Tema: Zbignjev Herbert

[HL]

Oni koji su izgubili

Oni koji su izgubili igraju s praporcima na
nogama
u okovima smešne odeće u perju crknutog orla
diže se prašina saosećanja na malom trgu
i filmska puška puca blago i precizno

podižu limenu sekiru lukom lakim kao obrva
ubijaju
lišće i senke
te samo bubanj huči i podseća na stari ponos i
gnev

dali su istoriju i ušli u lenost vitrina
leže u grobnici pod staklom pored vernog
kamenja

oni koji su izgubili – prodaju pred guvernerovim
dvorcem

u Santa Feu
(duga prizemna zgrada topao ispečeni oker mrki
drveni stubovi
isturene tavaničene grede o kojima visi oštra senka)
prodaju staklene bisere amulete boga kiše i vatre
model Kivinog hrama
sa štrčećim uvis dvema slamkama lestava niz
koje silazi letina

kupi boga odjeka jeftin je i rečito ćuti
kad se koleba na ispruženoj prema nama
ruci iz neolita


[/HL]

[HL]



Pokušaj opisa

Najpre ću opisati sebe
počinjući od glave
ili bolje od noge
od malog prsta leve ruke

moj mali prst je
topao
lako svinut unutra
završen noktom
sastoji se iz tri članka
raste pravo iz šake
kako bi bio od nje odeljen
bio bi veliki crv

to je naročit prst
jedini na svetu prst leve ruke
koji je dat neposredno meni

drugi mali prsti leve ruke su
za mene hladna apstrakcija

ja i moj
imamo zajednički datum rođenja
datum smrti
zajedničku samoću

samo krv
što skandira tamne tautologije
spaja daleke obale
končićem sporazumevanja


[/HL]

[HL]



Ponor gospodina Kogita

Kod kuće je uvek sigurnije

no odmah ispred praga
kad ujutro Gospodin Kogito
izlazi u šetnju
nailazi na – ponor

nije to ponor Paskalov
nije to ponor Dostojevskog
to je ponor
po meri Gospodina Kogita

njegova posebna odlika
nije ni bezdan
ni buđenje strave

vuče se za njim kao senka
zastaje pred pekarom
u parku preko ramena Gospodina Kogita
čita s njim novine

mučan kao ekcem
veran kao pas
previše plitak da bi progutao
glavu ruke i noge

jednom će možda
ponor narasti
ponor sazreti
i biti ozbiljan

kad bi se samo znalo
kakvu pije vodu
kakvim ga hraniti zrnom

sada bi
Gospodin Kogito
mogao skupiti
nekoliko šaka peska
i zasuti ga
ali to ne čini

nego
kad se vrati kući
ostavlja ponor
iza praga
pažljivo ga prikrivajući
komadićem stare tkanine



[/HL]

[HL]







Šta će biti

Šta će biti
kad ruke
otpadnu od stihova

kada u drugim brdima
budem pio suvu vodu

trebalo bi da mi je svejedno
ali nije

šta će se desiti s pesmama
kada ode dah
i kad bude odbačena
milost glasa

da li ću napustiti sto
i sići u dolinu
gde huči
novi smeh
nad tamnom šumom[/HL]

[HL]




Violina

Violina je gola. Ima mršave ručice. Neprestano
hoće njima da se zakloni. Plače od stida i hladnoće.
Zato. A ne kao što tvrde muzički recenzenti da bi
bilo lepše. To nije istina.


[/HL]

[HL]



Zrelost

Dobro je ono što je prošlo
dobro je ono što nailazi
i čak je dobra
sadašnjost

U gnezdu opletenom od tela
živela je ptica
tukla krilima o srce
najčešće je zovemo: nemir
a ponekad: ljubav

u večerima
išli smo na bujnu reku bola
mogli smo se ogledati u njoj
od nogu do glava

sada
ptica je pala na dno oblaka
reka je utonula u pesak

bespomoćni kao deca
i iskusni kao starci
prosto smo slobodni
to znači spremni da odemo

U noći dolazi mio starčić
primamljivim pokretom zove
- kako se zoveš – pitamo uplašeni

- Seneka – govore oni što su završili gimnaziju
a oni koji ne znaju latinski
zovu me: mrtvac

[/HL]