Tema: Goran Tadic - Poezija

Treba mi nešto tvoje

Treba mi nešto tvoje, pod jastuk da stavim,
ne bih li te i noću sanjao,
pa biram kamenčiće,
u nadi da si neki od njih gazila.
Jastuk bude mekši, žuljaju jedino misli.
Umotavam vetrove u jaknu.
Treperim kao vetruška,
pri pomisli da te neki od njih milovao
i da će prepisati šaru sa tvojih usana na moje,
jer moje pesme pišeš ti.
Uzmeš mi pesmu iz usta, kad ćutiš.
Zanemim, a strah me tišine,
koja podseća da me nema otkad te nema.
Pokušavam da ti pripišem neke reči,
pa da ih zapišem i da se ponosim njima.
Daj mi reč da ćeš mi dati reč,
a ja ću od nje napraviti čaroliju u grudima,
tvojim i mojim.
Rekla si da to umem,
dok si govorila.

Poslednja

Starim, a nije svaki starac mudrac.
Kakvo razočarenje.
Mrštimo se Bog i ja, jedan na drugog,
nezadovoljni učinkom.
Vrhovima prstiju čitam žvrljotine sudbine po svom licu,
rezbariju, koja bi u nečem plemenitom
mogla biti umetničko delo.
Zanimljivo štivo, neopterećeno božjim zakonima.
Zanimljivo, ali beskorisno i meni neshvatljivo.

I kad slediš putokaze lutaš,
jer onaj što postavlja znakove,
ne zna kud si naumio.
Glupaviji za čitav svoj život, saplićeš se,
ne primećujući razliku
između kamena mudrosti i kamena ludosti.
Tražiš put izvan puta, iza znaka,
biraš kamen za epitaf sa svojim imenom
i žuriš, kao da će kamenje biti razgrabljeno.
Na kraju ti pripadne bezimeni, pod kojim umoran zaspiš,
bez odgovora na pitanje da li si trebao slediti znakove.

Mada rođen star, teško prihvatam starost.
Strah me da neću umeti da napravim igračku
od, naizgled, bezvrednih stvari,
da neću umeti da izgovorim reč
od, naizgled, bezvrednih misli,
da neću umeti da umem.
Izgubiću sutra, izgubiću danas,
ostaće sećanje, a sećanja me strah,
jer svega sam se prvi setio.
I ovog danas i onog sutra.
Od juče ništa nije ostalo,
jer sve sam trošio, više nego što je pristojno,
čak sam i svete mrve ljubavi prve
istresao iz džepa, vadeći maramicu
da obrišem isceđene uspomene
na kasnije, posnije ljubavi.
I tebe sam se prvi setio.
Trebala si mi da me ulepšaš,
da se u mojim satenskim stihovima prepoznaš,
da me naučiš da se smejem,
da prohodam...

Da prohodam, ne da poletim.

Žurili smo da se zaljubimo,
a ljubav ne traži dobrovoljce.
Jednostrano proglasi nemir,
kad joj dosadi da miruje, ili ratuje.
Naoruža slabe samopouzdanjem,
uveri ih da je kucnuo čas za sveti nemir
i da su baš oni izabrani i posebni.
Mi, praznoverni, praznoglavi veterani,
pohrlimo u prve redove,
ne žaleći da u tom nemiru
damo i svoj život.
Ljubav, ti, ja –Trojni pakt,Trojstvo,
Trozubac.

Iskustvo je razumu dostavljalo podatke
o našem kretanju, ciljevima, strategiji,
pokušalo da dešifruje nežnosti
i uništi naše nemirne rezerve.
Posustajući pred nadmoćnim protivnikom,
razum, kukavički, posegne za tajnim oružjem, pitanjem –
Šta će biti kad nastane mir?

Stario sam,
a ti si zaplesala u mojim grudima, postala najlepši deo mene
i moju monodramu pretvorila u mjuzikl, bez reprize.
Ti mladež, ja bora,
nesvesni svoje zasluge i krivice
što sam ti, ovako smežuran, dodirnuo dušu.

Ljubavi slavnih ljubavnika nisu veće od naše,
ali nas nema ko da opeva,
ni da oplakuje našu izgubljenu posebnost.
Uostalom, sve dobre pesme odavno su napisane,
a suze lije svako za sebe.....

