Leo Martin (Milos Jovic) - Biografija

Leo Martin (Milos Jovic)



Ime i prezime:Leo Martin (Miloš Jović)
Rođendan:06. 03. 1942.
Porodica:supruga Vasja
Karijera:pesme „Odiseja“, „Laku noć, draga“, „Samo za nas“, „Pesmo mog života“, „Ja te volim“, „Zbogom, Kristina“, „Jednom kad se zaljubiš“, „Poslednja ljubav“, „Zvao sam te Džordžija“
Zanimanje:pevač


Mini biografija:

Šansonjer internacionalne slave u svojoj ličnoj odiseji prošao je stazama trnja penjući se do orhideja, u pratnji Vasje, žene zbog koje je bio spreman da se odrekne pevanja i koja je bila uz njega i kad je bilo najteže


Čovek sa dva imena, Leo Martin i Miloš Jović. Kao Lea Martina upoznao ga je ceo svet šezdesetih godina prošlog veka, mi smo ga upamtili kao šansonjera sa naočarima i leptir mašnom, moćnog glasa i s pesmama koje će nadživeti i njega i nas.



Na ime Miloša Jovića i dalje mu stiže pošta i glase sva dokumenta, a Leo Martin se ni u 69. godini ne predaje:
– Sad sam u najboljim godinama. Ja sam i ovde poslednji Mohikanac koji u ovim godinama još može stvarnim glasom da peva. Sve ide sa godinama, pevači prestaju da pevaju, ili ne mogu da pevaju, a ja ću pevati koliko me snaga bude držala. Prestaću kada budem primetio da to ne zvuči korektno, tada ću obesiti rukavice o klin.


Kada bi svoj život poistovećivao sa stihovima iz svoje najčuvenije pesme „Odiseja“, onda bi priča krenula od „staze trnja sve do orhideja“.


Stazom trnja


– Od kada znam za sebe, idem stazom trnja. Nisam imao ni pravo detinjstvo ni pravu mladost. Rođen sam u selu Rašice, pored Blaca, marta 1942. godine. Kada su mi bile dve godine, prešli smo u Beograd, na Slaviji smo imali kuću, zato kažem da sam dete sa Slavije. Kasnije smo se preselili u malu ulicu pored Beograđanke, gde i sada žive moj otac i maćeha. Bio sam dobro, mirno, poslušno dete i dobar učenik, za razliku od mog mlađeg brata, koji je bio nemiran, i sestre, koja se još kasnije rodila i bila najgora. Na Slaviji, u Mitićevoj rupi, bio je smešten vojni otpad, a ja sam se na njemu osećao kao Viljem Osvajač.



-Zavlačili smo se po razbijenim tenkovima, prevrtali granate, bombe, zaostalu municiju, razšrafljene puške, to su bile naše igračke. Imali smo radio „kosmaj“, bilo je to pravo bogatstvo. Slike iz detinjstva nosim u sećanju jer nismo imali fotoaparat da se slikamo. U to vreme oskudice snabdevali smo se na „tačkice“. Jednom me je otac poslao u „granap“ da nešto kupim. U povratku sam krenuo da se klizam i slomio sam levu nogu, ali strašnije od toga bilo je to što sam izgubio tačkice. Tata me je na leđima odneo u bolnicu u Deligradsku ulicu, tada je bilo jedva dvoje kola hitne pomoći. Dobio sam ja i batine, ali tati su nadoknadili tačkice.



-Svi u mojoj porodici imaju muzički talenat, samo sam ja bio ozbiljan, učio i rešio da se bavim time. Moj brat je svirao trubu kad sam ja učio klarinet, ali nije bio uporan, više je voleo fudbal, pa je u OFK Beogradu bio golman, mada ni tu nije bio istrajan, pa nije uspeo. Sestra je završila Muzičku akademiju, bila je urednik ozbiljne muzike na Radio Beogradu, a uz moju svesrdnu pomoć završila je Sorbonu. Sada živi u Gabonu, gde ima svoj koledž. Ne verujem da će ikada doći u Evropu da živi, postala je Afrikanka.



