Danica Markovic

Stazama starim, i dušom i krokom,
Vremena prođoh i prostora milje;
I pogružena u bolu dubokom
Stigoh umorna domu pod okrilje.

Kad u odaju stupih svoju gluhu,
Sa suhim cvećem u rukama vrelim,
Od duga puta u prašljivu ruhu,
Osetih tada da ništa ne želim —

Ceo mi život u prošlost utonu! ...
I kao kitu bosioka smerna
Što s pobožnošću meće za ikonu
Duša pobožna, odana, i verna,

Pred slikom tvojom padoh na kolena,
Od svud tišinom okružena gluhom;
I okitih je, bolom satrvena,
Ivanjskog cveća rukoveti suhom.

Ne kao drugi, da zabave tražim —
Rad jednog dana zaborava samo,
Da uspomenu stradanja ublažim —
Odoh na neku svetkovinu tamo.

Zabavljahu se na načine razne,
Sve nepoznati, raznovrsni ljudi;
I šumna pustoš te zabave prazne
Tegobom gorkom ispuni mi grudi.

Sama sam bila sred gomile hučne;
Morila me je čama i dosada,
I vređale me reči pesme zvučne;
Povratku bejah i samoći rada.....

Prepune duše tamnih utisaka,
I grudi punih osećanja istih,
Ja se iskradoh iz društva onaka,
I krenuh putem uspomena čistih.

NOĆNA IDILA

I brda, i polja, sve okolom spava,
Tek žubor potoka tišinu preseca
I kapanje rose što u noći jeca.
A kroz oblačiće mesec prosijava.
To s visine luna baca svetlost bledu
Na visoka drva u dugačkom redu.

Izmaglica sjajna uzdigla se gore,
Kradeći se u vis kroz mirnu dolinu,
Pa tananim velom obvila planinu
I na njenom vrhu porušene dvore.
A drum se belasa put naših koraka
Kao gorostasna, izbledela traka.

Iz prvih cvetića ljubičice skromne
Uzdiže se himna vedrome proleću,
I sa ovim drugim akordi se spleću
Iz predela daljnih prirode ogromne.
I tu, sred lepota što se krugom roje,
Udare srdaca slušamo nas dvoje.

USPAVANKA

Kad zimnje počne da se spušta veče,
Gaseći bledi decembarski zrak,
S tobom malenom na ruci zateče
Umornu mene rani zimski mrak.

Pevam ti bajke, meke uspavanke,
Nestalih duša radost, bol i vaj,
Dok osmeh ljubi tvoje usne tanke,
Uz prve zvezde bledunjavi sjaj.

Ti melodijom uljuljana mekom,
Očice sklapaš, savladane snom;
Ne slutiš kako u trepetu nekom
Duša mi trne pred sudbinom zlom.

Ne znaš da reč mi svaka suzu skriva.
Jaukom zvuči svaki meki ton,
I srce da je — što pesmu razliva —
Umrlih težnja živi panteon.

...

...

Ti si me, dete, pomirila s Bogom,
Radošću život ozarila nas,
Al' time bolu i stradanju mnogom
Poslednji nije otkucao čas.

Ti budiš nadu budućnosti nove,
Iz tebe niče čitav jedan svet:
Moje ćeš davno da vaskrsneš snove,
I palih težnja da obnoviš let.

Al će ti dušu stradanje da muči
Mladosti moje. Atavizam taj
Često će puta kao pehar žuči
Života vedra da zagorča sjaj.

I dok ti srce srodno srce traži,
Najbolje od svih, što bi moglo tad,
Bol nezaslužen da melemno blaži,
Davni će biti oborio jad.

Trunuće srce majke na dnu groba,
— Ta žrtva rana zlog udesa svog —
Al tebe neće slomiti tegoba
Ako u srcu tebi bude Bog.

LETNJE VEČE

Kad zrikavac u već zreloj i visokoj
Travi svoju pesmu započinje davnu,
Budeći vidika uspavani pokoj
Melodijom drevnom po potesu ravnu,

I s dalekih polja počne da se diže
Mirisava vlaga u magličast veo.
Noć prozirna, plava, iz daleka stiže.
Puna tajne čežnje. Tamni oko ceo.

