Tema: Hermann Hesse

Kako su teški


Kako su teški ovi dani
Ni vatre da me zagreje
Ni sunca da mi se nasmeši,
Samo pustoš
Samo hladnoća bez milosti.
Neutešne gledaju me
Čak i jasne zvezde
Od kada spoznah
Da i ljubav umire.

Ljubavna pesma


Nemam reči da ti kažem
šta učinila si sa mnom.
Tražim noć da se sklonim,
od sunca da pobegnem.
Noć je za mene sjajnija
od svakog sunčanog dana
jer samo u njoj sanjam
o ženi plave kose.
Sanjam ona slatka blaženstva
koja si mi pogledom obećala
i čujem nežnu pesmu
iz nekog dalekog raja.
Vidim oblake kako se sustižu
i dok gledam u noć
nemam reči da ti kažem
šta si učinila sa mnom.

Šala

Moje pesme
stidljivo kucaju na tvoja vrata
da se pred tobom poklone:
hoćeš li mi otvoriti?
Moje pesme imaju
zvuk svile poput šuštanja
tvoje haljine u predvorju
Moje pesme mirišu
kao ljupki zumbul
u tvom vrtu.
Moje su pesme u boju
krvi odevene,
u boju haljine tvoje
šuštave i sjajne.
Moje najlepše pesme
blistaju,
one su kao ti!
Pred vratima stoje
da ti se poklone:
hoćeš li mi otvoriti?

Tajanstvene

U zanosu,
zaljubljene žene otkrivaju
svoju tajnu i ona je naša
za ceo život.
Jer, ako Ljubav obmanuti ume,
ako i Žudnja poznaje prevaru,
kada se sjedine lagati ne mogu.
Ti i ja smo se zakleli,
i Žudnja se s Ljubavlju stopila,
a ipak, nikad mi nisi otkrila,
tu nemirnu zagonetku ko si.
Za mene si večno ostala tajna!
Onda si iznenada otišla,
umorna od mene,
i tako mi nanela poslednju bol;
ali deo mene ostao je u tebi zarobljen.
Kad ugledam te izdaleka kako ideš vitka,
ja poželim tu nepoznatu lepu ženu
kao da jednom nismo bili par.

Ljubav

Da ih blagosloviš poljupcima,
Moji prsti tvoje traže.
Želim pogled tvojim očima da napojim,
Da u tvojoj kosi sakrijem lice,
Da uvek budnim, poslušnim rukama
U zanosu prihvatim tvoje,
Da uvek novim plamenom oživim
Tvoju lepotu, hiljade i hiljade puta,
Dok dan i noć – sadašnjost i prošlost
Za nas jedno ne postoje.
Da se blaženi i sudbini zahvalni
Vinemo izvan svakog bola,
I izvan domašaja ovog sveta
Sve dok mir ne nađemo.

Usamljenje

Volim da slušam vetar i kišu i da sam
Lutam unaokolo kroz šumske tople tmine.
Kad oblaci nebom nalete, ja sve njine
Nade bih hteo i sve ciljeve da znam.
Tešim se kad kao putnik u neki tuđi stan
Kroz prozor gledam: tiho sav svet taj nepoznati
Posmatram kako živi i srećan je i pati,
Pa, nagledavši se, sve to odnosim u svoj dan.
Ali noću, kada zvezde gledaju u moj log
I kad nemilosrdno sude nad mojom glavom,
Zebem u dnu svog bića i posmatram sa stravom
Tuđinu silnu i pustoš sred samog srca mog.

Zavodnik

Pred mnogim vratima sam čekao.
Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i žeđ bila ugašena,
jedna blažena iluzija u grob bi silazila…
Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noći koje grozničavo iščekivah…
na kraju behu kao zgažen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.
Bežeći od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samoću…
taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrećnim me čini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.
Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:
Brani se, najlepša moja, zakopčaj haljinu svoju,
opčini me, izmuči me nikad mi ne reci: da!

Tako tuguje vetar

Kao sto jecavi vetar kroz noc zuri,
tako moja zelja tebi hrli,
tako se moja ceznja za tobom budi.
O, ti zbog koje bolujem,
sta znas ti o meni!

Polako gasnu ova kasna svetla,
dolaze dugi i besani sati.
Noc ima tvoje lice,
i vetar koji o ljubavi prica
osmehuje se kao ti!

Ponovni susret

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
čitavo jedno kratko proleće
ogrtac sreće mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme briše i srce zaboravlja,
ali časovi sreće ostaju,
njihov je sjaj u nama.

Suviše kasno

S čežnjom ti priđoh
da ponizan te molim
al' zanosu mom smejala si se
i moja ljubav za tebe
samo igra beše.

Sad umorna i zasićena
dok tužne gledaju me
tvoje oči pune strepnje,
onu ljubav kojom davno
goreo sam, ti bi htela

Avaj od nje samo pepeo
osta, zaiskriti neće
ona jednom tvoja beše
sad pusti je da počiva sama.