Printable View
МРТВИ БЛИЗАНАЦ
СТИХ ДУГЕ ЉУБАВИ
Дуго те се плашим, опет
Круне нам високо вену
На страну и име, и цвет
Ако се пренеш у лутање
Посвађале су се речи
Враћене у време пре песама
Птица за тебе пронађена
Пати од бледе речи
А тек је прогледала
Дуго те се плашим, опет
Олако празнујем тобом
У сенке не улази се лако
У отворен врт наклоности
У очи склопљене под водом
ЈЕЛЕН
Коро, причај тихо
Скрије се црв
кад ровари дан
Страшан остаје крај
Тугама трнова
осваја сâд
Зелен тихује мрак
Извори вода
ал’ таложи шум
И неједнак рани мир
Проклет нек’ хлад
сакрије дом
Нек’ прастар озими бруј
Нека црн сврши
наказни ход
ЗЛИ ГОСПОДАР
Завесе мога дана
пуне су рупа и неуких закрпа,
не намерних, нити из беде и немања:
палцима сам их цепао у стиду,
страшно стрепећи од јутра без птица,
вечера без соли, пута
у заборавним чизмама.
А стрепња се, као књига, испуњава,
и дан и јутро и глува ноћ ме спремају
за то неутешно путовање; сад ћу
зачути отимање многих коња,
цвиљење трубе, промају што силом
на капију наваљује.
Легнем наузнак, с прстима на грудној кости,
као одморни мртвац, да сачекам. А мучи ме
вртоглавица да заиграм, ерекција док одмарам,
несаница када покушам да нешто отпевам.
Гледају на мене пресеци зидова, златни, из сенке,
док ишчекују покрет – глас – или промишљај,
и шаљу ми меке грудве паучине. Дуго у ноћ
испредам их у нити, развијам као филмове,
привезујем их и мрштим се у чворове,
на којима излазим из себе и тужно видим –
– примиче ми се, прогања ме чељуст чекања;
косе градине и запуштене ледине
мог имања чекају; застрашене биљке
крију се (крхке твари) и склањају од погледа.
А ево овде, да само неко зажели
да провири, иза моје дневне завесе,
где мирише на опиљке, на труле хлебове:
неиздрживо ишчекивање ми се
у сваку пору усекло.
Нисам више сигуран
ни ко долази по мене,
ни чију ћу главу три пута морати да поздравим...
МОРСКИ ПЕЈЗАЖ. ГОЛИ ЉУДИ
1.
Заправо смо обоје успорили
гажење по бешумној обали
(дражи нас чекање, видиш?)
Млада сам плот, још,
способан да осетим глад,
ти остајеш без прстију
сваким пребрзим кораком.
Срећемо се, као две змије,
преплићемо наше одбачене коже,
у преломе језика хватамо се.
2.
Дигнем мало надланицу
да ублажим злато што сече таласе.
Најлепши део мене
у белини лежи и личи на тебе.
(Мислим) можда смо свест облутака
заробљена међу четири ограничена уда,
можда је и море кратког века.
Ми се дижемо кад дође ветар,
тонемо бучно, као лађе...
МРТВИ БЛИЗАНАЦ
Имао сам брата. И мој га је брат имао.
Пола мене на њега је утрошено.
Сад погледам на жуту и румену јабуку на столу,
бокор се младих далија закикоће у мом болу,
а на троношцу кога само за краљеве износим
не седи ми брат, с чланком голим, ногама босим.
Сиве мачке терам с прага, слатко ужинам с пужевима,
кукају мајке моје деце када их преотимам мужевима,
али брата мога нема да ме позове кроз завесе,
да идемо заједно на трг , где се спремају да га обесе.
Док тражим мудрост риба по житком муљу,
врбе, црне и нехотичне, завирују ми под кошуљу.
Нисам млад више. Мој брат брже од мене стари.
Седимо нас двојица. Трећи кроз грање вири...
[HL] Dragić Cvjetinović (Beograd, 1981), studirao srpsku i svetsku književnost, bavi se prevođenjem, pisanjem, pedagoškim radom. Obјаvljivao kratku prozu i poeziju u časopisima i zbornicima. Poeziju (neredovno) objavljuje na blogu mrtvi blizanac (zagrej.blogspot.com).[/HL]
ВОДА
Нагнем обе шаке
да потече
из њих.
И шта сам чекао
ево где сам
дочекао:
песме стена одмах
испуне ми
месо.
Стршљен ми откине
важан комад
без питања.
Вода ко да није
с нама у тој
замци.
Испражњених шака
гледам како
све нестаје.
БЕСКРАЈНО ДУГ ЗАЛАЗАК СУНЦА ПОСМАТРАН СА ПЕТРОВАРАДИНСКЕ ТВРЂАВЕ
Негде
на граници са Хадом
изгрижен до крви
и опрљен заласком сунца
сакривао је Месец у нити ватре
своје бескрајно тужно лице
Негде
на граници са Хадом
чуло се кевтање подављених паса
које је залазак сунца бескрајно омамио
и залазак сунца у бескрајно завео
сада их залазак сунца
бескрајно дуго
води ка обали
Негде
на граници са Хадом
у косе људи
бескрајно осивеле
и за њихове главе
од сунца бескрајно отупеле
лепио је залазак
своје најруменије цветове
Негде
на граници са Хадом
једино се видела
бескрајно замућена река
и бескрајни у свему људи
који су прелазили понтонски мост
13.9.99.
Preuzeto sa;zagrej.blogspot.no
МИ, НЕГДЕ ДРВО
Пред другима
из гуше ништа
Шарене траке
око женских прса
Од облака руке
По земљи
мекан знак хода
уводи у круг
У кругу вода
да освежи очи
вода кости
Јутром стрепња рађа
Опет граја се стишава
иступе људи ван
Стану, ми ћутимо
Ћутња дуби кроз дрво тишине
РАСПЕТ У ШУМИ
Дигнем руке да шчепам небо
али се у гране разних дрвета
сам запетљава мој облик.
Ухваћен тако њушим низ ветар
где под крушком неком најзад
последњи замукне источник.
И дуго ме жеђ још разапетог држи
– а шума је свуда, месо јој гори.
ПРАЗНИ ГРАДОВИ
1.
Један се серафим јавио, златан
над лејом где се шеве и ситнопрсте препелице
мрким месом старог водоскока поје.
Главице га плаве и љубичасте, мирне
пратиле, па убрзо, шећером отежале
пале, а свемирски путник, над биљем
и поред незнане снаге и брзине
застао је, трепнуо, да нестане звезда.
О, не можеш погасити булке, о анђелски
ни шимшир–дрво, ни каћиперну гладиолу
рузмарин, коприву, хризантему, ни шипурак
не можеш осудити да не маме и не рађају.
Облак зеба покрио је на његов миг
једног, ситног и самог, само коластом доламом
помало заклоњеног, али опет нагог фазана
младог фазана, који дигне главу и спусти реп
док нечујно, гост са Престола, с ноге на ногу бљешти
запитан, не и збуњен, отворен, не и храбар
красан, а опет, не и непрактичан.