Starim i što mi je koža veća,
više za tebe pod njom mesta ima.
Još uvek zbog tvog horoskopa kupujem novine, u nadi da zvezde,
kad ne mogu ja, brinu da ne nazebeš i spokojno zaspiš.
Ko će, ako neće one, da te čuva od poganih
i da ne dopusti da te ljubi gori od mene?

Starim. Bojim se druge smrti, koja mi sleduje kad me zaboraviš.
Na prvu, koja me snašla kad si otišla, polako se navikavam
Tesko je kad moras da umes da umres, a nemas od koga da naucis.
Kad srce trne i misli pocrne, izgoris, paleci slike u glavi.
Pepeo pepelu...
Gde pepela ima vatre je bilo.

I ti ces ostariti.
Poverovaces Bogu, zahvaliti sto ti decu nije dirao
i moliti da to ni ubuduce ne cini.
Kad budes kupovala svece, jednu za zive, drugu za mrtve,
ako ti, umesto kusura, daju jos jednu, nameni je meni i nemoj je paliti.
Istopice se kada je usnama prineses.

Zažmuri

Zažmuri. Izvan tebe nema ničeg tako lepog, kao u tebi.
Samo zažmuri i želi... sve ostalo je moja želja da ti ispunim želju...
Nauči da želiš tako da ti se čini da neću umeti da je ispunim,
pa da se iznenadiš kad shvatiš da moraš želeti više da bi me sustigla...
Ponekad proviri, da proveriš jesam li stvaran,
nasmeši se što si šašava, pa si posumnjala.
Zažmuri. Nije mi mesto pod tvojim kapcima,
već na tvojoj koži, jer pod njom je postalo tesno.
Zažmuri. Ja sam tu da osetim šta vidiš dok žmuriš,
da prepišem iz tebe i zapišem po tebi stihove iz sebe,
inspirisane mojom željom da ti želju ispunim.
Lepa si, ali lepša si kada želiš da budemo lepi,
pa se pore otvore, da kroz moje iz tvojih, u tvoje kroz moje
prođe ovaj trenutak večnosti, podešen da kasni jedan svetlosni bljesak,
taman toliko, koliko je potrebno da progledaš dok žmuriš.

Do neba

Moje nebo nije daleko.
Na granici između doživljenog i nepoznatog
krilati carinici pretresaju moje presmrtne ostatke,
proveravajući verodostojnost tvog potpisa na mojoj duši.
Ne umem da te opišem.
Ponekad te u vetru zapišem
i čekam da se prepoznaš,
da se nasmeješ, ili naljutiš,
kao ja, kada mi kažu da treba da nađem nekog,
a znaju da imam tebe.
Zar da mi bude draže nečije sve
od tog malo, što imam od tebe?
Prolaznik sam, kao svi drugi.
Zatežem svoj jedini krstić na goblenu života,
ne znajući u šta više da ne verujem.
Bezbroj sam rebusa rešio
i nema tajne, kojoj nisam doskočio,
jedino ne znam
zašto me usne svrbe kad mislim na tebe.
Umem da te napišem,
a ne umem da priznam
da još uvek merim koliko te volim.
Odgovor znam,
ali taj dar i kaznu moram da izmerim
nepoznatim brojem besanih noći
i danima u kojima te sanjam.
Obećao sam – zauvek,
a moje zauvek neće još dugo.
Stid me što ne znam hoću li umeti i posle toga.

Moje

Ti si naslov svih mojih misli,
moj horoskopski znak,
moj svet i veza sa svetom,
moja svaštara, moj nedostatak,
opravdanje za sve
i podsetnik da imam srce.
Moj si filter za vodu i vazduh,
krema protiv bora, vez na jastučnici,
namazana strana hleba i meda
i moje nebo sa pratećim objektima.
Moj si redovan i vanredni let,
ekstazi i bensedin,
moja dioptrija, moj kalup za sve
i veliko slovo svega što pišem.
Moja palata pravde,
moje rodno, radno i mesto za odmor,
pogonski motor sa unutrašnjim sagorevanjem,
moj dragi kamen mudrosti i ludosti,
kalauz za smisao
i jedino svetsko čudo.
Moj si vlasnik i moj potpis,
moja lična karta i razlog za sve,
moje Daminijetebe,
viza za Raj,
opomena pred isključenje
i orden u grudima.
Moj si semafor,
grudobran, gromobran i raketni štit,
opravdanje za moje postojanje,
štimer mojih reči
način i začin, reč za gvozdena vrata,
moja ljuljaška i moj hlad,
polazna osnova i završni sloj.

