Tanasije Mladenovic

Tanasije Mladenović (1913—2003)

Iz Biografije
(Saraorci, 15.04.1913 — Beograd, 13.01.2003)


Pesnik Tanasije Mladenović je rođen u Saraorcima kod Smedereva 1913. godine. U Smederevu završava gimnaziju, a u Beogradu Pravni fakultet.

Bio je učesnik narodnooslobodilačke borbe. Posle rata bio je predsednik Komiteta za kinematografiju Vlade NR Srbije, poslanik u Saveznoj i Republičkoj skupštini, sekretar Odbora za prosvetu Savezne skupštine, član Zajednice evropskih pisaca — COMES, član Evropskog društva za kulturu.

Ono po čemu će se Tanasije Mladenović pamtiti jesu njegove pesme. Objavio je više od 14 zbirki pesama kao što su: "Pesme", "Pod pepelom zvezda", "Mrtvo vreme", "Psalmi po sinu", "Pomešane karte", "Rt Dobre Nade", "33 soneta", "Vetrometina i izgnanstva". Poslednja njegova zbirka objavljena je 2000. godine pod simboličnim naslovom "Kuća na drumu" (Verzal-pres) u kojoj pesnik tematizuje osećanja posle NATO bombardovanja. Raspon njegovog poetskog mišljenja kreće se od angažovanog socijalnog pesnika pre rata i intimističkog, zadubljenog u sopstveno ja, posle ratnih vremena.

U svom dugom životu, u naročito uzavrelom vremenu 20. veka i to još u Srbiji, Mladenović je bio svedok mnogih događaja. Jedan od dokaza je i knjiga "Usputne skice za portrete: Crnjanski, Andrić, Miljković, dr Rašković". Smatra se da je upravo on jedan od onih koji su omogućili povratak pisca "Romana o Londonu", Miloša Crnjanskog u Jugoslaviju.

Za života dobio je mnogo nagrada: Nagrada "7. juli", Nagrada BIGZ-a, Orden zasluga za narod i druge.—

Autor teksta nepoznat

ČEKAJ ME NOĆNO

Čekaj me noćno na letnjem treperenju sunca,
S kojim sam sam u pohode kasnome došao letu,
Lak i gibak ko struna
Na plavoj pozadini vidika.

Čekaj me noćno, jer dan je suviše lak i kratak
Za nežni prkos reči, za zvon ljubavnog guka
U ovom prostoru bez međa, u ovoj korubi neba,
Planina, livada travnih i cveća utišanog,
U ovom krugu zemlje, i voda, i glasnih ptica,
Orlova širokokrilnih i čavki vranih boja
Koje zatamne zrenik
Zastorom svojih krila.

Čekaj me noćno ko suton ljubavni zagrljaj mraka,
Kad svetlost se slije u tamu i kao potok spusti
Niz glatku zvezdanu putanju,
Niz tvoje ruke i lice, niz kose i mlečne grudi,
Niz padinu mladog stasa i uzburkana bedra,
U kojima ljubav se ljuška kao u vodi žubor,

Kao u ptici pesma,
I kao urlik u vuku
Na gladnoj ledini noći, na oštrom sečivu mraza,
Na talasanju svih čula
Svih bića i svih stvari.

Čekaj me noćno, jer leto samuje uoči zore
Kad pođe da nas traži
I stvori novi zanos.

MEMENTO MORI

Duša je plamen u paučini tela,
Sužanj-ptica što htela bi da razmahne krilo
Prigušeni lepet, spregnut tajnom silom
Šum bez šuma, glas zamrlog vrela.

No i čovek je, tako, usred sveta bela,
Ptica u krletci, u čudu nebilom,
Otrovan i sapet; ko zatočen svilom
Svetlosti i mraka, vriskom i opelom.

I gde leti ona? Da l, ko telo, prah je?
Nebilicom nekom poklonjena smrti?
Iznad sviju stvari to što lebdi — strah.

A močvarna tuga — sve što čovek prti
Na plećima svojim. Ali, leša dah je
Ono što nas ledi. Putevi su strti.