Nedozreli ječam svitnjaci obleću;
Prepelica negde u žitu, daleko,
Začuje se kadšto. Po livadskom cveću
Mesečeva svetlost preliva se meko.

Pod mističnim zrakom srpastog meseca
Tajanstvenom snagom kao da ožive.
Moje mašte budne pokopana đeca,
Međ' zvezdama gore, nebom od kadive.
Pa kad na seoskom usamljenom putu
Daljni lavež pasa iz misli me prene,
Moji snovi davni, u tome trenutu,
Setirnih visina smeše se na mene.

U SUTON

Ah, ti me pitaš, otkud bore ove
Na mesto svežih, rumenih ružica,
Što ures behu moga vedrog lica
U rajsko doba, što se mladost zove?!
Gde zlatno more mojih vlasi bujnih
I rujna rumen sa usana rujnih?

I gde je onaj iskreni i jasni,
I vedri pogled bezazlena oka
Sa tihom čežnjom saznanja duboka;
Pa gde je pesme glas topli i strasni,
što milozvučno kroz odaje zvoni
I silnim žarom tihu setu goni?!

O drugarice mojih vedrih dana,
Zar ti još ne znaš, šta moj život znači?!
Il ovaj žižak, što mi pute zrači,
Bedni ostatak minula vulkana,
Smatraš za luču sjajna osvetljenja.
Poleta žarka i oduševljenja?

Davno su sveli svi proletni krasi —
Sve sveže cveće, što ga mladost daje! —
A grudi lomne samo bole taje;
I dok se život tiho ne ugasi,
Gdekoji spomen, što sećanje krene.
Na srećne dane tek me opomene.

..
Zlaćene vlasi opale su dole
— Svaku po jedna istrgla je briga —
I to bi bila prevelika knjiga,
Kad bih ti svoje stala ređat bole.
Što grudi bone u sebi ih kriju,
Il svake bore pričat istoriju.

Put, kojim sada moja noga grede.
Mučna je staza silnih iskušenja;
— Najgore patnje smrtnoga stvorenja
Mene ne minu, niti me poštede —
A kratka sreća prošlosti daleke
Javi se katkad kô iz magle neke.

Težak je teret pao mi na pleća:
Strujom vremena čas plivam, čas tonem;
Borim se tako, borim se, pa klonem;
Ne znam, što znače ni radost ni sreća ;
Tek suza koja iz oka se slije
Na groblje nemo, koje prošlost krije.

I san mladosti — ovaj spomen sveti —
Zaboraviću; — tâ na što sećanje? —
Možda će tako bola biti manje!
Pa kad se najzad smrt i mene seti,
Sklopiću oko ugašeno, tavno:
Na to sam bila spremna već odavno.

JUBILEJ

Javiću ti se još jednom
S karanfilima u kosi;
U tom okviru čednom
— Ko u mirisnoj rosi
Mladosti naše sjajne,
Zatreperiće nit svaka
Tvojega bića zrelog,
K'o stabljičica laka
U žaru dana vrelog,
Naponom čežnje tajne;
I ritmi zaboravljeni
Tebe će kreluti meni.

I u taj trenutak večni,
Za iluziju mladosti,
Tvoj pogled neizrečni
Pobedne svetle radosti
Obasjaće me čarom.
I biću lepa u taj čas
U blesku tvojeg zanosa,
I pripadaćeš meni vas
Prognanik mojeg ponosa,
Ushićen prošlim žarom.
I biće taj trenut radosti
Jubilej naše mladosti.

SPOMEN

Kao zorin zrak među zavesama
Kutovima tamnim duše mi umori
Plane sjajni zrak velikih osama
Lepotom tuge blage i prekorne.

Ko rana zvona pobožno zvonjenje,
Kroz ponor gluhi srca mi uvelog
Odjekne moćno bola prebolelog
Veliko, čisto, sveto obnovljenje.

I u tom skladu svetlosti i zvuka
Preživim skalu svih oduševljenja
Velika sna nekadašnjih bdenja
U vizijama pobednoga guka.

Potom spomen taj — sveštenih osama
Mojih svetlosti, i zvuk kult i lepota —
Sklapam međ' tužne strane mog života
Ko uveli cvet u knjigu pesama.