Inženjer u najavi



U osnovnoj školi bio sam odličan, a u gimnaziji đak generacije. Bila su to oskudna vremena, teško se živelo i mnogo se radilo. Od četiri ujutro dok ne padne mrak radio sam i išao u školu. Čistio sam stanove posle krečenja, ribao parkete, prao prozore, ubacivao ugalj na železničkoj stanici, raznosio mleko. Moja generacija bila je zdrava, nije bilo droge, alkohola, živeli smo na „leba i masti“. I juče sam to jeo. Nekad je u Beogradskoj ulici postojao Aca pekar koji je pravio hleb od dva kilograma, možete misliti koliko je to parče hleba bilo, a odozgo mnogo masti i aleve paprike. Bilo je i orhideja u mojoj karijeri, moja supruga Vasja je moja najlepša orhideja.


Život ume da izrežira scene bolje od talentovanih scenarista. U jednoj takvoj životnoj epizodi Miloš je otkrio svu lepotu muzike:
– Posle škole unosio sam ugalj u učionice na Muzičkoj akademiji, gde su se ložile kaljeve peći. Ušao sam u sobu u kojoj je Veberov koncert svirao Antun Ačkun, kasnije poznati klarinetista. Zanemeo sam koliko je to bilo lepo i stao ukočen s kofama uglja u rukama. Pokojni profesor Bruno Brun, koji je tu predavao, pogledao me je i upitao da li mi se dopada. „Ma, topim se, ništa lepše u životu nisam čuo“, odgovorio sam, a on me je pozvao da priđem. Odsvirao mi je nekoliko tonova i rekao da to otpevam, potom je rukom udario ritam i rekao da ponovim. „Imaš apsolutni sluh, ako hoćeš da učiš da sviraš, mi ćemo ti obezbediti klarinet“, rekao mi je i pozvao me da dođem sutra da se upišem u školu. Tako sam počeo da se bavim muzikom, a hteo sam da budem inženjer.



-Želeo sam da studiram Mašinski ili Tehnički fakultet, ali oprema je bila skupa. Upisao sam najjeftiniji, Pravni, jer nisam ništa kupovao, učio sam iz skripata. Učio sam i muziku paralelno, ali nisam diplomirao ni na Pravnom ni na Muzičkoj akademiji. Počeo sam da zarađujem i to me je odvuklo od škole. Kao student svirao sam na kultnim igrankama na Lazarcu i počeo da zarađujem, bila je to 1962. godina. Stvarno mi je lepo krenulo od 22. godine, kada sam otišao od kuće, iznajmio sobu i osamostalio se. Sećam se da sam najmanje radio kad sam bio najpopularniji, niko nije hteo da me zove, mislili su da sam skup, a ja sam sedeo i blejao, trošio pare koje sam zaradio.



Od Miloša do Lea



„Put do slave, put do trona“, kao u pesmi „Odiseja“ vodio je Miloša od malog diksilend benda i lokalnih igranki do nastupa s najvećim svetskim zvezdama u elitnim klubovima:


– „Veseli bendžo“ bio je moj diksilend bend, drugi u gradu, u kome sam svirao klarinet. Nastupali smo svakog četvrtka uveče na Beogradskom sajmu uz poznate glumce Miću Tatića, Miju Aleksića, Ljubišu Bačića, Čkalju, i taj program prenosila je Televizija Beograd. Već pred maturu delio sam autograme jer su me ljudi prepoznavali na ulici. Svirali smo i na čuvenim igrankama na košarkaškim terenima Crvene zvezde na Kalemegdanu, koje su se, naravno, završavale tučama. Voleo sam džez, što nije čudno, jer pismen muzičar hoće da se bavi najkvalitetnijom muzikom. Iz šale kažem da je moja neispunjena želja što nisam učio da sviram harmoniku.