PORAZ

Nisam se spremao za poraz,
A on je ipak
Došao.
Trebalo je unapred znati
Da je udes neizbežan.
I da ga niko izbeći
Ne može.
I sama smrt je vrsta poraza.
Prirodna ili neprirodna,
Predstavlja i deo i poraz
Života.
Nedostajalo je samo jedno:
Najobičnije
Ljudsko iskustvo.
Zašto dedovi i očevi
Ne mogahu
Da nam ga
Prenesu?
Njihova propedevtika ostade
Sasvim bez odjeka.
Bez glasa
U našim srcima,
U dušama.
Kasno osetih
Da je lični doživljaj
Zaista neprenosiv.
Da je zasvagda moj,
I konačan.
Sujeverni bi rekli
Da je tako suđeno.
I da neka viša sila
Sređuje sve stvari
Na ovom svetu.
Odista, nisam se spremao za poraz,
A on je ipak
Došao.

IMA JEDNA STVAR

Ima jedna stvar koja se ne zaboravlja:
Svet je golem a mi u njemu izgubljeni
Pružamo jedno drugom ruke belje od mesečine,
Vetar zaborava im daje boju i lepotu kao na vazama grčkim,
Toplotu im osnažuje misao na bliskost
Našeg zajedničkog cilja.

Ima jedna stvar koja će se dugo pamtiti:
Prisutnost naših tela oslobađa duh od prastarih uza,
Lažnog stida i lažnih obzira,
I mi krećemo na put iza granica obaveznih laži,
Kraj mu se još ne vidi, ali iskustvo
Ali iskustvo koje se rađa u nama
Biće nam putokaz, biće nam vetrokaz,
Vodič kroz tamu naših lutanja, putovođ
Na svakojakim nužnim stranputicama
Koje odasvud vrebaju protivu nas na ovoj tragičnoj planeti,

Tako malenoj i tako vedro zalutaloj
U maglinama noći, punoj hladnih
Zamišljenih i podrugljivih zvezda,
I stalnog neobuzdanog kruženja,
I nekog razuzdanog razora
Koji će nas, možda, i opametiti.

Ima jedna stvar koja će nas osvestiti:
Dovoljno da ljubav zauzme svoje izgubljeno mesto,
Dovoljno da razum povrati svoj nekadašnji sjaj,
Dovoljno da nas podseti na najvažnije:
Da svet je golem a mi u njemu izgubljeni
Tragamo večno za tvrdim obrisom takozvane Istine,
Dovoljno da nas izleči od svih sumnjanja,
I od zaborava na ono što ne treba
Nikada, nikada zaboraviti. / Projekat Rastko/

SAD SMO KAO MORNARI

Sad smo kao mornari posle brodoloma.
Na našim obalama plutaju krhotine,
Razni otpaci i drveni odlomci,
Daske i poklopci, ali ne i čavli
I čelični bokovi i gvozdene otplate.
U tom mutljagu sveg i svačeg
Naziru se samo izgubljeni oblici
Propalih brodova, oko kojih kruže
Duše izginulih ratnika, kao oko svoje
Izgubljene domaje.
Rt Dobre Nade ostaje i dalje daleko od nas.
Ni slutiti nismo mogli
Da će nam tako brzo i neumitno brodovi
Biti razvaljeni vetrom i olujom.
I oštrim hridima, onim podvodnim
Opakim i podmuklim silama,
Tako lakomisleno i veselo
Zaboravljenim.
Izmoreno i preostalo ljudstvo
Sad se i samo vuče,
Poput olupina brodskih,
Po pesku i blatu —
Bodljikave istorije.