Moj si odgovor na svako pitanje,
moj aranžman, cvetni i muzički,
moja tri zadatka za zlatnu ribicu,
i jedino imanje koje nemam.
Ako ti se učini da nešto moje nisi,
to je zato što ne mogu sve da postignem od tebe.
I dobro je što si nečija, makar i moja,
jer čovek mora nečiji biti,
da ne bi sebi bio ništa.
Znam po sebi.

Okreneš glavu na drugu stranu

Okreneš glavu na drugu stranu,
kad se prepoznaš u mojim besmislenim mislima.
Najradije bi pobegla iz prošlosti,
al’ ne pitaš se ti da li ću te pustiti iz sećanja.
Nečeg se stidiš, ja ne,
ne zameram ništa ni tebi, ni sebi,
svako od nas trošio je svoj džeparac, sitniš srca,
osmislio, ili obesmislio i ljubav i život,
onako kako je najbolje umeo.
Još uvek želim da ti je bolje nego meni
i jedino me još raduje da mi gore ne može biti,
što, ako je Boga i pravde, znači da ti je dobro,
da bolje ne može biti.
Čuvaj to dobro, trebaće ti sve više,
biće ga sve manje, nestašica je ljudi.
Faliću ti, al’ nećeš priznati da ti falim baš ja,
nadaćeš se da tek treba nekog da sretneš:
“valjda se neko i za mene rodio”,
a nećeš znati da je baš taj, što je za tebe rođen, umro
i da se uzalud nadaš nekom boljem od njega.
Uverena da te se ne tiču moje neproživljene misli,
okreneš glavu na drugu stranu,
da nam se pogledi na život slučajno ne bi sreli,
da ne vidimo koliko se razlikuju od onoga kakvi smo.
Okreneš glavu na drugu stranu,
kao dete kad zažmuri i kaže: “Ne vidiš me”.

Dva – tri minuta

Ljuta si na sebe,
jer ti nedostajem, prznice mala.
Nedostajem i sebi
otkad smo sazvežđe podelili,
pa svako gazduje svojom samoćom.
Budalo jedna, nemaš pojma
koliko te volim, ovako budalast.
I drugi su blesavi, al’ ne umeju k’o ja
da lepo popričaju sa tobom kada te nema,
ni da poskakuju trotoarom, u pokušaju
da usklade korak sa tobom, nevidljivom.
Žao mi što nisi tu,
da vidiš kako je lepo sa tobom.

Ja samo mislim da nisi tu,
zato i ne volim da mislim,
jer znam da si tu.
Ne marim što svet misli
da pričam sâm sa sobom.
Nije do mene, već do sveta.
Nema svet oko za tebe.
Ne bih da uvredim nekog,
al’ nije ti svet dorastao.
Svet zanima imaš li miraz i čija si,
a meni jedino važno što si moja.

Neće biti da nisi tu.
Da je tako, prvo što bih uradio – umro bih,
a ostalo natenane, pa dokle doguram.
Ne bih tek tako pustio da odeš kod sebe.
Jedino ako sam se pokvario,
pa ne umem, k’o što umem, da te volim.
Sve mi liči da umem, kao prvog dana.
Evo, mogu ti prepričati srce,
ako imaš dva – tri milenijuma vremena.
Čekaj, samo da mi srce uzme vazduh,
veliki je tremaroš kad izađe pred publiku.

Samo ću dva - tri minuta da odmorim od tebe,
dok u kafani preko puta popijem nešto protiv sebe.
Sitne ću pare da brojim, a državu da psujem,
posle ću opet da te volim, a to znači da tugujem.