-Shvatio sam da je najbolji instrument grlo kada sam čuo Reja Čarlsa kako peva „Džordžiju“. Odlučio sam da se bavim baladama sa dobrim tekstom i dobrim interpretacijama, to mi je bio reper kuda da idem. Oformio sam bend „Ekspres 8“, koji je imao četiri vokala i ritam sekciju, a na repertoaru su nam bili hitovi Reja Čarlsa i džez kompozicija Glena Milera. Bavili smo se kvalitetnom muzikom, a ja sam s klarineta prešao na saksofon, čak sam i bubnjeve svirao godinu dana. U to vreme naši muzičari odlično su zarađivali svirajući za američke vojnike u džez klubovima po Nemačkoj. Bili su na ceni kao jaki profesionalci. Februara 1964. i mi smo krenuli put Nemačke. Naredne dve godine svirali smo od osam uveče do četiri ujutro. Kada smo 1967. svirali u elitnom „Bajeriše hofu“ u Minhenu, jedan gospodin dao mi je vizitkartu i rekao mi da se javim. Bio je to Bruno Anger, generalni menadžer CBS-a za Evropu. To je filmska priča, treba da budeš u pravo vreme na pravom mestu. Predložio mi je da sam komponujem pesme koje ću snimiti i odmah je procenio da će pesma biti hit. Veliki problem bilo je moje ime, ko će zapamtiti Miloša Jovića. Ja sam već smislio ime koje nije često, a melodično je i upečatljivo, i ne znajući da ću ikad snimiti ploču sa CBS. Tako sam postao Leo Martin.



-Sve je to deo biznisa, umetničko ime je, u stvari, firma. Moja dokumenta i dalje se vode na Miloš Jović. Kao Leo Martin krenuo sam na veliku evropsku turneju sa tadašnjim svetskim zvezdama Mirej Matje, Tomom Džonsom, Inglbertom Hamperdinkom. Nastupao sam i sa Adamom, Antoanom. Oni su bili zvezde, ja sam blejao pored njih, ali sam pevao i svi su mi govorili da je preda mnom budućnost. Mnogo sam naučio od njih.
Toma Džonsa upoznao sam u ekskluzivnom lokalu u Beču, zvali su ga Tigar iz Velsa, a mene Lav iz Beograda. Pevao sam njegove pesme, a on moje nije znao. Pio sam šampanjac, a on pivo, sto je bio pretrpan flašama popijenog pića, a njegov menadžer bio je očajan. Bila je to luda noć, devojke su reagovale, ali i publika. Na Zapadu je sve u drugom planu osim novca, jedno veliko iscrpljujuće ceđenje. Nisam hteo da se maltretiram, bilo mi je lepo u mojoj zemlji i vratio sam se 9. februara 1969. Nikada nisam zažalio zbog povratka, nisam ni pogrešio, naprotiv, moje ime je već bilo poznato kao ime našeg čoveka koji peva na engleskom, što mi je puno pomoglo da nastavim karijeru.



-Vraćao sam se povremeno na Zapad, snimao ploče, ali bez namere da tamo ostanem. Posle vojske, u koju sam otišao 1971, definitivno sam rešio da ostanem ovde. Mogao sam i da ne idem u vojsku, ali ja sam iz Srbije, brale, tada je tradicija bila jaka, nisi čovek ako ne odslužiš vojsku. Otišao sam sa 28 godina, bio sam stariji od svih oficira, osim od pukovnika.

Brojim do jedan



„Niko ne zna šta ga čeka, dan šta nosi...“ Uz Zlatnu nagradu koju je dobio na festivalu Zlatni Orfej u Bugarskoj, 1986. godine stigla je i ljubav s Vasjom, režiserkom bugarske nacionalne televizije.



Trebalo je da s njim snimi nekoliko pesama za TV, a oni su se spojili za sva vremena:
– Eto, i na taj festival su me slučajno pozvali. Sve je zapisano u zvezdama, mi samo idemo utvrđenim stazama i čekamo da se zapisano dogodi. Sećam se svoje prve ljubavi, imao sam šest i po godina kada sam se zaljubio. Zvala se Viktorija, zatelebao sam se kao tetreb, a i ljubili smo se. Pošto ta ljubav nije uspela, završena je tragično po mene, sve do šesnaeste godine nisam se zaljubljivao. Ali ni tada mi nije išlo.