ŠKORPION

I u zodijaku nam se odavno
Sve ispreturalo, i sve
Okrenulo naopako.
Ko još veruje u razne znake,
U predznake, u čarolije,
U mutna znamenja
Rastočenog nam
Dana?
Na žaropeku, u kamenu,
I pod kamenim pločama,
U pustinjskom pesku,
Usijanom i pregrejanom,
Ti sakupljaš i pročišćavaš,
Zgušnjavaš kao ulje leta —
Usred praznog, pustinjačkog
Okoliša —
Svu snagu svog plamnog,
Svog gorkog
Otrova.
Povesnički jed kuvaš
I prekuvavaš u sebi.
Skupljaš ga neprestance
U svom izubijanom i kvrgavom,
Ljuskarskom, lomljivom
Telu.
Oklop ti je preslab za veće
Napore i bitke.
Za neprijatelje jačega usijanja
Od obične sunčeve
Vatre.
Sad su zapaljeni
Veliki ognjevi oko tebe.
Držaćeš se nekako, dok bude bilo
Zrnca makar snage.
A kad sasvim prigori,
Zna se,
Snažno ćeš zagristi —
Vlastiti rep.
Zodijak je odavno
Gotovo nečitljiv.
Zvezdoznanci i zvezdočatci
Kao da su potpuno izumrli.
Ako su ikada kod nas i postojali —
Predugo leže pod pepelom
Vremena.
Trebalo bi te uslikati.
Zatim srmom zlatnom izvesti
I uneti u zastavu.
A onda te preneti
I u grb,
Umesto ona četiri,
Naopako okrenuta,
Zlosrećna
Slova.
Nastupile su zaista
Ognjevite godine.
I meseci i dani.
Tvoj poslednji ugriz, pred konačno
Savijanje u školjkastu larvu,
Biće i zajednička smrt —
Čitavog škorpionskog
Roda.
Da li bolju sudbu, pitamo se,
Od samotrovanja
Uopšte zaslužuješ?
Predugo ta radnja traje
Pred očima mnogih svedoka.
Snaga već malaksava
U obruču snažnih vatara,
Koje su te odasvud skolile.
I sam otrov će, boj se,
Presušiti!
Igre se neumitno nastavljaju.

ROMINJA VREME

Uspomene ginu, umiru i čame,
Tonu u živicu crne brazde.
Na severcu reskom trule i bazde
Otpadi poplavne tame.

Pomućeno vreme, uznemiren um!
Senilne reči utehe bez nade,
I mnogo štošta što nam krade
San. Bespuće, pepeo, razoreni drum.

Prestravljeno dete u noći vrišti.
Zapaljeno drvo, na mokrini, pišti,
I u vis vlagu i dim diže.

Rominja vreme a sećanje mre.
Zaborav se plodi i pokriva sve.
Memla, i zadah pacova što gmiže.

NOĆ PRED POLAZAK

U tami ćuti selo moje drago,
ćuti selo moje i Srbija ćuti,
ćuti moje blago,
ljubavi moje najlepši dar.
U srcima tinja, u mraku plaminja —
nove bune žar.

Šušte kukuruzi. Nova žita zru.
Sa brega, proplanka,
u noći ovoj,
u noći ustanka,
jasen igra lišćem,
jasen me pozdravlja šumeć tihu setu.
I prošlosti mojoj koja me ostavlja,
i životu bivšem, i mom bivšem svetu,
ne poklanjam više
ljubav toplu, svu.
Ljubav moja odsad biće cvet u cvetu —
ljudi koji sa mnom pate, ginu, mru.

Srbija je ljubav i ljubav Srbija,
koja suncu pruža ruke svoje bele;
njene šume, polja,
hrastovi i jele;
njene noći divne i njen divni dan;
čežnja snažna, vrela,
i njen vreli san.

Odlazim... I nikad, nikad neće više
tenkovi mi tuđi kroz tišinu proći
polja mojih plodnih,
njiva mojih rodnih —
Kroz tiđinu dani il tišinu noći!
Kao mlado vino
kao plahe kiše,
kao more kad se uzgiba,
zapeni —
noćas seme bune rađa se u meni:
Srbija se neće umiriti više.

USTOKA

Ostavi sve to. Ostani sâm, opet.
Ne budi lutan, ni svoj, ni tuđ.
Svet već truli, i svud je memla, buđ,
A gasne sjaj na nebu, niz oblak propet.

Sve što je bilo počiva kao splet
Zanosa i čbilje, al sad već odjek samo siv,
Bez traga moći, ko prizor jedva živ,
Umrtvljen čami, čamro je svaki krst.

U mrtve vode odoše i san i dan.
U vazduhu plove, bez oklopa, ogljene lađe
Mladosti prošle, al zrelost nam — bez slike ekran.

I k'o da tâmni. Zalud bi svetlost da nađe
Nevidljivu putanju za prosvetljenja, snovna, duboka:
Sa zvezde besni ustoka, obesna, gnevna, žestoka!