po snegu laste.

… I svuda suze kapaju bez mere,
ko večna jesen o prozor mu tuku,
i svuda, kud on pruži svoju ruku,
krvavo voće, bolna srca bere.

Zapis cara Dušana

Oholo pade carska sen na stube,
Uljenik plamti sa kamena stola,
A u daljini Sofijino kube
Blešti ko dojka raskošna i gola.
Govori Silni. Reč mu zvoni svaka
Ko zlatni dukat sa njegovom slikom:
“Dijače, piši crvenilom maka,
Što car još nije reko nikad nikom.
Ja, Stefan Dušan, s uzdignutim mačem,
S nogom na kruni večitoga cara,
Ne znam za sreću i u duši plačem,
Jer sila moja tek je zlatna para.
Dok jednom rukom gradim carski bedem,
Raskola zloduh krotim, ko psa, drugom;
Al, on će proći, čim ja oči svedem,
Preko mog dela sverazornim plugom.
- O, lažno svetli tečka kruno bona,
O, carski san je varljiv san bez mira,
O, kol’ko krvi od Rodope do Stona,
O, ko’lko zamki od Sola do Epira!
Ne vara mene trofej sa Velbužda,
Ni mir vlastele, ni protosevasti,
Ni skupi poklon mletačkoga dužda;
- O, sve to čeka, kad ću u grob pasti:
Ja verujem u bezimenog sebra,
Što pevajući pase tuđa stada,
Što pljusku strela pruža svoja rebra,
Što živi i kad car s velemožom pada.
O, znam ja dušu bezglasnoga puka;
Ja čuh njen glas, što diže i survava,
Bez licemerstva kesara i duka,
Pitom i strasan ko pučina plava.
Znaj kad god mi se stegle o vrat omče
Dušmana mojih i vlastele hole,
Kad videh crne duplje smrti, momče,
Ja spustih oči sa prestola dole.
Pa kad hiljade zenica se sliju
Na carskom čelu i usnama bledim,
Prislušnem; srca zajedno nam biju,
Duh mi poraste, kliknem i pobedim.
Granice moje od mora do mora,
Počasti, svite, sav raskošmog dvora,
Sve zadužbine od zlata i srebra,
Sve je to delo moje i mog sebra.
- A ja mu ne beh pravi otac,đače,
Pođoh, i stadoh slepo na po puta…
- Mutne mi slutnje svetli vidik mrače,
Svud čujem šikce, vreba zmija ljuta. -
Kad trijumfalno prođem Zlatnim Rogom,
Zasmejaću se svemu taštom blesku,
Jer osetiću da sam venčan glogom,
Jer znaću: sve je kasno i na pesku.
Smrtno je carstvo to, ko moja snaga.
Ja vidim gde ga, ko odoru Hrista,
Vlastela besna vrh mog sarkofaga
Kida i glođe u komada trista.
I vidim vrtlog kobi, gde sve guta,
I tuđi zakon gde po mome gazi.
- Al’ pogle, sebri dižu se, ko pluta,
A moja kruna s groba njima silazi.
I misao, koju dadoh, al ne sazre
U žaru moje same dijademe:
Kad dođe sebi i kada je nazre
Jednom u teško i buntovno vreme,
Moj će je sebar oplotiti divnu
S hiljadu svojih besmrtnih srdaca!…”
- I carsko čelo u zanosu živnu,
A luča purpur pred noge mu baca.