-Najuspešnije je bilo zaljubljivanje u moju suprugu Vasju i ono traje decenijama. Ona je imala sve što druge žene pre nje nisu imale, osetili smo da će to biti dobro i da će uspeti. Ja sam pričao srpski, ona bugarski, sad pričamo šareno. Hteo sam da prestanem da pevam da bismo bili zajedno, ali smo to rešili tako što smo planirali svoje obaveze i stalno bili zajedno, putovali, menjali ambijente. Deset godina smo se poznavali pre nego što smo se venčali. I danas smo zajedno, nekad me malo iznervira, ali ja nju nerviram više. Ipak, moja reč je poslednja u kući, kažem: „Da, draga“ i kraj. Bugari su mirniji, razumniji, imaju emocija, ali prvo izbroje do deset, a ja brojim do jedan, i to vrlo brzo. Neuspešni ljudi imaju probleme i u braku i u društvu. Moja supruga je ugledan režiser, ja sam umereno ugledan, i tamo i ovde.


„Svako jutro ostavlja nam trag u kosi“, još je jedan stih iz „Odiseje“ koji se u životu Lea potvrdio sa užasnim saznanjem da na glasnim žicama ima uznapredovali kancer:
– Zdravlje me je dobro služilo sve do 2000. godine, kada na novogodišnjem slavlju na Trgu u Budvi sa Zdravkom Čolićem glas nije hteo da izađe iz mog grla. Prvi i jedini put pevao sam na plejbek. Pola godine obigravao sam oko lekara, ali nisu ništa pronašli, sve dok nisam naleteo na dr Dušana Obradovića, koji je postavio tačnu dijagnozu. Stresiralo me je kada mi je rekao da odmah moram na sto, ali se moja supruga mnogo više potresla. Sedam milimetara mojih glasnica pojeo je rak. Godinu dana posle operacije nisam mogao da pevam, samo sam govorio. Sada držim koncert dva sata, u mojim godinama to je podvig.



-Kažu mi da sam mogao mnogo više da uradim u karijeri, a ja mislim da sam uradio koliko treba. Ne volim da preterujem s radom, nisam alav, gramziv, ne želim da zaradim milione, živim najnormalnije, čitam knjige, počasni sam član biblioteke, što zaradimo, potrošimo na putovanja. Ne ljutim se na život, rođen sam pod srećnom zvezdom, ne bih sreo Vasju da nisam srećan. Ona kaže da sam večerao sa Gospodom Bogom. Od budućnosti želim jedino zdravlje i ljubav. Volim da pevam, to je talenat koji mi je priroda podarila, ako nekog ne obraduješ njime, šta će ti onda? Srećan sam što ima ljudi koje mogu da obradujem svojim pesmama, i to publika oseća, meni to nije poslovna obaveza zbog honorara. Desilo mi se samo jednom da sam bio neraspoložen i pevao bez ikakvih emocija, pa je i aplauz bio takav.


Odiseja i njena odiseja


Neodvojiva od imena Lea Martina je pesma „Odiseja“, koja je takođe imala svoju odiseju.
– Na Opatijskom festivalu birala se pesma za takmičenje na Evroviziji, tražio sam da „Odiseju“ otpevam na engleskom jeziku jer sam je tako i u inostranstvu snimio. Međutim, odbili su. Nisu shvatali moju poruku da ne treba da se plasira jezik nego muzika, pa i Andrića u svetu čitaju na engleskom, navodio sam muzičke primere, ali nije vredelo. Podigla se velika prašina jer nisam otišao na festival, pesmu je otpevao odličan pevač Dalibor Brun i zauzeo deseto mesto. Kasnije, u mom izvođenju, pesma je postala vanvremenski hit i prodata je u tiražu od 100.000. Sada mogu i deset puta da je otpevam na koncertu, ljudi će je isto slušati.