Baš se radujem što mi dosađuješ.
Odavno bi otišla,
da ti nije lepo kod mene.
Svako voli da se ušuška u toplo,
da lenčari i bude mažen,
da sluša pesmu za laku noć
i bajku za dobro jutro.

Di si pošla, skitaro jedna?
Na prvom ćošku bi se setila
da si nešto zaboravila,
pa bi se brže – bolje vratila,
dok mi se srce ne ohladi
(ne bi, al’ bi brinula, kao da ga ne znaš).
Ne bi ti umela o sebi da brineš,
k’o što brinem ja,
zato je bolje da budeš tu gde nisi,
da svi vide to što samo oni ne vide.

Je l’ ti smeta što te volim?
Znam da i bez mene imaš briga preko glave,
al’ sve mislim neće biti da sam ti ja najveća.
Ako smetam, mogu da odem na neko vreme,
da vidimo kako bi nam bilo bez mene.

Samo ću dva - tri minuta da odmorim od tebe,
dok u kafani preko puta popijem nešto protiv sebe.
Sitne ću pare da brojim, a državu da psujem.
Posle ću opet da te volim, a to znači da tugujem.

Videces

I ti ćeš videti, mila, da se najviše voli onaj koga nema.
Nećeš moći da se setiš ko je taj što ti toliko nedostaje,
ali ćeš biti sigurna da baš njega voliš više od sebe,
mada nećeš moći da se setiš
po čemu je, od bezbroj posebnih, bio poseban
i zašto si imala nesreću da baš njega usrećiš, a ne nekog boljeg.
Nećeš moći da se setiš odakle su ti poznati njegovi stihovi,
dok im se tvoji unuci budu smejali, kada ih pronađu na tavanu.
“Operite ruke i hajde da ručate. Pravila sam i princes krofne”, reći ćeš
i mislićeš da si zbog rasejanosti postavila sto za jednu osobu više.
“Bako, jesi li zaista bila princeza, kada si bila mlada?”
“Ne pričajte gluposti. Život nije bajka.”

Ne kažem tebi, mila

Dušo moja… Ne kažem tebi, mila,
pokušavam svoju dušu da dozovem,
da sednemo i porazgovaramo,
kao da smo odrasli, kao da nam nije ništa,
kao da se nismo rastajali,
da je pitam da li se umorila od umora,
da li mi zamera, ili će mi reći hvala,
što sam joj tebe priredio.

Srce moje… Ne kažem tebi, mila,
ponekad srce nazovem tvojim imenom,
da ne misli, sada kada mi ne treba,
da sam ga zaboravio.
Kako da ga, nakon tebe, zaboravim?

Srećo moja… Ne kažem tebi, mila,
prizivam prošlo vreme sa četiri lista,
tek da proverim jesam li sanjao
to što sam sa tobom doživeo.

Ljubavi moja… Ne kažem tebi, mila,
već osećanju, koje mi ne dâ da ne osećam,
tera me da živim i kad mi se ne živi
i da tragam za odgovorom na pitanje
za kojim još uvek bezuspešno tragam.
Živote moj… Tebi kažem, mila.

Molitva

Svake večeri sklopim misli nad paperjastim oltarom,
radoznalo osluškujući šum svojih usana
i molitvu, ometenu uzdahom:

"Ćerku Bog da ti da, još jednu sebe da imaš.
Nektar da pije, zvezde da joj skineš,
kao što bih tebi ja.
Da je maziš, da je čuvaš,
da je braniš i ništa joj ne braniš,
kraljica da bude, kao što bi bila ti.
Da bude tvoje Tvoje,
kao što bi Moje bila ti,
da si mi rodjena,
moja rodjena.

Pogledom dijamante da brusi,
rečima bisere da niže,
zlatne da su joj misli.
U ženu da stasa, željni da je budu,
da vidiš kakva si bila. "

Kad zapnem za prag zaključanih vrata budućnosti,
i padnem slab u početni stav za molitvu,
celivaću suvim usnama cveće,
utkano u ivandanski venčić,
prepoznajući te u svakoj latici.
Nošena srebrnim štiklama,
prići će poslednja želja,
naše Naše,
nudeći pomoć.
"Hvala, dete moje", reći ću.
"Ćerku Bog da ti da, još jednu sebe da imaš. "